Слике страница
PDF

пистрана који уз Хуњада би душа боја и највише допринесе срећноме успјеху.“

Дубровачки изванредни посланик јави одмах Светом Оцу побједу кршћанскога оружја. Најближа душманину, како јој Папа поручи, природно бјеше да се Република највише и обрадује његовоме поразу.“ Папа приписа побједу више божијој милости, него човјечијој десници. Одговарајући Дубровнику нагласи да је божије величанство услишало свеопће молитве кршћанскога свијета.“

У страху да погине, па дошљедњој невољи да удари оном истом политиком којом Млеци бјеху ударили од дАњАлima spo- обијести, а опет желећи да се одужи кр

kapčке новце и склапа нов

bok iz 17 шћанству, Дубровник пролажаше немирне днeве. Та, он је боље него ико знао колико је слаб насип српскијех држава, по имену држава, а већ тада предатијех Турчину на милост и немилост. Папино ревновање не бјеше дакле ни њему много по ћуди. А тијем више, што се након Хуњадијеве смрти ратна позорница бјеше помакла на југ, у највишој близини дубровачкој, гдје Ђуро Кастриотић задаваше Турцима тешкијех удараца. Охрабрен биоградском побједом Папа у живахној

машти помисли да је одзвонило Турчину. Умножи дакле

настојања и молбе особито у источном кршћанству, да би се послужило ометом Турака и шроћерало сасвијем

* Pastor, op. cit. I, 594.

* Vos autem quos ut proximos eris (sic) ad excipiendum furorem immamissimi hostis Turchi pre ceterés equum est agere gaudium de ilius oppresione hortamur ut immortali Dео сujus celestis potentia tam oportuno tempore populo christiano succurit meritos honores et gratias reseratis9. Бреве Папе Каликста III. Дубровнику мјесеца августа 1456. Ватик. тајни Архив Lib. Brev. Arm. XXXIX C. 7. fol. 27-b. Један други одломак овога писма има IIастор. Ор. cit. I, 597. n. 1. Види прилог на крају. Пријепис овога шисма и свијех осталијех писама Каликста III. Републици о којима је доцније говора, благодаримо доброти часнога и ученога оца Denifle-а подархивара Св. Столице. В. потпуни текст тога Брева у Додатку.

* „Сompertum enim est, quid divina IIIa majestas nunc pro sua sacrosancta religione operata sit nostri et aliorum Christi fidelium precibus inclinata, quas cum summa devotione per universum orbem christianum fieri mandamus P. Ibid.

АУЕРовник и осмлнско цАРство 4

душманина крствога. Отправивши легата с Флотом на Исток, позва Дубровник да придружи своје бродове и галије. Обећа додуше да ће бранити и саму Републику од турскијех нападаја и даде згодна упуства своме легату.“ У исто доба отправи Нунција Ивана Павара септембра 1457.) у Дубровник, у Далмацију и у Маћедонију да купи десетину за рат против Турчина. Главна задаћа нунцијева бјеше прекорити Републику што се отима плаћању десетине и позвати је на послух. Али се Дубровник оглушиваше папиној поруци. За крижарску војну Каликст се био задужио у Флорентинскијех трговаца de Pazzis. Нареди дакле Дубровнику, да од новаца које тамо бјеше скупио Малобраћанин Маrian de Semis исплати десет тисућа дуката повјеренику оне Флорентинске куће Мартину Кларини-у, а остатак да раздијели краљевима Угарске, Босне и Ђорђу Кастриотићу.“ Али Републици требаше и самој новаца да умекша Турчина, а опет није јој било мило давати их краљу Томашу, невјерноме савезнику године 1452." Краљ босански немоћан да чува мир и ред у властитој земљи,“ како би био могао покушати да закрајини

1
2

Писмо Републици Бid. passim. ...„ret satisfacto dictis mercatoribus et socis de Pazis (sic) usque ad summam decemmilium duсаtorum residuum ipsarum paеcuniarum in tres equas partes dividat (sc. Johanes Navara) et carissimis in Christo filiis mostris Hungarae et Bosnae Regibus illustribus duas, tertiam vero dilecto filio Georgio Scandarbech Albaniae domino persolvat ut earum adiummento virilius in Turchos depugnare possint'. итд. Писмо Дубровнику 18. септембра 1456. Арх. Ват. ibid. fol. 122. B. додатак Бp. II.

