Слике страница
PDF
ePub

примити деспота јер се тијем одуживаше оној љубави којом примаше Дубровчане готово сва Јевропа, а да Република не зна колико јој је блага деспот предао на оставу, јер су кесе везане и запечаћене воском. Све те лијепе ријечи 1, у којима се лукавство и неистина складно мијешаху са истином, поклисари попратише сјајним даровима 2.

Ова година мину у безуспјешнијем разговорима, нова, 1441, у тјескоби деспотова бијега. Уз пркос дивљењу султановом дубровачкој вјери, он бјеше прогласио Јасак * против дубровачкијех трговаца и најпослије стаде опет Рeпублици да пријети оружаним походом. Забуни се Сенат на те гласове. Па док, утврђујући град, набављаше војску из Италије и шиљаше писма босанскоме краљу и Папи Евгенију IV, нови посланици, грађанин Петар Прими и властелин Нико Гучетић, наставе преговоре са самим царем. Мјесеца фебруара (1442) дубровачки дипломати и цареви доглавници сагласише се потпуно. Султан постави са Дубровачким кнезом и властелом „праву вјеру и љубав намјесну".* Ослободи дубровачке трговце од јаска, и одобри Дубровчанима да тргују по царству без плаћања царине; а да ће Дубровник слати сваке године 1400 златнијех дуката по својим посланицима на Порту. Мјесеца марта 1443. године измијенише и ратификације на најсвечанији начин. Два султанова поклисара, Али Бег и Грк Димитрије, донесоше атламу, бива царску повељу у Дубровник, и Кнез, окружен Малим Вијећем, закуне се у Дворани сенатској да ће вјерно држати уговор. Покли

1 Resti, op. cit. књига XI. стр. 280-281.

2

Један плашт од златнога броката, триста самуровијех кожа, двије одјеће од црнога и зеленога баршуна, шест стотина «dossi di valsiv, један врч, једну умиваоницу и неколико служавника све од сребра. Resti, стр. 394.

3 О значењу Јаска, види главу II. ове књиге.

4 Ово је први уговор који нам се сачувао у изворнику, а прионкио га је Миклошић у Monumenta Serbica број СССХХХІХ.

сар Петар Прими прогласи мир дубровачки са Султаном по свим српским земљама. 1

Бјеше то година приправа Угарске да закрајини на Турчина. Сенат, разумијевајући сумњиво обиљежје те политике пазарења између Порте и Угарске, даде упуство својим поклисарима у Будиму да умире краља и да му растумаче зашто је и како Дубровник био присиљен да углави мир с Турчином. „И да нијесмо учинили онако“, пише вијеће, бива зајамчили мир и слободу нашим тр„говцима, били би са свијем уништени, тако да ни ваши „вјерни Дубровчани ни ваш град не би се никад више „подигао, јер Дубровник без српске земље не може живјети «.2

Дубровник војује с Папом против Турчина (1443).

Ове исте године угарски краљ Владислав и Сибињанин Јанко (Хуњади) с Ђурђем Бранковићем објавише рат Турчину. У кршћанској војсци бјеше папин легат учени и племенити кардинал Ђулијано Ћезарини. Његова ријеч бјеше пробудила тромо и расцјепкано кршћанство. Прије него што ће у бој, Владислав прими у Будиму посланства готово свих јевропских власти. Одушевљење бјеше велико. Успјех одговори свеопћему очекивању. Три пута потукоше хаметом Турчина. Арбанаска се под Ђорђем Кастриотићем подиже. Ну сред бојне славе Угри у зао час ухватише вјеру с Муратом, те се у Сегедину (1444) погоде да ће десет година мировати. Влашка ће припасти Угарској, Бугарска Порти,, Србија Деспоту.

1 Resti, op. cit., књига XII. стр. 285-286.

2 «Et cosi mediante la detta ambaxiata finalmente impetrassemo dal «detto signor Turcho che ne francho et libero li detti nostri mercadanti con «tutto lor aver et mercanzie et concessione che liberamente potessimo «traficar, usar et mercantar con picholi pagamenti di doana fin tanto che «singnorizarà essa Schiavonia. Et se non avessimo fato cusi, zoe patizato «et francato li detti nostri mercadanti de tuto in tuto eramo desfati, per «mo che mai ne li vostri fideli di Ragusa, ne la detta cita vostra più non «se rifacea per caxon che Ragusi senza esso paexe de Schiavonia non puo «far». Писмо поклисарима 7. октобра 1443. год. Diplomatarium.

Прије него се тај мир склопио, Папа Евгеније IV. бјеше позвао поморске државе да скупе крсташку ФЛОТУ против Турчина. Дубровник се озбиљно бјеше заузео за тај свети рат. У писму на Светога Оца још прекори кршћанство што није већ за првога рата заједрила једна Флота на Исток. Чини се дакле да су се дубровачки поклисари у Турској били увјерили о могућности побједе, знајући султана забављена у малој Азији. Коронски бискуп дође у Дубровник, као папин легат, да иште од републике три оружане галије на трошак саме свете столице. Имаху послати већи број галија Алфонз Арагонски, Хенрик ѴІ. Енглески, војвода Бургундски и Милански, па Млеци и Ђенова. Напокон сам Евгеније обнови прошњу. Сокољаше Републику на рат. Приказиваше јој не само славу кршћанскога имена, него и велику корист за Дубровачку државу. Чуо је да Република има пет галија у луци. Ако је тако, нека му Дубровник даде у зајам још двије, које ће он наоружати на свој трошак.1 Република одговори Пани дугим писмом у коме не знамо што ли је савршеније, дипломатски такт или државнички лет. Након приступа пуна захвалности, понизности и оданости, Сенат се ухвати главнога посла њему необичном енергијом: Република је обећала коронскоме бискупу, Папином легату, једну, добро оружану, галију, ако би кршћанска флота против Турчина бројила тридесет бродова. Она сада доиста види да је Папа, рег би, одређен од Бога да војује за кршћанско име против душманина вјере, како ни један до сада није био ни помислио. Република пак држи, ако би ове године и слаба флота одједрила пут Галипоља, па се тамо сусрела са кршћанском војском, да би nephanda Machometi secta“ била уништена. Размотривши све ово, Peпублика предаће овога љета његовој светости двије галије потпуно оружане на свој трошак али под погодбом да кршћанска флота не буде мања од дванаест галија.

