Слике страница
PDF
ePub

Ивану Ласкару, Димитрију Халкондили, Теодору Спандуђину и Павлу Тарханиоту, те их превезе у Италију да наставе пут к двору Lorenza de' Medici. И овај пут плати новцем. Разјарен Мехмед повиси јој данак на три тисуће дуката, мјесто онијех тисућу и пет стотина што до тада плаћаше. Од то доба па све до Мехмедове Републици. смрти дубровачки данак расте како жива у барометру. Свакој побједи султановој од Скадра до Персије, свакоме дјелу кршћанске љубави дубровачке, од примања цариградскијех учењака до доласка Ђорђа Кастриотића, одговара неизузетно повишење данка.

Мохамед повисује данак

Али Републици није само био тежак положај према освајачу Цариграда, него се имаше још рачунати са Јевропом, која се, падом Цариграда, раз

Јевропске везе са освајачем

Цариграда.

дијели на двије поле.

1

На једној страни Млеци прогласе одмах политику бескрајне себезналости. Већ сутрадан по што је Лоредано запловио пут истока Сенат нареди (8 маја) своме посланику Бартоломеју Марчелу да по могућности одржи са Мехмедом добре везе и да ради за трајни мир. Марчелу посланство срећно пође за руком. Осамнаестога априла године 1454. Република Св. Марка склопи ca Мехмедом уговор мира и пријатељства. Признаде на тај начин, прва међу кршћанскијем великим силама, fait accompli освојења Цариграда и устоличења Турака у Јевропи. 2 Млецима придружише се Ђенова, Напуљ, Милан и Фиренца. Једни црпаху великијех користи од но

1 Pastor op. cit. I. 493. n. 5.

2 «Mann kann nicht sagen» вели историк Папа «dass die Signorie nicht bewusst wäre, wie schmählich sie handelte, denn noch vor dem Abschluss des Friedens mit dem Sultan richtete sie an Nicolaus V. ein gewundenes Entschuldigungsschreiben». Пастор, I, 507. Али што сињорија не шћаше да чини јавно, чињаше потајно, на свој начин, плаћајући људе, који јој се нуђаху да убију султана и везире. Тако учини до краја XV. вијека. Томе имамо несумњиве доказе у тајним записницима Вијећа Десеторице које приопћи in extenso гроф Мас-Латрије у сједници 20. јануара 1893. године у Францеској «Аcadémie des Inscriptions et Belleslettres".

вијех господара, други гледаху с весељем сиљење Турака од саме зависти к богаству и срећи Републике Св. Марка.

Источна политика Ка

ликста III.

(1

На другој страни бјеше Папа и Угарска или, да боље речемо велики Иван Хуњади, Сибињанин Јанко наше народне пјесме. Будимски сабор год. 1454. изабра Хуњада војсковођом против Турчина и нареди свеопћи устанак. Хуњаду и Ивану Капистрану, па простоме пуку, који се одушевљено придружи крижарској војни, кршћанство има да захвали што се Османлијска бујица од Цариграда није свалила на Угарску, коју бјеху оставили осамљену велможе и достојанственици, а кроз њих на несложну Јевропу. Велики Румун имаше за срећу утјеху и помоћ у Петровој столици на којој сједаше Николин нашљедник Шпањолац Борђија под именом Каликста III. „Крижарска војна против рођенога душманина кршћанскога имена бјеше основа свега његовога живота, тачка у којој се сјединише сви зраци његовога дјеловања. Ватрени Папа у чијој шпањолској крви бјеше жива предаја рата против Арапа за крст часни и слободу златну", ступивши на Петрову столицу закуне се да не ће мировати док не предобије Цариград и не погази „ђавољега сина Мохамеда.“ Прогласи по свој Јевропи, од Италискога рта до Скотске и Норвешке, Свети рат. Помири Бургундију с Францеском. Побједи зловољу краља Алфонса Папуљскога коме на дан Свих Светих 1455. стави на раме крст. Створи у мало мјесеца флоту. Запали неку, ма и пролазну, ватру у расцјепканој Јевропи. Да бјеше до Папе, одзвони Турчину. Али стање Запада бјеше толико јадно, и толики мах бјеше предузео себезнали дух у пародима, да је Папа немоћан имао гледати напрједак душманина вјере сред свеопћега нехајства и непритајиване зловоље. Ну тај неустрашиви човјек не малакса ни за један час. Без престанка писаше,

1 Пасторове ријечи 1, 557.