* И Никола V. одреди књижарски новац сакупљен у Дубровнику за припомоћ другим властима. Године 1450 (6. Нов.) дозначи га Родским витезовима који се брањаху од Сараценске Флоте. (В. папино писмо Ивановцима у Пастора I, Dосumenta). Писмо Каликста III. краљу Томашу 28. јулија 1457. B. Balan op. cit. Documenta XIII.

* За унутрашње стање Босне, а може бити и за зловољу дубровачку, значајан је овај догађај: Мјесеца априла 1454, баш у доба Наварова посланства, босански племић Твртко Станчић ухвати дубровачкога властелина Ивана Градића, који полажаше самоме краљу, па к српскоме деспоту и угарскоме краљу са булама и писмима папинијем, оплијени га, измучи и баци у тамницу. Каликсто III. врло разљућен нареди у тили час краљу да ослободи Градића и да оштро казни онога племића, те „valde miramur de Serenitate tua“ вели Папа „фиe per suos subditos tan

на Турчина? Проповиједање о кршћанској војни малобраћанина čle Senis бјеше додуше успламтјело народ у колико је дубровачки пук могао успламтјети за некога или за нешто. Али влади бјеше мрско давати опет новаца за поморски рат, кад се овај на Хелеспонту, у очи боја код Варне, био докончао тако кукавно. Па се Република бојала да ће се и она имати придружити војни на мору, док, напротив, на суху не имаше војске да пошље никоме у помоћ, него само злата што невиђено пролази. Настојаше дакле, да склони Матију Корвина на велики мегдан на суху, јер бјеше наде да ће након пораза код Биограда турско ослабљено оружје претрпети новијех, одлучнијех пораза."

Најпослије се породи распра међу Папом и краљем. Онај тражаше дубровачке новце за Флоту, овај за војску. Папа стаде да моли и кара. Шта више запријети Републици изопћењем.“ Али све заман. У Риму дубровачки посланици отезаху и правдаху се. Кардинала-Протектора Пиколомина мољаху да утиша папин гњев. Угарској Република поручиваше да је султан наканио на Дубровник, ако му не пошље посланике са поклоном и данком.“ На пошљетку Република, у питању крсташкога новца попусти Папи, и правдајући се краљевом вољом, али за

tam iniuriam et violentiam in eo, qui nostra et sedis apostolicae fidei gue negotia tractat, nulla presertim legitima causa susistente, fieri patiatur“. Писмо 21. априла 1457. B. Theiner, Vetera Monumenta historiam Hungaricam sacram Ilustrantia, II, 290—291.

* Писмо Републикино краљу 16. марта. 1457. Diplomatarium.

* Писмо Републици 3. децембра 1457. fol. 134. Ватик. Архив (у

Пастора) Ивану Навару истога дана ibid. fol. 135. 6. Фебруара 1458. ibid. па опет Републици истога дана fol. - 1396. у коме завршује овако : „Sed speramus, vos reverentie et devotiones vestre erga nos et sedem apostolicam гаtioni habituros, et: eo maxime quod hactenus intelligere potuistis et tota notum est orbi nos solos humeris nostris huc usque, hanc ampissiam contra Turchum sustinuisse et sustinere pro ea que re vires et facultates mostras omnes exposuisse et quotidie exponere et utinam sanguine nostго ргорrio negotium amficere possemus nam illum libenter exponeremus. P B. Documenta при крају овог дјела Br. III.–VI.

