Слике страница
PDF
ePub

ПРИСТУП,

Године 1887. допадоше нам у руке два писма Николице Боне од год. 1678. написана у тамници у Силистрији. Мирна, достојанствена мука онога великога патриоте који, без фраза, просто и природно предаваше сам себе дубровачкој отаџбини, занесе нас тако, те се наканисмо испричати му цио јавни живот. Бјеше то у нашој мисли касно окајање заборава што се слеже на човјека коме Дубровачки оци надјенуше име: „Pater Patriae", пророковавши му бесмртност, али, јаох, ево, одмакоше већ два вијека, почива негдје, заборављен, на обалама Дунава, у бугарској тврђави, док спомен-плоча његова жртвовања, која некада решаше дворану дубровачкога Малога Вијећа, виси у муку обешчашћенога камена међу пожарним справама опћинске полаче данданашњега Дубровника.

((

Али, како зачесмо мисао, па почесмо пребирати списе у Државноме Архиву, указа нам се у један мах силни политички оризонат, као кад путник, успевши се уз „Бусовину међу два дуга, монотона зида, угледа изненада са „Точила« многострани вид дубровачке земље и дубровачкога мора. Разумјесмо тада, како је радња Николичина налик на тај пут, па да и она тек води многостраној, силној радњи наше Републике, која многим онаквим људима, вјековима жртава своје дјеце, паче одрицања саме себе, одржа слободу и цивилизацију на прагу варварства и смрти. Тако постаде овај покушај причања веза Дубровника с Османским Царством, у коме је Николица доиста централни лик, али није сам ни прије, ни послије

његова славнога живота.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

1

Још је и друга мисао владала нашим духом приповиједајући борбу дубровачкога ума против Османлија. Држасмо, да се у наше доба одвише писало о књижевном животу дубровачкој, а премало о његовој политичкој повијести. Ово додуше није ни мјесто, ни вријеме да растумачимо како је, по нашему мишљењу, политичка повијест Дубровника пуно знаменитија од његове књижевне историје, коликогођ ова велика и славна била. Али, нека нам буде овдје допуштено рећи, да смо увијек држали повијест Републике ненадмашном учитељицом нашега неискуснога народа у државној вјештини која нама недостаје, а које, у дан данашњи, највише требамо. Видјећемо у догађајима који су фрагментарно испричани у овом покушају, како се Република умјела послужити самом својом слабошћу за утврђење слободе и за оружје напретка. Видјећемо, по њој, како мали народи могу очувати своју индивидуалност и имати одличнога дијела у повијести свијета, не себезналим, надувеним хвалисањем сила које им је Бог одрекао, него мудром употребом онога таланта што сваки народ прими да њим тргује и да живи. Ми не можемо никако вјеровати, да су оне стотине Дубровчана који пронијеше унакрст по Балканима нашу ријеч и необуздану чежњу за тријезним уздржавањем слободе, да су они газили те земље и посули их својим гробовима, а да се од њихне радње ми нимало не користимо за радњу која нас чека. То би у нашему народу било банкротство повијести. Ми, напротив, држимо, да ће дивни душевни бој, што је Дубровник био кадар одржати против силе и величанства Царства, бити поклич што ће наше душе све то више разбуђивати и приправљати на умно, тврдо, жилаво освојење праве цивилизације, јединства и слободе.

*

Овај је покушај врло Фрагментарне природе. А да није тако, не би још, за многе и многе године, био угледао

свијета. Све што се досада зна о дубровачкој повијести, све што је до сада публиковано било из државнога Аркива дубровачкога, тек је мали дио огромнога повијеснога материјала што једнако лежи у Аркиву без користи за народ. Зашто је то тако? Зашто је Аркив Млетачки толико већ обрађен, а Дубровачки није готово нимало? Зашто је талијански народ могао и знао приопћити свијету славну млетачку повијест, и повијести другијех великијех република на полуострву, а ми нијесмо умјели досада ускрснути дубровачку? Да одговоримо на сва та питања, требало би да продремо дубље у тајне нашега духа, и да објаснимо зашто смо ми тако брзи узвисивати пјесму и њом се хранити, а тако спори слушати озбиљни глас и државничке свјете нашијех отаца. Јер је тешко и тужно имати исповидјети, да је нама вијест Холандије и Португала познатија од повијести Дубровника и да се тек сада, у очи стољетнице пада Републике Св. Влаха, почиње откривати завјеса што покрива ону чудну и славну повијест. Ко хоће у данданашњи да напише најмању страницу њезину, треба да чита годишта и годишта оне стотине дебелијех књига и оне тисуће денеша, па да пролиста многе картоне иностранијех Аркива док дође до свога чедног циља.