мо

Ослобођење Биограда

љаше, пријечаше, помагаше на све стране свијета. Не бјеше погибљи ни тешкоће кадре охладити старчево одушевљење.1 Сам својим примјером показиваше свијету дужност онога времена. Претворивши све злато и драго камење ватиканско у новац за рат против Турчина, изјави „да је приправан за обрану Светога Јеванђеља и праве вјере задовољити се и ланеном митром«.2 На пошљетку дође и дан славе. Мехмед крену љети 1456. са (1456). силном војском к Биограду. Освојењем тога града бјеше Цару отворен пут у срце Јевропе. Дочека га Хуњади са седам тисућа крижара, простом и спромашном чељади, већим дјелом невјештом оружју, али одушевљеном за свети бој. Три Ивана владаху том шаком људи: папин легат побожни Кардинал Иван Карвајал, Иван Хуњади и фратар Иван Капистран. Четрнаестога јулија ухватише се војске на Дунаву. Након пет часова боја ријека потече крвљу турском и кршћанском. Хуњади одржа сјајну побједу, те, поломивши турску флоту, охрабри опсједнуту биоградску тврђаву. Након седам дана Султан о сумрачју двадесет и првога јулија заповједи свеопћи јуриш на град. Капистран показиваше са тврђаве посвећено Распело, које је Папа посветио и сред бојне вреве викаше силнијем гласом: „Ох Боже мој! О Кристе! Гдје су ти старе благодати? Ох дођи, дођи, помози! Не доцни, дођи, ослободи нас, ти који нас откупи својом крвљу; дођи, да не реку: „где је њихов Бог?« Турци бише хаметом потучени. Цио непријатељски табор, са свим топовима, паде у шаке кршћана. Султан рањен побјеже главом без обзира. „Биоград, Угарска и донекле кршћанство и Јевропска цивилизација бјеху спасени, а већи дио заслуге иде ватреној ревности неуморнога Ка

I Бјеше му седамдесет и седам година кад га изабраше Папом. 2 «Nec non tedeat dicere: ad gloriam immortalem in prosequicione defensionis sacri Evangelii et fidei orthodoxe, quam prosequimur eciam noctes transeundo insopnes, sola mitra linea remaneat nobis". Писмо без адресе и ознаке мјесеца. Lib. Brev. Тајни Архив у Ватикану cf. Pastor op. cit. I, 587.

пистрана који уз Хуњада би душа боја и највише допринесе срећноме успјеху.1

Дубровачки изванредни посланик јави одмах Светом Оцу побједу кршћанскога оружја. Најближа душманину, како јој Папа поручи, природно бјеше да се Република највише и обрадује његовоме поразу. 2 Папа приписа побједу више божијој милости, него човјечијој десници. Одговарајући Дубровнику нагласи да је божије величанство услишало свеопће молитве кршћанскога свијета. 3

жарске новце склала нов

У страху да погине, па дошљедњој невољи да удари оном истом политиком којом Млеци бјеху ударили од Дубровник одриче Папи кри- обијести, а опет желећи да се, одужи круговор са Мохамедом II. шћанству, Дубровник пролажаше немирне дневе. Та, он је боље него ико знао колико је слаб насип српскијех држава, по имену држава, а већ тада предатијех Турчину на милост и немилост. Папино ревновање не бјеше дакле ни њему много по ћуди. А тијем више, што се након Хуњадијеве смрти ратна позорница бјеше помакла на југ, у највишој близини дубровачкој, гдје Ђуро Кастриотић задаваше Турцима тешкијех удараца. Охрабрен биоградском побједом Папа у живахној машти помисли да је одзвонило Турчину. Умножи дакле настојања и молбе особито у источном кршћанству, да би се послужило ометом Турака и проћерало сасвијем

