Слике страница
PDF
ePub

1

што плаћаше Стјепан. „По овој основи имао је деснот добити источне земље с манастиром Милешевом, у ко»јем бјеше сахрањен св. Сава; Дубровчани су хтјели за себе жупу Драчевицу с Новим, Врм с градовима Кло„буком и Мичевцем и Требиње са својом жупом и Лугом; највећи би дио био дошао краљу босанскоме“. Паралелно са том основом посланик Лујо Гучетић имаше налог да склопи с краљем Томашем уговор за обрану и нападај против Стјепана. Република нуђаше краљу новаца а у замјену тражаше да јој краљ уступи не само оне земље које би допале Дубровнику за случај диобе Херцеговине, него и град Рисан » са всим кота„ром до међе которске“. Краљу добро дође прилика да укаже своју моћ силовноме васалу. Осамнаестога децембра у граду Бобовцу потписа савез са Републиком на основу дубровачких предлога. За диобу Стјепановијех земаља имао је деспот радити код Мехмедовога двора. Дубровнику бјеше главна мисао да уреди нове везе с пристанком султановим који имаше сву суштину моћи у својим рукама. Надаше се да ће заједницом користи, додиром земаља, јачином тројне свезе уредити државне одношаје на западу Балкана, те, поломивши босанску властелу, подићи некакав политички систем под сјеном Порте који би могао одржати сама себе против напредовања Османлијскога. Али се Република опет љуто превари у

савезницима.

Године 1452. дође до рата између Стјепана и Владислава, оца и сина. Босански краљ поче врдати. Требиње не ће да преда у туђе руке. Обећао га је властели Павловићима, својим савезницима. Стјепан наваљиваше на Млетке да му прискоче у помоћ.2 Дубровачки посла

1 Lett. с Comm. di Levante 1448-1488. и 1451—1452. у Јиричека ор. cit.

2 На изјаву Стјепановијех посланика «да град Дубровник, ако се предобије, како има наде с нашом помоћи, буде наш, а да ми дамо њиховој велможности Омиш и Пољица и 200.000 дуката из поклада у Ду

ници код Деспота поруче четрнаестога јунија влади »да је деспотов поклисар Вукосав предложио везирима ону лањску основу о купљењу земаља херцегових, и да су везири ову ствар поднијели Цару Мохамеду II. али да он није хтио сагласити се с тијем. « Не бјеше се надати другоме одговору са онаким посредником, са човјеком какав бјеше пошљедњи деспот српски који је „све радио у не» вријеме несрећно, није умио употребити околности на корист, те бјежећи ода зла свагда се уваљивао у зло“. Дубровнику би мило да се таке цијене ријешио несносне свезе. А како је добро познавао оне државнике“ свједочи нам републикино писмо посланицима „гдје захваљује Богу и светоме Влаху што се ствар тако свр„шила, јер кад би се Султан био сагласно, велике би од тога постале свађе с краљем Босанским и Владисла»вом, и још би се овај кукавни савез с њима разбио". З

2

На пошљетку не преостаде Републици него ли оним који се зваше „по милости цара емир-султана МехНовски мир 10. априла 1454• мет-Бега Стефан Херцег Св. Саве“ склопити у Новоме часни мир (10. априла 1454.) на основи »status quo".

и његове пошљедице.

» Након тога времена“ вели Appendini »Стефан би „пријатељ Дубровчанима, или барем чињаше да их љуби“. Као властелин дубровачки приступи у плашту у дворану Сенатску, сједе до кнеза, гласа са осталим вијећницима.

бровнику,» Млетачки Сенат одговори «да за сада ни вријеме ни стање ствари ни способност не допуштају да се другога предузећа латимо, него ако се ствари с ове стране (у Италији) окрену, наћи ћемо се приправни братски пристати на све, што бисмо пристојно могли учинити за истога свијетлога господина као за свога брата предрагога». (Secreta Cons. Rag. XIX. 125. у Љубића ор. cit. II. 46).

[ocr errors][merged small]

2 Ово је оштри суд Мајковљев (op. cit. 112-113). Какви су ти људи били кад сам Мајков не може да нађе друге јености у деспота «него што барем (sic!) није служио у турској војсци, није се био за Турке».!!

3 Јиричек ор. cit.

4 1. 305.

Ово би без сумње најславнији дан његовога живота. Син му, потурица Ахмет, зададе, као што ћемо видјети, тешких брига Републици, „претекавши оца у безбожности и

опакости“.

На тај се начин изјалови последњи покушај дубровачки да под сјеном Порте прошири своје међе. Бјеше му од сада бранити неповредивост саме своје старе земље. Да се дубровачка основа остварила, те да је ојачана Република предузела вођство савезника у новијем догађајима, недогледну би будућност била доживјела ова чест нашега народа. Дубровник имаше доста новаца и дипломатскога генија, и Порти бјеше одвећ мио сваки такмац млетачки, а да се ново стање не би било учврстило на срећу народну. Али Дубровник није имао нешто у суседнијем земљама, што вас његов геније не бјеше кадар створити : поштенога и умног државника. Лукавство, злоба, невјерство, несталност у основама што више, недостајање каке му драго основе у онијех владара, не могаху се подударити са бистром дубровачком мишљу, са државничким полетом опћине у којој се никада виђеном армонијом бјеху удружиле западна цивилизација са југословенском природом. Српски су дакле кнезови криви што Дубровник није још већу стопу ударио у повијест нашега народа.

1

Овоме свијету зазвони сада мртвачко звоно. Мехмед, јунија године 1452. објави рат Константину Палеологу.

