Слике страница
PDF

Дубровник не може дати више. Он треба бродова против гусара који ону обалу пљачкају без престанка, а опет остале су галије врло старе, па немају ни оружја ни људи. Али Република моли Папу да свим силама настоји (omni cura et ingenio incumbere) да би та кршћанска Флота била спремна код самога Елеспонта у премаљеће, свакако прије него би кршћанска војска кренула у рат. Како глота има прекинути свезу између Азије и Јевропе, док не дође кршћанска војска да затвори и порази душманина, несрећа би била да је војска тамо не нађе. Тога ради Република моли Папу да пише краљу Владиславу да војску приправи за премаљеће како би отворио рат заједно са крсташким бродовљем.“

Република бјеше предложила Папи зрелу и оштроумну ратну основу. Али ни она, ни Папа нијесу рачунали са тромошћу крижара који се с тешком муком бјеху удружили у заједничкој радњи. Састанак бјеше одређен у Крфу. Али премаљеће прође беспослено. Тек свршетком јулија прођоше мимо Дубровник млетачке галије за бургундскога војводу „benissimo et triumphevolmente armate“. Тридесет и првога Јулија арагонска ескадра стиже у Дубровник и отплови за Крф. Потезаху се тромо, док дубровачке галије под заповједништвом Жупана Боне, а млетачке под заповједништвом Луиђа Лоредана, удруживши се са Папином Флотом, једријаху већ пут Галипоља.“

Заповјест над здруженим бродовима бјеше предата апостолскоме легату, кардиналу Франу Кондулмару. Дубровник праћаше устрепталим срцем ову смјелу основу, једину којој се своје воље и с великом надом придружи у својој повијести.“

Тезарини, међутијем, бјеше нагнао Угре да прекрше уговор са султаном. Али ту се испунише опомене и пред

* В. ово презнаменито писмо 10. Фебруара 1444. у Diplomatarium-у.

Р Писмо Републикино своме поклисару у Угарској Влаху Рањини 31. јулија 1444. Ibid.

° „Speremov, пише Сенат Рањини „Senza verun dubio questo ano sera de grande amplificatione et accrescimento dello Christianesimo'. Ibid.

виђања Републикина. Све се било учинило са свијем касно. Угри једва бијаху прегазили Саву кад цару Мурату допру гласови о провали кршћанске војске. Помиривши се на брзу руку са Караманским кнезом, превезе се на Јевропску обалу уз пркос настојању кршћанске флоте да му на Елеспонту пресјеку пут, и полети у сусрет угарској војсци. su se sredno, Војске се сукобише код Варне (10. новембра 1844. год.). Мурат нареди барјактару да чело војске носи распарану исправу на којој бјеше написан сегедински уговор. Кршћани бише хаметом потучени. Краљ Владислав погибе као јунак. Тезарини погибе у бијегу. Разасути остаци војске побјегоше главом без обзира, кроз Дубровник, дома." Двадесет и четвртога јануара врате се дубровачке галије „расцвијељене“ вели Рести „што су бескорисно гледале туђе опачине, кад на против мишљаху да ће имати дијела у побједама и заслугама што су и оне допринијеле спасењу кршћанства.“ Морални пошљедак тога пораза би силан. Од тога се дана Јевропа увјери да је немогуће протјерати Турчина с Балканскога Полуострва. Битка код Варне роди оном равнодушношћу и оним егоизмом који се толико објавише у кршћанству за Цариградскога пада.“ Дубровник се тешко бјеше огријешио о погођену неутралност. Он, који се свакога и свачега имаше бојати

- V

" D-r Ludwig Pastor. Geschichte der Pápste seit dem Ausgang des Mittelalters. Freiburg. 1892. I. 262. 377. Цинкајзен, I. 652. 377. de la Jonquilere. 152.