1 Pastor, op. cit. I, 594.

2 «Vos autem quos ut proximos eris (sic) ad excipiendum furorem immanissimi hostis Turchi pre ceterès equum est agere gaudium de illius oppresione hortamur ut immortali Deo cujus celestis potentia tam oportuno tempore populo christiano succurit meritos honores et gratias reseratis". Бреве Папе Каликста III. Дубровнику мјесеца августа 1456. Ватик. тајни Архив Lib. Brev. Arm. ХХХІХ С. 7. fol. 27-b. Један други одломак овога писма има Пастор. Op. cit. I, 597. n. 1. Види прилог на крају. Пријепис овога писма и свијех осталијех писама Каликста III. Републици о којима је доцније говора, благодаримо доброти часнога и ученога оца Denifle-a подархивара Св. Столице. В. потпуни текст тоѓа Брева у Додатку.

3 «Compertum enim est, quid divina illa majestas nunc pro sua sacrosancta religione operata sit nostri et aliorum Christi fidelium precibus inclinata, quas cum summa devotione per universum orbem christianum fieri mandamus». Ibid.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

4

душманина крствога. Отправивши легата с флотом на Исток, позва Дубровник да придружи своје бродове и галије. Обећа додуше да ће бранити и саму Републику од турскијех нападаја и даде згодна упуства своме легату. У исто доба отправи Нунција Ивана Навара (септембра 1457.) у Дубровник, у Далмацију и у Маћедонију да купи десетину за рат против Турчина. Главна задаћа нунцијева бјеше прекорити Републику што се отима плаћању десетине и позвати је на послух. Али се Дубровник оглушиваше папиној поруци. За крижарску војну Каликст се био задужио у Флорентинскијех трговаца de Pazzis. Нареди дакле Дубровнику, да од новаца које тамо бјеше скупио Малобраћанин Marian de Senis исплати десет тисућа дуката повјеренику оне Флорентинске куће Мартину Кларини-у, а остатак да раздијели краљевима Угарске, Босне и Ђорђу Кастриотићу. Али Републици требаше и самој новаца да умекша Турчина, а опет није јој било мило давати их краљу Томашу, невјерноме савезнику године 1452.3 Краљ босански немоћан да чува мир и ред у властитој земљи, како би био могао покушати да закрајини

1 Писмо Републици ibid. passim.

2 .... «et satisfacto dictis mercatoribus et sociis de Paziis (sic) usque ad summam decemmilium ducatorum residuum ipsarum paecuniarum in tres equas partes dividat (sc. Johanes Navara) et carissimis in Christo filiis nostris Hungarae et Bosnae Regibus illustribus duas, tertiam vero dilecto filio Georgio Scandarbech Albaniae domino persolvat ut earum adiummento virilius in Turchos depugnare possint». итд. Писмо Дубровнику 18. септембра 1456. Арх. Ват. ibid. fol. 122. В. додатак Бр. II.

3 И Никола V. одреди књижарски новац сакупљен у Дубровнику за припомоћ другим властима. Године 1450 (6. Нов.) дозначи га Родским витезовима који се брањаху од Сараценске флоте. (В. папино писмо Ивановцима у Пастора I, Documenta). Писмо Каликста III. краљу Томашу 28. јулија 1457. B. Balan op. cit. Documenta XIII.

4 За унутрашње стање Босне, а може бити и за зловољу дубровачку, значајан је овај догађај: Мјесеца априла 1454, баш у доба Наварова посланства, босански племић Твртко Станчић ухвати дубровачкога властелина Ивана Градића, који полажаше самоме краљу, па к српскоме деспоту и угарскоме краљу са булама и писмима папинијем, оплијени га, измучи и баци у тамницу. Каликсто III. врло разљућен нареди у тили час краљу да ослободи Градића и да оштро казни онога племића, Te «valde miramur de Serenitate tua» вели Папа «que per suos subditos tan

« ПретходнаНастави »