Слике страница
PDF

стаде опсједати сам град, али немајући силе на мору поче тражити помоћ у Млетака. Он да ће им предати у руке и град и сву Дубровачку земљу. Република не клону духом. Њезини посланици испословаше у Италији издашну помоћ у Папе Николе V. и у најмоћнијега тадашњњега владара италијанскога Напуљскога краља Алфонса. Папа, који већ тада сноваше како да одврати од запада Османлије, те приправљаше ултиматум слабоме Константину Палеологу, изопћи булом деветога јунија свакога који би притекао у помоћ расколнику Стјепану против католичке Републике." Краљ Алфонсо допусти дубровачком посланику Вартоломеју Гучетићу да купи по краљевини војпике за Дубровник.“ Папино проклетство бјеше очито напeрeнo против Млетака који на поновне молбе Стјепанове вијећаху озбиљно о заузећу Дубровника. Оним градом добиваху не само потпуно господство на источној обали јадранскога мора, него и сву дубровачку трговину са сусједним земљама и по водама левантским. Примише се дакле благодарно предлози српскога кнеза. Али ствари у Италији бијаху озбиљне. У Милану подизаше се генијални војсковођа Франческо Сфорца, онај који ће домало бити најмоћнији кнез италијански. Млеци се бјеху удружили са Алфонсом Напуљским да поломе ту пријетећу велику силу и не шћаху се замјерити моћноме пријатељу дубровачком без којега у Италији не могаху ништа. Ово је, по свој прилици разлог, зашто је Република Свет. Марка отезала с одлукама и одговором, те правдајући се злим временом, потајице чекала да јој падне у крило зрела јабука, па да задуши и Дубровник кад буде већ пао другом руком.“ “

* В. Булу у Theinera, op. cit.
° Appendini I, 304.; cf. у . Бубића II. 40. млетачке изворе.
° Ова се политика јасно извија из сенатских протокола приопће-

нијех у . Бубићу који све поруке млетачке тумачи аd literam, не осврћући се ни на стапње Италије, ни на старо лукавство Републике светог Марка

Тога ради, дочим с једне стране тајанственијем ријечима проглашаваше неку врсту неутралности, настајаше с друге стране да слаби обранбену дубровачку силу, забрањивајући Републици Св. Влаха да се брани с мора. За срећу Никола V. бјеше на дубровачкој страни. Непрестане папине молбе и једва прштајане пријетње млетачкоме дужду слабљаху донекле акцију непријатељске

странке млетачкога сената. Те нове задјевице с обијесном босанском властелом учинише те Република прекипје. Опоменувши се да је некада утаман звала угарскога краља да освоји ту земљу којој требаше мира и јаке власти,

понови Хуњаду позив. Ова молба у своме патосу звони као мртвачко опијело Дубровника, кад помислимо да је долазак модерне Угарске у Босну разнио и удушио дубровачку срећу. Али та времена бијаху врло далеко, а Дубровник зваше латинску Угарску ХV. вијека. Пут Хуњада у Босну „то је пут мио Богу, то је пут којим ће се „осиљети света Угарска круна, великом славом и диком „вашега господства, то је пут нашега спасења!“ " ALI Дубровник притиснут Стјепановом војском док зваше у помоћ Угарску, имаше сам врло мало вјере у одзив Хуњада који се имао борити без престанка са обијесном и њему непријатељском маџарском властелом. Република се одлучи на пространију и смјелију основу, која би, остваривши се, била промијенила лице и повијест онијех нашијех земаља. Посланици Влахо Рањина и Јакета Гундулић на двору деспота Ђурђа Бранковића добише 2. gege even nor a more ere enost in se Aecimorу и босанскоме краљу савез против херцега Стјепана. Савезници имаху купити у цара Мухамеда сву Херцеговину за 200.000 дуката, па је раздијелити међу собом, обећавши Порти онај исти данак

[graphic]

" писмо хуњаду 17. јунија 1 451. B. Dipločatarium. Alec est via TOео placitura; haec est via, que maximo augmento sacri regni Hungariae futura est et summe laudi et glorie dominacionis vestraе, hec est via saI u tis mostГе".

[graphic]

Reeneae-sea = le

што плаћаше Стјепан. „По овој основи имао је деспот
„добити источне земље с манастиром Милешевом, у ко-
„јем бјеше сахрањен св. Сава; Дубровчани су хтјели
„за себе жупу Драчевицу с Новим, Врм с градовима Кло-
- „буком и Мичевцем и Требиње са својом жупом и Лу-
„гом: највећи би дио био дошао краљу босанскоме“.“
Паралелно са том основом посланик Лујо Гучетић имаше
налог да склопи с краљем Томашем уговор за обрану
и нападај против Стјепана. Република нуђаше краљу
новаца а у замјену тражаше да јој краљ уступи не
само оне земље које би допале Дубровнику за случај
диобе Херцеговине, него и град Рисан „са всим кота-
„ром до међе которске“. Краљу добро дође прилика да
укаже своју моћ силовноме васалу. Осамнаестога де-
цембра у граду Бобовцу потписа савез са Гепубликом
на основу дубровачких предлога. За диобу Стјепановијех
земаља имао је деспот радити код Мехмедовога двора.
Дубровнику бјеше главна мисао да уреди нове везе с
пристанком султановим који имаше сву суштину моћи у
својим рукама. Падаше се да ће заједницом користи, до-
диром земаља, јачином тројне свезе уредити државне од-
ношаје на западу Балкана, те, поломивши босанску вла-
стелу, подићи некакав политички систем под сјеном Порте
који би могао одржати сама себе против напредовања
Османлијскога. Али се Република опет љуто превари у
Са ВеЗIIIИЦИМa.