" Pecru. књ. XII, стр. 292. Опачина о којој говори издајство је Ђеновезачко. Он међу тим напомиње да Ђеновезци и неки Францези биједе издајством Млечиће, па као опрезни властелин неће да изрече своје мњење. Ibid. II Annales Ragusini Anonymi (ed. Nodilo, p. 60) говоре да је Мурат прегазио Елеспонт 4 per passo dove tenevano guardia li Venetiani“. A Pањина додаје : „Si dice da molti, che per gran summa d'oro furno lassati dall'armata Venetiana“. (Ib. стр. 254). Али нама је тешко вјеровати да су Млечићи, као савезници, тако црно издајство починили против заједничке флоте, и волимо мислити са Цинкајзеном (В. мало даље да су "Беновези помогли султану из мржње према Млечићима. To би потпуно одговарало политичкоме моралу онога времена.

° Hertzberg, passim.

а ничему надати, бјеше освјетлао себи лице према Ђеновезцима који превезоше Мурата на својијем лађама с ону °“ “;“, ““ страну Хелеспонта.“ У примирју склопљеноме међу Иваном Хуњадијем и Портом бјеху до душе прикључени и Дубровчани, „ну оци да би задобили трајни мир“ “ молише деспота Ђурђа да их помири с Муратом. Република повјери посланство грађанину „Лазарину““Ђуки Ђурковићу. Он је имао тражити да Султан на просто ослободи Републику од обвезе уговора год. 1442. Мјесто да моли милост у побједитеља код Варне, Република је поручивала Султану да му се није обвезала плаћати данак него само за слободу трговине у Србији из које бјеше год. 1440. проћерао деспота Ђурђа. Сада пак пошто деспот држи опет своју земљу, а Султан не може више да ујемчи Републици слободу трговачку,“ тако ни ова није више дужна плаћати бескорисни данак. Смјелу ову поруку приопћи Сенат своме пријатељу деспоту и нареди своме поклисару да придружи деспотовијем посланицима и Паском Соргочевићем и Дамјаном Ђорђићем који бијаху на двору деспотовом као главни његови савјетници.

Република нађе моћнога савезника у царици Мари деспотовој кћери, а султановој жени. Њезинијем молбама Дубровник има да захвали обнову уговора год. 1445. у коме би до душе данак повећан на 1000 годишњијех дуката у злату, али се тај данак не плаћаше више за трговину у Србији него за потпуну слободу у Царству с ову и с ону страну Елеспонта.

" Ibid. „Genua trug kein Bedenken" вели Цинкајзен (II., 24) „diese Feinde des christlichen Namens bei ihren Unternehmungen gegen das Abendland, namentlich das Bizantinische Reich, von seinen Colonien in Phocáа, Chios, Galata und dem schwarzen Меere aus, offen und im geheimen auf das Nachdrick lichste su unterstitzen P.

* Luccari – Copioso ristretto degli Annali di Ragusa. стр. 95.

* В. што су „Лазарини“ и „Антонини“ у глави III. овога дјела.

* Arnon essere ragionevole, che Amurate pretendesse doversi effettuare il concordato, quando lui da parte sua non era in istato di mante

Док се то збиваше међу Дубровником и Портом, ПВан Хуњади, губернатор угарски за малољетности Владислава Постума, приправљаше се у потаји да обнови рат против Некрсти. Увјеравајући Републику да ће о премаљећу бити новина у кршћанству против Турака, Хуњади читаше у писмима дубровачким „вјерност, наклоност, љубав и потпуну човјечност, мисао, бригу и приправност за ствар вјере, за напредак вјерникâ и за срећу пука кршћанскога“.“ Али у очи велике војне на Турчина, Хуњадију требаше више него меденијех ријечи. Дубровник му даде и новаца. Ну врло опрезно, јављајући да ће му исплатити двије тисуће златнијех дуката тек што угарски војсковођа прегази Дунав. Прије не.“ Па Косову пољу опет се другом побише кршћанска и турска војска 17. октoмбра 1448. Након три дана крвава боја, Угри клонуше пред невјером Влашкога кнеза. У пркос сокољењу Републике да на годину настави крсташку војску,“ Хуњади измоли у Султана мир. И том згодом Република извојшти да је Угарска удружи у исправи мира, „јер“ говораше Хуњадију „знајући да нас ви закриљујете, нико нас неће смјети ни увриједити ни Омести“.“

Године 1451. стуши на пријесто Султан Мехмед II. Томе крволочноме и силноме владару би суђено у три

mer La Liberta del comercio e l'esenzione promessa, per le quali ora pagarsi ad altri principi. Resti. књ. ХП. стр. 294.