* Писмо краљу 14. септембра 1457. ibid.
“ te

брани дубровачким бродовима да се придруже крсташкој војни без сенатског одобрења.“ У исто доба, гледајући зловољу и тромост кршћанскијех владара, стаде опет уговарати са Султаном посредовањем царице Маре. Насто

јања поклисара Паладина Гундулића и Паладина Лукаре

вића изјалове се из почетка.“ Сусретавши се у Суботици, код Ресаве, са великим везиром Мехмет Пашом Анђеловићем, овај поче стављати неизвршиве захтјеве. Поклисари имаху нудити 300 највише 600 годишњијех дуката, а сваке треће године дар. На преговоре великога везира имаху одговорити: нека не гледа султан на новце, него на част да му долазе поклисари из тако удаљенијех земаља!“ Преговори се митом и разлозима наставе у Нишу, док се на пошљетку срећно не углави мир са султаном. Република обећа да ће му плаћати годишњи данак од 5000 дуката, а цар да ће дати дубровчанима потпуну слободу трговања и право да суде сами себи у царевој земљи а не да им суде кадије.“

Примицаше се међутијем пропаст српскијем земљама. Србија која није била више него сјен државе, потону сасвијем године 1459.“ Босна и Дубровник остадоше сами међу толикијем мртвачкијем костима. Краљевина се др

* B. Chroniche ulteriori di Ragusa probabilmente opera di Gio. di Marino Gondolа, Рести, p. 352.

* В. у Documenta 6р. ХIV. упутство сенатско поклисарима.

° One dovesse guardare ili Gran Signore 1a somma, ma la honoranza,

che da cosi lontani paеši vengano ambasciatori a lui.9 Гондола Рести, 353. d

um capo, che li Ragusei dovessero tra di 1oro fare giudicati e nom tirarsi al foro turchesco come pareva ali Senatori d'haverli dato in Commissione, non fuгоno liberati dall' ambasciata, fino che non riportarono la copia, che gli era data dal Senato, nella quale non ritrovo che havesse fatto mentione di ta саро. Questa fu l'anno seguente portata da D. Jacomo Gondolа alla, Porta. P

* Пад Смедеревски нанесе велике штете Дубровчанима који тамо имаху живахну трговину. Рашњинини анали биљеже год. 1458. „Del detto anno sultan Mehmet, imperator di Turchi, prese la citta di Samandria, dove elli mercadanti Ragusei hebbero grandissimi danni delle mercantie loro, che perseno in quel conflitto delli argenti et glame. P стр. 260. ed. Nodilo.

„Ма регche in esso privilegio? пише Гондола ib. 354. „non era.

жаше више заштите угарске ради, него ли властитом својом силом. Република обновивши стару везу са султаном трговаше вјешто кроз освојене земље као стари, доброћудни, непогибни знанац. Босна плаћаше данак као срамотан завршетак славе. Дубровник га плаћаше као јемство мирне и богате будућности. Босна се раствараше сред неодређенога државноправнога положаја, сред обијесне и неваљале властеле, слабљења јединства у пет и у мрачни поми Република, јединствена у духу и владању, пркосаше свом бистрином свога латиносрпскога ума злој години која настајаше.

Катастрофа се напокон примакне и постаде неизбјежна. Онај који је имао да буде последњи босански “: краљ, Стјепан Томашевић, ступи на пријесто мјесеца новембра године тисућу четири стотине шесдесет и прве. Властела необично мирно приме промјену на пријестолу. Слутећи зар државни расап, што највише они бјеху сакривили, опколише краља у Бобовцу, исказавши му празну пошту. Ново се доба, рег" би, отвараше тој васалној држави обавитој, као у шали, краљевским плаштом. Али спољашње стање показиваше јасно олују. Матија Корвин није могао опростити младоме краљу слободњачки полет којим се бјеше овјенчао презревши суверенство угарске круне. На истоку Турци очито вребаху згоду да завојште на тај пошљедњи бедем кршћанства. Краљ се, у тјескоби, утече Риму.

Учени и духовити Енеа Силвије Пиколомини, који сјеђаше на Петровој столици под именом Пија II. Љубежљиво прими босанске поклисаре. Овај Папа бјеше наслиједио од свога предходника свето одушевљење за крижарску војну. Особни пријатељ Фридриху III. на гласу због своје учености и дипломатске окретности с којом помири Свету. Столицу с царством, Пијо бјеше доиста кадар занијети кршћанство, да није овим био обладао други дух, противан заједничкој акцији за велики свјетски циљ. На Мантованскоме конгресу (1460. увјери се

« ПретходнаНастави »