[ocr errors]

1 Види Папин Breve 17. децембра 1443. у Diplom: tarium-y.

[blocks in formation]

Дубровник не може дати више. Он треба бродова против гусара који ону обалу пљачкају без престанка, а опет остале су галије врло старе, па немају ни оружја ни људи. Али Република моли Папу да свим силама настоји (omni cura et ingenio incumbere) да би та кршћанска флота била спремна код самога Елеспонта у премаљеће, свакако прије него би кршћанска војска кренула у рат. Како флота има прекинути свезу између Азије и Јевропе, док не дође кршћанска војска да затвори и порази душманина, несрећа би била да је војска тамо не нађе. Тога ради Република моли Папу да пише краљу Владиславу да војску приправи за премаљеће како би отворио рат заједно са крсташким бродовљем. 1

Република бјеше предложила Папи зрелу и оштроумну ратну основу. Али ни она, ни Папа нијесу рачунали са тромошћу крижара који се с тешком муком бјеху удружили у заједничкој радњи. Састанак бјеше одређен у Крфу. Али премаљеће прође беспослено. Тек свршетком јулија прођоше мимо Дубровник млетачке галије за бургундскога војводу „benissimo et triumphevolmente armate“. Тридесет и првога Јулија арагонска ескадра стиже у Дубровник и отплови за Крф. Потезаху се тромо, док дубровачке галије под заповједништвом Жупана Боне, а млетачке под заповједништвом Луиђа Лоредана, удруживши се са Папином флотом, једријаху већ пут Галипоља. 2

Заповјест над здруженим бродовима бјеше предата апостолскоме легату, кардиналу Франу Кондулмару. Дубровник праћаше устрепталим срцем ову смјелу основу, једину којој се своје воље и с великом надом придружи у својој повијести. 3

Ћезарини, међутијем, бјеше нагнао Угре да прекрше уговор са султаном. Али ту се испунише опомене и пред

1 В. Ово презнаменито писмо 10. фебруара 1444. у Diplomatarium-y. 2 Писмо Републикино своме поклисару у Угарској Влаху Рањини 31. јулија 1444. Ibid.

3 «Speremo», пише Сенат Рањини «senza verun dubio questo ano sera de grande amplificatione et accrescimento dello Christianesimo" Ibid.

виђања Републикина. Све се било учинило са свијем касно. Угри једва бијаху прегазили Саву кад цару Мурату допру гласови о провали кршћанске војске. Помиривши се на брзу руку са Караманским кнезом, превезе се на Јевропску обалу уз пркос настојању кршћанске флоте да му на Елеспонту пресјеку пут, и полети у сусрет угарској војсци. Бој код Варче (1444). Војске се сукобише код Варне (10. новембра 1844. год.). Мурат нареди барјактару да чело војске носи распарану исправу на којој бјеше написан Сегедински уговор. Кршћани бише хаметом потучени. Кра.ь Владислав погибе као јунак. Ћезарини погибе у бијегу. Разасути остаци војске побјегоше главом без обзира, кроз Дубровник, дома. Двадесет и четвртога јануара врате се дубровачке галије „расцвијељене“ вели Рести „што су бескорисно гледале туђе опачине, кад на против мишљаху да ће имати дијела у побједама и заслугама што су и оне допринијеле спасењу кршћанства. *

Морални пошљедак тога пораза би силан. Од тога се дана Јевропа увјери да је немогуће протјерати Турчина с Балканскога Полуострва. Битка код Варне роди оном равнодушношћу и оним егоизмом који се толико објавише у кршћанству за Цариградскога пада.*

Дубровник се тешко бјеше огријешио о погођену неутралност. Он, који се свакога и свачега имаше бојати

D-r Ludwig Pastor. Geschichte der Päpste seit dem Ausgang des Mittelalters. Freiburg. 1892. I. 262. 377. Цинкајзен, I. 652. 377. de la Jonquière. 152.

2 Рести. кѣ. ХІІ, стр. 292. Опачина о којој говори издајство је Ђеновезачко. Он међу тим напомиње да Ђеновезци и неки Францези биједе издајством Млечиће, па као опрезни властелин неће да изрече своје мњење. Ibid. II Annales Ragusini Anonymi (ed. Nodilo, р. 60) говоре да је Мурат прегазио Елеспонт «per passo dove tenevano guardia li Venetiani». А Рањина додаје: «Si dice da molti, che per gran summa d'oró furno lassati dall'armata Venetiana». (ІЬ. стр. 254). Али нама је тешко вјеровати да су Млечићи, као савезници, тако црно издајство починили против заједничке флоте, и волимо мислити са Цинкајзеном (В. мало даље да су Ђеновези помогли султану из мржње према Млечићима. То би потпуно одговарало политичкоме моралу онога времена.

3 Hertzberg, passim.

« ПретходнаНастави »