Слике страница
PDF
ePub

TOM II.

[ocr errors]

1

а ничему надати, бјеше освјетлао себи лице према Ђеновезцима који превезоше Мурата на својијем лађама с ону Обнова уговора са Мура- страну Хелеспонта. У примирју склопљеноме међу Иваном Хуњадијем и Портом бјеху до душе прикључени и Дубровчани, ну оци да би задобили трајни мир«2 молише деспотаЂурђа да их помири с Муратом. Република повјери посланство грађанину „Лазарину «* Ђуки Ђурковићу. Он је имао тражити да Султан на просто ослободи Републику од обвезе уговора год. 1442. Мјесто да моли милост у побједитеља код Варне, Република је поручивала Султану да му се није обвезала плаћати Данак него само за слободу трговине у Србији из које бјеше год. 1440. проћерао деспота Ђурђа. Сада пак пошто деспот држи опет своју земљу, а Султан не може више да ујемчи Републици слободу трговачку, тако ни ова није више дужна плаћати бескорисни данак. Смјелу ову поруку приопћи Сенат своме пријатељу деспоту и нареди своме поклисару да придружи деспотовијем посланицима и Паском Соргочевићем и Дамјаном Ђорђићем који бијаху на двору деспотовом као главни његови савјетници.

4

Република нађе моћнога савезника у царици Мари деспотовој кћери, а султановој жени. Њезинијем молбама Дубровник има да захвали обнову уговора год. 1445. у коме би до душе данак повећан на 1000 годишњијех дуката у злату, али се тај данак не плаћаше више за трговину у Србији него за потпуну слободу у Царству с ову и с ону страну Елеспонта.

1 Ibid. «Genua trug kein Bedenken» вели Цинкајзен (П., 24) «diese Feinde des christlichen Namens bei ihren Unternehmungen gegen das Abendland, namentlich das Bizantinische Reich, von seinen Colonien in Phocäa, Chios, Galata und dem schwarzen Meere aus, offen und im geheimen auf das Nachdrücklichste su unterstützen".

2 Luccari Copioso ristretto degli Annali di Ragusa. стр. 95.

• В. што су «Лазарини» и «Антонини» у глави III. овога дјела. 4 «non essere ragionevole, che Amuratte pretendesse doversi effettuare il concordato, quando lui da parte sua non era in istato di mante

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО, І КЊИГА. ГЛАВА I

1

37

Док се то збиваше међу Дубровником и Портом, Иван Хуњади, губернатор угарски за малољетности Владислава Постума, приправљаше се у потаји да обнови рат против Некрсти. Увјеравајући Републику да ће о премаљећу бити новина у кршћанству против Турака, Хуњади читаше у писмима дубровачким „вјерност, наклоност, љубав и потпуну човјечност, мисао, бригу и приправност за ствар вјере, за напредак вјерника и за срећу пука кршћанскога". Али у очи велике војне на Турчина, Хуњадију требаше више него меденијех ријечи. Дубровник му даде и новаца. Ну врло опрезно, јављајући да ће му исплатити двије тисуће златнијех дуката тек што угарски војсковођа прегази Дунав. Прије не. На Косову пољу опет се другом побише кршћанска и турска војска 17. октомбра 1448. Након три дана крвава боја, Угри клонуше пред невјером Влашкога кнеза. У пркос сокољењу Републике да на годину настави крсташку војску, 3 Хуњади измоли у Султана мир. И том згодом Република извојшти да је Угарска удружи у исправи мира, »јер“ говораше Хуњадију „знајући да нас Ви закриљујете, нико нас неће смјети ни увриједити ни омести".4

Године 1451. ступи на пријесто Султан Мехмед II. Томе крволочноме и силноме владару би суђено у три

ner la libertà del comercio e l'esenzione promessa, per le quali ora pagarsi ad altri principi". Resti књ. XII. стр. 294.