Г. René Millet, бивши француски посланик у Биограду, оштроумно приписује коренитој опреци између Истока и Запада на напредовање Дубровника, Млетака и Ђенове од којих је свака имала велико посланство на Истоку. «Le vieux sol antique» вели овај писац (Du Danube à l'Adriatique · Revue des Deux Mondes-Mars et Avril 1890) «est si riche, le lac greco-romain est un auxiliaire si puissant, que ces etats (Venise, Raguse et Genes) décrivent une orbite hors de toute mesure avec leur faible assiette territoriale, jusqu'au jour ou ils périssent faute d'aliment et victimes de la mésintelligence de deux mondes; car si la rive africaine, et la rive asiatique avaient été conquises à l'Europe, on ne voit point de bornes à leurs déstinées. Même en succombant, ils ont fait breche dans l'Islam⟫... Што се Дубровник није подигнуо до највеће величине, нијесу толико Турци криви, колико српске државе.

Саградивши супроћ Цариграду тврђаву на азијској страни, облијетание око града као да му је рад продуљити тјеПад Цариграда (1453). скобу смртнога часа. Заман се Цар Константин обрати на Запад. Сам се папа Никола Ѵ. одазва вапају нашљедника Константина Великога. Али легата кардинала Исидора и папину војску обружише пјани мрнари поздравом: „ Чему нам латинска помоћ?« Велики војвода Лука Нотарас повика: „да воли видјети у граду турски сарук него папин вијенац“. Млеци, који познаваху боље од Папе непоправљивост онога свијета, тешком се муком одлучшие послати десет бродова под заповједништвом, Јакова Лоредана. Поморскоме вођи би заповјеђено да нипошто путем не напада на турска мјеста, ни на бродове, ни на људе, јер они с Турцима живе у миру; флота је одређена „за славу Божју и за спас Цариграда“, али не да ратује с Турцима!

Након неколико јуриша, сузбитијех не од Цариграђана него од папинијех и ђеновскијех чета, у пркос јунаштву последњега Палеолога који, причестивши се, како некада кнез Лазар, неустрашиво стајаше на градским бедемима, Византија паде у турске руке двадесет и деветога маја године тисућу четири стотине педесет треће.

Неколико дана потраја покољ. Крв тецијаше улицама као набујале ријеке. Јаничари носијаху по граду крст Софијине цркве вичући: „гледајте кришћанскога Бога". Лукави Мехмед два дана послије устоличи главом Цари

1 Pastor, op. cit. I. 491 s. q. q.

2 Ово у својој нехотичној иронији, готово невјероватно упуство Млетачкога Сената Лоредану. «ituro capitaneo generali maris» 7. маја 1453. гласи: «In via autem tua usque Constantinopolim volumus, quod nullo modo offendas neque damnum aliquod vel novitatem inferas locis, gentibus et navigiis Turchorum per observationem pacis quam cum Teucro habemus, quia licet hanc classem pro honore Dei et conservatione civitatis Constantinopolitanae paraverimus, attamen si possibile fuerit ad aliquam novitatem vel guérram cum Teucro devenire nollemus" Pastor, ib. стр. 492-493. п. 5.

градскога патријарха Ђенадија. Свечана литија грчкоисточне цркве прође једнако крвљу омашћенијем градским улицама. Један свијет пропадаше тако у ноћне валове", док се западу раствараше нови вијек.

Кобна вијест препаде све кршћанство. Млетачко Велико Вијеће поникну ником када тајник Вијећа Десеторице прочита писма Негропонскога Бапла. Папа није хтио вјеровати да је Цариград пао, но, увјеривши се, стаде у тили час оружати своје бродове и звати кршћанство на крсташку војну против Турчина. Мехмед међу тијем примаше у Једрену поклонства посланика босанскога краља, деспота српскога и мале грчке господе у Архипелагу. Свима побједитељ повиси данак. Свакога прекори. До мало ће редом покосити главе. Истражиће искварена племена. „Показаће се“ вели османлијски историк »да је тај крволочник био одређен да освети небројене тамне обитељске опачине по кршћанскијем владарскијем обитељима“.

учене људе.

Сред свеопће страве Дубровник заклони грчке учене људе који бјежаху у Италију пред освајачевим мачем. 2 Дубровнике прима хрчке Премда Република бјеше толико пута ставила на коцку живот и слободу своје дјеце да заклони прибјегле кршћане, отвори и овај пут широм врата Комненима, Ласкарима, Палеолозима, па ученијем људима

1 «Leider zeigte sich auch hier» (говорећи о истрази властеоскијех обитељи у Пелопонезији) «wie in Serbien, Athen und Morea dass dieser colossale Blutmensch die Rolle eines Rachegeistes zu spielen hatte gegenüber einem Pandemonium düstrer Familienverbrechen in christlichen Fürstenhäusern". Херцберг op. cit.

2 Да су грчки бјегунци прошли кроз Дубровник мјесто да се ухвате млетачкијех галија у Мореји па да онуда заплове пут јужне Италије, разлог ће томе бити што Архипелаг бјеше посут турским бродовима. Беновез Анђело Амброгини запловивши одмах мјесеца јунија 1453. г. у грчке воде на заповјест папе Николе V, нађе све средоземно море посуто небројенијем турскијем бродовима, тако да једва једвице сама себе спасе од Турака (Pastor I, 502). Loredano, како видјесмо, бјеше неутралан, те се имаше клонити свакога сукоба с Турцима. Не бјеше дакле бјегунцима друге него да ударе по суху, можда у пратњи дубровачкијех посланика.

« ПретходнаНастави »