Слике страница
PDF
ePub

него

» са Всим Кота

што плаћајне Стјепан. „По овој основи имао је деспот » добити источне земље с манастиром Милешевом, у ко»јем бјеше сахрањен св. Сава; Дубровчани су хтјели » за себе жупу Драчевицу с Новим, Врм с градовима Кло„буком и Мичевцем и Требиње са својом жупом и Лу» гом; највећи би дио био дошао краљу босанскоме «.. Паралелно са том основом посланик Лујо Гучетић имаше налог да склон с краљем Томашем уговор за обрану и нападај против Стјепана. Република нуђаше краљу новаца а у замјену тракаше да јој краљ уступи не само оне земље које би допале Дубровнику за случај дпобе Херцеговине,

II град Рисан »ром до меһе которске“. Краљу добро дође прилика да укаже своју моћ словноме васалу. Осамнаестога децембра у граду Бобовцу потписа савез са Републиком на основу дубровачких предлога. За диобу Стјепановијех земаља имао је деспот радити код Мехмедовога двора. Дубровнику бјеше главна мисао да уреди нове везе с пристанком султановим који имаше сву суштину моћи у својим рукама. Надаше се да ће заједницом користи, додиром земаља, јачином тројне свезе уредити државне 0,4ношаје на западу Балкана, те, поломившін босанску властелу, подићін некакав политички систем под сјеном ІПорте који би могао одржати сама себе против напредована Османлијсі:ога. Алi се Република опет љуто превари у савезницима.

Године 1452. дође до рата између Стјепана и Владислава, оца и сина. Босански краљ поче врдати. Требиње не ће да преда у туђе руке. Обећао га је властели Павловићима, својим савезницима. Стјепан наваљивание на Млетке да му прискоче у помоћ.* Дубровачки посла

2

1

Lett. c Comm. di Levante 1 4 4 8 — 1 488. и 145 1 — 1 452. у Јиричска op. cit.

2 На изјаву Стјепановијех посланика «да град Дубровник, ако предобије, како ІІма наде с нашом помоћи, буде наш, а да ми дамо јьиховој ве. можности Омиш и Пољица и 200.000 дуката из поклада у Ду

се

2

))

ници код Деспота поруче четрнаестога јунија влади »да је деспотов поклисар Вукосав предложио везирима ону лањску основу окупљењу земаља херцегових, и да су везири ову ствар поднијели Цару Мохамеду II. али да он није хтио сагласити се с тијем. «' Не бјеше се надати другоме одговору са онаким посредником, са човјеком какав бјеше пошI.Бедњи деспот српски који је у све радио у неу вријеме несрећно, није умио употребити околности на » корист, те бјежећи ода зла свагда се уваљивао у зло“. Дубровнику би мило да се таке цијене ријешио несносне свезе. А како је добро познавао оне »државнике « свједочи нам републикино шісмо посланицима гдје заухваљује Богу и светоме Влаху інто се ствар тако свр» шила, јер кад бин се Султан био сагласно, велике би у од тога постале свађе с краљем Босанским и Владис. 1ау вом, и још би се овај кукавни савез сьма разбно“.

На пошљетку не преостаде Републици него ли оним који се зваше „по милости цара емир-султана Mex

мет-Бега Стефан Херцег Св. Саве « склопити у Новоме часни мир (10. априла 1454.) на основи » status quo“.

„Након тога времена“ вели Appendini * „Стефан би „пријатељ Дубровчанима, или барем чињаше да их љубин“. Као властелин дубровачки приступи уплашту у дворану Сенатску, сједе до кнеза, гласа са осталим вијећницима.

3

са

Новски мир 10. априла 145 4.

и ње све пошљедице.

него

бровнику,» Млетачки Сенат одговори «да за сада ни вријеме ни стање ствари ни способност не допуштају да се другога предузећа латимо,

ако се ствари с ове стране (у Італгији) окрену, наћи ћемо се приправни братски пристати на све, што бисмо пристојно могли учинити за истога свијетлога господина као за свога бу ата предрагога». (Secreta Cons. Rag. XIX. 12 5. у Љубића op. cit. II. 46).

Јиричек op. cit.

Ово је оштри суд Мајковљев (op. cit. 1 12 — 1 13). Какви су ти уди били кад сам Мајков не може да нађе друге місіости у деспота «него

што бајем (sic!) ние служио у турској војсци, није се бно за Турке».!!

Јиричек op. cit. 4 І. 305.

2

3

[ocr errors]

Ово би без суміње најславнији дан његовога живота. Син му, потурица Ахмет, зада,де, као што ћемо видјети, теніких брига Републици, » претекавши оца у безбожности и Опакости“.

На тај се начин изјалови последњи покушај дубровачки да под сјеном Порте прошири своје међе. Беше му од сада бранити неповредивост саме своје старе земље. „Да се дубровачка основа остварила, те да је ојачана Република предузела вођство савезника у новијем догађајима, недогледну би будућност била доживјела ова чест нашега народа. Дубровник имаше доста новаца и дипломатскога генија, и Порти бјеше одвећ мно

ОДвећ мно сваки такмац млетачки, а да се ново статье не би било учврсти.10 на срећу народну. Али Дубровник није имао нешто у суседнијем земљама, што вас његов геније не беше кадар створити :

и умног државника. Лукавство, 3.1оба, невјерство, несталност у основама што више, недостајатье каке му драго основе у онијех владара, не могаxу се подударити са бистром дубровачком мишљу, са државничким полетом опћине у којој се никада виђеном армонијом бјеху удружиле западна цивилизација са југос.ловенском природом. Српски су дакле кнезови криви

то Дубровник није још већу стопу ударио у повијест нашега народа."

Овоме свијету зазвони сада мртвачко звоно. Мехмед, јунија године 1452. објави рат Константину Палеологу.