* „Оцuid enim alliud in eis' (sc. litteris) i legimus, nisi fidem, benevolentiam, charitatem et humanitatem integram ; quid denigue nisi curam, solicitudinem, et promtitudinem, ad negotia fidei, profectumque fidelium, et honum statum populi christiani“. Писмо Републици из Дебрецина 20. љебруара 1446. (Schwandtner – Scriptores rerum Hungaricarum II. 30). „Gleichwohl' опажа Цинкајзен „bemühte sich Hunyades noch zu Amfange des folgenden Jahres die Ragusaner auf seline Seite zu ziehen". I., 715.

* Quando excelsa Dominatio vestra cum exercitu Ungarorum flumen Danubium transilverity IIисмо 1 априла 1447. Diplomatarium.

* „Desiderandosi a Ragusa continuata la guerra col Turco, accio, revento questo quatche buona percossa, la Republica ponese riposarsi di non averlo cosi presto vicino e confinante“ Рести кљ. XII. стр. 299.

* Писмо 13. августа 1450. Diplomatarium.

десет година владања освојити Цариград, Србију и Босну, истрошити у бригама жића трију великијех Паша," и умријети сред клицања свега кршћанства као да се антикрст отео с овога свијета. Дубровник, који од свих држава на свијету, не изузевши ни саме Млетке, најбоље познаваше турске ствари нањуши основе цара Мехмеда. Године његовога ступања на пријесто понуди му драговољно пет сто дуката више у име данка.“ Република настављаше већ тада ону политику за очување свога живота, коју Млеци започеше срамотно након пада Цариграда да обезбиједе своју трговину. Мало мјесеца касније, ново насиље немирне и ништавне босанске властеле оправда дубровачко поступање.

Херцеговином владаше тада „херцег“ Стјепан Вукчић. И он обнови старе задјевице Радосављеве, те стаде да gges resu kome so ente Ivan up Are C-4 „пљачкањем трговачких каравана и непријатељскијем насртајем у земљиште дубровачко управо у вријеме жетве и тргања“.“ Папокон мјесеца Јунија те 22 исте године 1451 отвори рат на Дубровник. Заузе цијеле Конавле. Опљачка Жупу. Републиканску војску под Маројицом Червом хаметом потуче на Бргату. Ри

јетко се кад нађе Дубровник у такој тескоби. Стјепан

* Николе V. (1447—1455). коме пад Цариграда и шехајство кршhана поспјеши смрт; Каликста III. (1455-58) кога Хуњадијева побјела под Биоградом не утјеши за јалове покушаје да Турцима отме Цариград и Пија II. (1458—64) који умрије у Јакину немоћан да скупи кршћанске кнезове у војну против душманина крстовог.

° У све дакле тисућу и пет стотина дуката. Сf. Engel, passim; Цинкајзен, раssim.

° Juричек. op. cit. Погрјешно Љубић вели (op. cit. II. 39. s. g. g.) да писци дубровачки различито говоре о поводу томе рату, Баш напpoтив и Luccari и Cerva и Resti cпомињу да је главни разлог својатање IКонавала. Остале задјевице Стјепанове нијесу него што би Француз рекао „guerelles d'Alemand", да прикрије на име прави узрок своме непријатељству против Дубровника. А наравно је да је Стјепан настојао млетачкоме Сенату приказивати себе као тобожњу жртву похљепности Републикине, а још наравније да су Млеци својатајући Дубровник њему радо повјеровали.

« ПретходнаНастави »