1 «Quid enim aliud in eis» (sc. litteris) «legimus, nisi fidem, benevolentiam, charitatem et humanitatem integram; quid denique nisi curam, solicitudinem, et promtitudinem, ad negotia fidei, profectumque fidelium, et bonum statum populi christiani. Писмо Републици из Дебрецина 20. Фебруара 1446. (Schwandtner Scriptores rerum Hungaricarum II. 30). «Gleichwohl» опажа Цинкајзен «bemühte sich Hunyades noch zu Anfange des folgenden Jahres die Ragusaner auf seine Seite zu ziehen" I., 715.

2 Quando excelsa Dominatio vestra cum exercitu Ungarorum flumen Danubium transiverit» Писмо 1 априла 1447. Diplomatarium.

3 «Desiderandosi a Ragusa continuata la guerra col Turco, accіб, ricevendo questo qualche buona percossa, la Republica potesse riposarsi di non averlo cosi presto vicino e confinante" Рести кѣ. ХІІ. стр. 299. 4 Писмо 13. августа 1450. Diplomatarium.

десет година владања освојити Цариград, Србију и Босну, истрошити у бригама жића трију великијех Папа,' и умријети сред клицања свега кршћанства као да се антикрет отео с овога свијета. Дубровник, који од свих држава на свијету, не изузевши ни саме Млетке, најбоље познаваше турске ствари нањуши основе цара Мехмеда. ГоДине његовога ступања на пријесто понуди му драговољно нет сто дуката више у име данка. 2 Република настављаше већ тада ону политику за очување свога живота, коју Млеци започеше срамотно након пада Цариграда да обезбиједе своју трговину. Мало мјесеца касније, ново насиље немирне и ништавне босанске властеле оправда дубровачко поступање.

Херцеговином владаше тада „херцег“ Стјепан Вукчић. И он обнови старе задјевице Радосављеве, те стаде да тражи Конавле као своје. Поруши мир

Нов покушај проширења граница и тројнога савеза на Балкану (1451-1454).

Рат међу херцегом Стјепаном и Републиком (1451).

[ocr errors]

>> пљачкањем трговачких каравана и непријатељскијем насртајем у земљиште дубровачко управо у вријеме жетве и тргања“. Папокон мјесеца Јунија те исте године 1451 отвори рат на Дубровник. Заузе цијеле Конавле. Опљачка Жупу. Републиканску војску под Маројицом Червом хаметом потуче на Бргату. Ријетко се кад нађе Дубровник у такој тескоби. Стјепан

1 Николе V. (1447—1455). коме пад Цариграда и нехајство кршКана поспјеши смрт; Каликста III. (1455—58) кога Хуњадијева побједа под Биоградом не утјеши за јалове покушаје да Турцима отме Цариград и Пија II. (1458—64) који умрије у Јакину немоћан да скупи кршКанске кнезове у војну против душманина крстовог.

2 у све дакле тисућу и пет стотина Дуката. Cf. Engel, passim; Цинкајзен, passim.

3 Јиричек. ор. cit. Погрјешно Љубић вели (op. cit. II. 39. s. q. ч.) да писци дубровачки различито говоре о поводу томе рату., Баш напротив и Luccari и Cerva и Resti спомињу да је главни разлог својатање Конавала. Остале задјевице Стјепанове нијесу него што би Француз рекао «querelles d'Allemand", да прикрије на име прави узрок своме непријатељству против Дубровника. А наравно је да је Стјепан настојао млетачкоме Сенату приказивати себе као тобожњу жртву похљенности Републикине, а још наравније да су Млеци својатајући Дубровник њему радо повјеровали.