Поштенога

велико

тг. René Millet, бивши Француски посланик у Биограду, оштроумно припису је коренитој опреци између стока и Запада на напредоватье Дубровника, Млетака и Бенове од којих је свака имала посланство на Истоку. «Le vieux sol antique» вели овај писац (Du lanube à l'Adriatique Revue des Deux Mondes-Mars et Avril 1890) «est si riche, le lac greco-romain est un auxiliaire si puissant, que ces etats (Venise, Raguse et Gènes) décrivent une orbite hors de toute mesure avec leur faible assiette territoriale, jusqu'au jour ou ils périssent faute d'aliment et victimes de la mésintelligence de deux mondes; car si la rive africaine, et la rive asiatique avaient été conquises à l'Europe, on ne voit point de bornes à leurs destinées. Même en succombant, ils ont fait breche dans l'Islan» ... Што се Дубровник није подигнуо до највеће величине, нијесу толико Турци криви, колико српске државе.

Саградивши супроћ Цариграду тврђаву на азијској страни, облијеташе око града као да му је рад продуытти тје

Пад Цариграда (1453). скобу смртнога часа. Заман се Цар Константин обрати на Запад. Сам се папа Никола V. одазва вапају нашљедника Константина Великога. Али легата кардинала Исидора и папину војску обружише пјани мрнари поздравом: „Чему нам латинска помоћ ? « Велики војвода Лука Нотарас повика: „да воли видјети у граду турски сарук него напин вијенац“ Млеци, који познаваху боље од Папе непоправљивост онога свијета, тешком се муком одлучше послат десет бродова под заповједништвом Јакова Лоредана. Поморскоме вођи біг заповјеђено да ни пошто путем не напада на турска мјеста, ни на бродове, ни на .људе, јер оншi с Турцима живе у миру; Флота је одређена у за славу Божју и за спас Цариграда“, али не да ратује с Турцима!?

Након неколико јуриша, сузбитијех не од Цариграђана него од папинијех и феновскијех чета, упркос јунаштву

Последњега Палеолога који, причестивши се, како некада кнез Лазар, неустрашиво стајаше на градским бедемима, Византија паде у турске руке два,десет и деветога маја године тисућу четири стотине педесет треће. .

Пеколико дана потраја покољ. Крв тецијаше улицама као набујале ријеке. Јаничари носијаху по граду крст Софијине цркве вичући: угледајте кришћанскога Бога“. Лукави Мехмед два дана послије устоличII главом Царии

[ocr errors]

2

Pastor, op. cit. I. 49 1 s. 4. 4.

Ово у својој нехотичној иронији, готово невјероватно упуство Млетачкога Сената .lopeдану. «ituro capitaneo generali maris? 7. маја 1 453. гласи: «In via autеm tua usque Constantinopolim volumus, quod nullo modo offendas neque damnum aliquod vel novitatem inferas locis, gentibus et navigiis Turchorum per observationem pacis quam cum Teucro habemus, quia licet hanc classem pro honore Dei et conservatione civitatis Constantinopolitanae paraverimus, attamen si possibile fuerit ad aliquam novitatem vel guérram cum Teucro devenire nollemus» Pastor, ib. стр. 492 — 493. п. 5.

градскога патријарха Бенадија. Свечана литија грчкоисточне цркве прође једнако крвљу омашћенијем градским улицама. Један свијет пропадаше тако » у ноћне валове“, док се западу раствараше нови вијек.

Кобна вијест препаде све кршћанство. Млетачко Велико Вијеће поникну ником ка,да тајник Вијећа Десеторице прочита писма Негропонскога Батла. Папа није Хтно вјеровати да је Цариград пао, но, увјеривши се, стаде у тили час оружати своје бродове и звати кршћанство на крсташку војну против Турчина. Мехмед међу тијем примаше у Једрену поклонства посланика босанскога краља, деспота српскога имале грчке господе у Архшeлагу. Свима побједитељ повиси данак. Свакога прекори. До мало ће редом покосити главе. Истражиће искварена племена. „Показаће се“ велін османлијски историк » да је тај крволочник био одређен да освети небројене тамне обитељске опачине по кришћанскиjем владарсијем обитељима «1

Сред свеопће страве Дубровник заклони грчке учене људе који бјежаху у Италију пред освајачевим мачем.? Дубровник ирима чрчке Премда Република бјеше толико пута стаВила на коцку живот и слободу своје дјеце да заклони прибјегле кришћане, отвори и овај пут широм врата Комненима, Ласкарима, Палеолозима, па ученијем људима

с

[ocr errors]

2

«Leider zeigte sich auch hier» (говорећи онетрази в.1астеоскијех обитељи у Пелопонезији) « wie in Serbien, Athen und Morea dass dieser colossale Blutmensch die Rolle eines Rachegeistes zu spielen hatte gegenüber einem Pandemonium düstrer Familienverbrechen in christlichen Fürstenhäusern». Херцберг op. cit.

Да су грчки бјегунци прошли кроз Дубровник мјесто да се ухвате млетачкијех галија у Мореји па да онуда зап.1ове пут јужне ІІталије, раз.1or hе томе бити што Архипелаг бјеше посут турским бродовима. TJeнoвeз Анђело Амброгини занловивши одмах мјесеца јунија 1453. г. у грчке воде на заповјест папе Николе V, нађе све средоземно море посуто небројенијем турскијем бродовима, тако да једва једнице сама себе спасе од Турака (Pastor I, 502). Loredano, како видјесмо, бјеше неутра

имаше к.1онити свакога сукоба с Турцима. Не бјеше дак.ie бјегунцима друге него да ударе по суху, можда у пратњи дубровачкијех посланика.

лан,

те се

« ПретходнаНастави »