по

Тако смо и ми могли тек завирити у то заборављено благо, радећи четири пуне године у самоме сакупљању материјала. Од дана се до дана откриваху споменици прошлости пред нашим заблијештеним очима и осјећасмо сву силу Нибуровијех ријечи: »Wer Verschwundenes ins Dasein zurückruft, geniesst die Seligkeit des Schaffens".'

Читаоци ће, дакле, спазити, да смо само летимице испричали многе врло знамените ствари и догађаје као н. пр. у овој првој књизи: трговину Дубровника с Истоком, откупљивање робова, улогу Прокуратора Св. Ма

1 Ко повраћа живот несталијем стварима ужива блаженство стварања. Niebuhr, Römische Geschichte. Einleitung.

1 *

рије и напредак дубровачкијех колонија и цркава на Балкану. Ове се празнине не могу попунити у један мах. Ако наше дјело доживи друго издање, ми ћемо тада објаснити ове фазе дубровачке радње на Истоку које се не могу познавати само по дубровачкијем исправама, него и по документима Мадридскога, Бечкога и Ватиканскога Аркива.

Прва књига наше дипломатско-историјске радње обухвата перијоду постања веза Републикиних с Портом и прича прве сусретаје гишке латино-српске опћине са новим освајачем Истока. Прекинули смо приповиједање догађаја с освојењем Херцеговине (1482.) јер је управо те године пошљедњи бедем кршћански на Балкану пао у руке турске па је Република, нашавши се сама супрот Османлијама, дала нову орјентацију својој политици и почела у великоме стилу ону утилитарну политику према Порти која ће се подударати са златним временом дубровачке историје. Овај други и најзнаменитији период обухвата пунијех двјеста годишта и завршује с преломом турскога оружја под Бечом и са настајном обновом Вишеградскога Уговора са Ћесаром (1484—1684). Трећа ће напокон књига обухватати перијод пропадања дубровачке државе и Високе Порте све до пада Републике године осме овога вијека. У ово пошљедњијех двије стотине године Дубровник ће се узпркос непогоди времена и унутрашњој корупцији знати ипак користити политичком ситуацијом у Јевропи и новом фазом „источнога питања“, па, преваривши Републику Св. Марка, вјечну своју непријатељицу, ставиће своју независност под окриље отоманскога царства. Већ у оно вријеме неповредност и raison d'être Турске империје догма су јевропске политике. Успјех на Пожаревачком Конгресу лабудова је пјесма дубровачке дипломације.

[ocr errors]

*

као

И тако, добротом Краљ. Српске Академије Наука, предајемо ову прву књигу Српскоме Народу. Ако наш слаби оглед не буде морална наука свијем нама у ово најодсудније доба историје наше, заман смо радили. На ову филозофску страну дубровачке историје полажемо, у интелектуалноме реду ствари, све наде наше, што су талијански патриоте прије уједињења Италије полагали наде на ускрснуће републиканске историје њихове велике отаџбине. И ради смо довршити овај приступ ријечима које нам дубровачка повијест упоређена са историјом Србије диктова ономлани прегледајући једну Новаковићеву радњу: „Освитак XIX. вијека« писасмо год. 1894. „видио је готово исте године пропаст Дубровника „и ускрснуће Србије. Онај исти превратни дах са Сене „оборио је тисућгодишњу слободу дубровачку и раскинуо четверовјековно ропство српско, па док Црни Ђорђе „ханџаром обараше спахилук турски, Наполеон обараше „мамузом кнежевски пријесто дубровачки. Једна овет„шана аристокрација леже у гроб, док се најчистија се»љачка демокрација на свијету придизаше из гроба. И „ Србија устаде, али не нађе више на далекоме, топломе „мору силуету оне старе пријатељице која јој толико „пута закрили кнезове и оставе, која је некада испрати „мудрим свјетима свога латинскога генија од рођаја Не„мањићске династије до косовске ноћи. Политички те „двије земље нијесу више равне. Али филозофски и исто„ријски уснула Република још увијек пробуђелој Краље„вини говори као „онај који власт има. Њезина исто„рија, неизразивим моралним тјескобама написана од »» Лазаревијех врсника« учи из опустјелога Двора помла„ђену Краљевину хтјети умјерено и јако, живљети у сми„слу једне трајне, државне радње, стварати и распрости„рати своју „сферу интереса« како је некада бјеше рас,простро Дубровник од јадранске пучине до дунавскијех

« ПретходнаНастави »