Године 1452. дође до рата између Стјепана и Владислава, оца и сина. Босански краљ поче врдати. Требиње не ће да преда у туђе руке. Обећао га је властели Павловићима, својим савезницима. Стјепан наваљиваше на Млетке да му прискоче у помоћ.“ Дубровачки посла

4 Lett. e Comm. di Levante 1448–1488. и 1451—1152. у Јиричека ор. cit.

" На изјаву Стјепановијех посланика и да град Дубровник, ако се предобије, како има наде с нашом помоћи, буде наш, а да ми дамо пњиховој велможности Омиш и Пољица и 200.000 дуката из поклада у Ду

ч.

ници код Деспота поруче четрнаестога јунија влади „да је деспотов поклисар Вукосав предложио везирима ону мањску основу о купљењу земаља херцегових, и да су везири ову ствар поднијели Цару Мохамеду П. али да он није хтио сагласити се с тијем." Не бјеше се надати другоме одговору са онаким посредником, са човјеком какав бјеше пошљедњи деспот српски који је „све радио у не„вријеме несрећно, није умио употребити околности на „корист, те бјежећи ода зла свагда се уваљивао у зло“.“ Дубровнику би мило да се таке цијене ријешио несносне свезе. А како је добро познавао оне „државнике“ свједочи нам републикино писмо посланицима „гдје за„хваљује Богу и светоме Влаху што се ствар тако свр„шила, јер кад би се Султан био сагласио, велике би „од тога постале свађе с краљем Босанским и Владисла„вом, и још би се овај кукавни савез с њима разбио“.“

На пошљетку не преостаде Републици него ли са

оним који се зваше „по милости цара емир-султана Мех

“: ““ мет-Бега Стеван Херцег Св. Саве“ скло

пити у Новоме часни мир (10. априла 1454.) на основи „status quо“.

„Након тога времена“ вели Аppendini“ „Стеван би „пријатељ Дубровчанима, или барем чињаше да их љуби“. Као властелин дубровачки приступи у плашту у дворану Сенатску, сједе до кнеза, гласа са осталим вијећницима.

бровнику, у Млетачни Сенат одговор и „да за сада ни вријеме ни стање ствари ни способност не допуштају да се другога предузећа латимо, него ако се ствари с ове стране Пталији) окрену, наћи ћемо се приправни братски пристати на све, што бисмо пристојно могли учинити за истога свијетлога господина као за свога брата предрагога”. (Secreta Cons. Rag. XIX. 125. у Љубића op. cit. II. 46).

" Јиричек op. cit.

* Ово је оштри суд Мајковљев (op. cit. 1 12–113). Какви су ти људи били кад сам Мајков не може да нађе друге 1 I је пости у деспота А него што барем (sic!) није служио у турској војсци, није се био за Турке и . .

° Јиричек op. cit.

4 I. 3 () 5.

ПРВАВШКИВNEN-u.

Ово би без сумње најславнији дан његовога живота. Син му, потурица Ахмет, зададе, као што ћемо видјети, тешких брига Републици, „претекавши оца у безбожности и ОПаКОСТИЧ.

, Па тај се начин изјалови последњи покушај дубровачки да под сјеном Порте прошири своје међе. Бјеше му од сада бранити неповредивост саме своје старе земље. Да се дубровачка основа остварила, те да је ојачана Република предузела вођство савезника у новијем догађајима, недогледну би будућност била доживјела ова чест нашега народа. Дубровник имаше доста новаца и дипломатскога генија, - и Порти бјеше одвећ мио сваки такмац млетачки, а да се ново стање не би било учврстило на срећу народну. Али Дубровник није имао нешто у суседнијем земљама, што вас његов геније не бјеше кадар створити : поштенога и умног државника. Лукавство, злоба, невјерство, несталност у основама што више, недостајање каке му драго основе у онијех владара, не могаху се подударити са бистром дубровачком мишљу, са државничким полетом опћине у којој се никада виђеном армонијом бјеху удружиле западна цивилизација са југословенском природом. Српски су дакле кнезови криви што Дубровник није још већу стопу ударио у повијест нашега народа."

Овоме свијету зазвони сада мртвачко звоно. Мехмед, јунија године 1452. објави рат Константину Палеологу.

* Г. René Milet, бивши Француски посланик у Биограду, оштроумно приписује коренитој опреци између Пстока и Запада на напредовање Дубровника, Млетака и Ђенове од којих је свака имала велико посланство на Истоку. „Le vieuх sol antique“ вели овај писац (Du Danube a l'Adriatique – Revue des Deuх Мondes-Mars et Avril 1890) „est si riche, le lac greco-romain est un auxiliaire si puissant, que ces etats (Vemise, Raguse et Genes) décrivent une orbite hors de toute mesure avec leur faible assiette territoriale, jusqu'au jour ou ils périssent faute d'aliment et victimes de la mésintelligence de deux mondes; car si la rive africaine, et la rive asiatique avaient eté conquises a l'Europe, on ne voit point de bornes a leurs déstinées. Méme en succombant, ils ont fait breche dans l'Islam?... IIIто се Дубровник није подигнуо до пајвеће величине, нијесу толико Турци криви, колико српске државе.

« ПретходнаНастави »