стаде опсједати сам град, али немајући силе на мору поче тражити помоћ у Млетака. Он да ће им предати у руке и град и сву Дубровачку земљу. Република не клону духом. Њезини посланици испословаше у Италији издашну помоћ у Папе Николе V. и у најмоћнијега тадашњњега владара италијанскога Напуљскога краља Алфонса. Папа, који већ тада сноваше како да одврати од запада Османлије, те приправљаше ултиматум слабоме Константину Налеологу, изопћи булом деветога јунија свакога који би притекао у помоћ расколнику Стјепану против католичке Републике. Краљ Алфонсо допусти дубровачком посланику Вартоломеју Гучетићу да купи по краљевини војпике за Дубровник. 2 Папино проклетство бјеше очито наперено против Млетака који на поновне молбе Стјепанове вијећаху озбиљно о заузећу Дубровника. Оним градом добиваху не само потпуно господство на источној обали јадранскога мора, него и сву дубровачку трговину са сусједним земљама и по водама левантским. Примише се Дакле благодарно предлози српскога кнеза. Али ствари у Италији бијаху озбиљне. У Милану подизаше се генијални војсковођа Франческо Сфорца, онај који ће домало бити најмоћнији кнез италијански. Млеци се бјеху удружили са Алфонсом Напуљским да поломе ту пријетећу велику силу и не шћаху се замјерити моћноме пријатељу дубровачком без којега у Италији не могаху ништа. Ово је, по свој прилици разлог, зашто је Република Свет. Марка отезала с одлукама и одговором, те правдајући се злим временом, потајице чекала да јој падне у крило зрела јабука, па да задуши и Дубровник кад буде већ пао другом руком.

2

3

1 В. Булу у Theinera, op. cit.

Appendini I, 304.; cf у Љубића II. 40. млетачке изворе.

3 Ова се политика јасно извија из сенатских протокола приопkeнијех у Љубићу који све поруке млетачке тумачи ad litteram, не осврћући се ни на стање Италије, ни на старо лукавство Републике светог Марка..

Тога ради, дочим с једне стране тајанственијем ријечима проглашаваше неку врсту неутралности, настајаше с друге стране да слаби обранбену дубровачку силу, забрањивајући Републици Св. Влаха да се брани с мора. За срећу Никола V. бјеше на дубровачкој страни. Непрестане папине молбе и једва притајане пријетње млетачкоме дужду слабљаху донекле акцију непријатељске странке млетачкога сената. Те нове задјевице с обијесном босанском властелом учинише те Република прекипје. Опоменувши се да је некада утаман звала угарскога краља да освоји ту земљу којој требаше мира и јаке власти, понови Хуњаду позив. Ова молба у своме патосу звони као мртвачко опијело Дубровника, кад помислимо да је долазак модерне Угарске у Босну разнио и удушно дубровачку срећу. Али та времена бијаху врло далеко, а Дубровник зваше латинску Угарску XV. вијека. Пут Хуњада у Босну „то је пут мио Богу, то је пут којим ће се „осиљети света Угарска круна, великом славом и диком „вашега господства, то је пут нашега спасења!" Али Дубровник притиснут Стјепановом војском док зваше у помоћ Угарску, имаше сам врло мало вјере у одзив Хуњада који се имао борити без престанка са обијесном и њему непријатељском маџарском властелом. Република се одлучи на пространију и смјелију основу, која би, остваривни се, била промијенила лице и повијест онијех нашијех земаља. Посланици Влахо Рањина и Јакета ГунДулић на двору деспота Ђурђа Бранковића добише 2. Покушај савеза са Босном септембра налог да предложе српскоме деспоту и босанскоме краљу савез против херцега Стјепана. Савезници имаху купити у цара Мухамеда сву Херцеговину за 200.000 дуката, па је раздијелити међу собом, обећавши Порти онај исти данак

и Србијом против Херцега, а с помоћу Портином (1452).

1 Писмо Хуњаду 17. јунија 1451. В. Diplomatarium. «Hec est via Deo placitura; haec est via, que maximo augmento sacri regni Hungariae futura est et summe laudi et glorie dominacionis vestrae, hec est via salutis nostre".

« ПретходнаНастави »