Слике страница
PDF
ePub

на Турчина? Проповиједање о кршћанској војни Малобраћанина de Senis бјеше додуше успламтјело народ у колико је дубровачки пук могао успламтјети за некога или за нешто. Али влади бјеше мрско давати опет новаца за поморски рат, кад се овај на Хелеспонту, уочи боја код Варне, био докончао тако кукавно. Па се Република бојала да ће се и она имати придружити војни на мору, док, напротив, на суху не имаше војске да пошље никоме у помоћ, него само злата што невиђено пролази. Настојаше дакле, да склони Матију Корвина на велики мегдан на суху, јер бјеше наде да ће након пораза код Биограда турско ослабљено оружје претрпети новијех, одлучнијех пораза."

Најпослије се породи распра међу Папом и краљем. Онај тражаше дубровачке новце за Флоту, овај за војску. ІІапа стаде да моли и кара. Шта више запријети Републици изопћењем.” Али све заман. У Риму дубровачки посланици отезаху и правдаху се. Кардинала-Протектора Пиколомина мољаху да утиша папин гњев. Угарској Република поручиваше да је султан наканио на Дубровник, ако му не пошље посланике са поклоном и данком. На пошљетку Република, у питању крсташкога новца попусти Папи, и правдајући се краљевом вољом, алин -за

1

2

tam iniuriam et violentiam in eo, qui nostra et sedis apostolicae fidei que negotia tractat, nulla presertim legitima causa susistente, fieri patiatur”. Писмо 21. априла 14 57. B. Theiner, Vetera Monumenta historiam Hungaricam sacram Ilustrantia, II, 290—291.

Писмо Републикино краљу 16. марта. 1 457. Diplomatarium.

Писмо Републици 3. децембра 1457. fol. 1 34. Ватик. Архив (у Пастора) Ивану Навару истога дана ibid, fol. 1 35. 6. Фебруара 145 8. ibid. па опет Републици истога дана fol. -1 396. у коме завршује овако: «Sed speramus vos reverentie et devotiones vestre erga nos et sedem apostolicam rationi habituros, et eo maxime quod hactenus intelligere potuistis et tota notum est orbi nos solos humeris nostris huc usque hanc ampissiam contra Turchum sustinuisse et sustinere pro ea que re vires et facultates nostras omnes exposuisse et quotidie exponere et utinam sanguine nostro proprio negotium amficere possemus nam illum libenter exponeremus.» В. Documenta при крају овог дјела Br. III. — VI.

Писмо краљу 14. септембра 1457. ibid.

3

брани дубровачким бродовима да се придруже крсташкој војни без сенатског одобрења." У псто доба, гледајући зловољу и трoмoст кршћанскијех владара, стаде опет уговарати са Султаном посредовањем царице Маре. Настојања поклисара Паладина Гундулића и Паладина Лукаревића изјалове ее из почетка.* Сусретавши се у Суботици, код Ресаве, са великим везиром Мехмет Пашом Анђеловићем, овај поче стављати неизвршиве захтјеве. Поклисари имаху нудити 300 највише 600 годишьијех дуката, а сваке треће године дар. На преговоре великога везира имаху одговорити: нека не гледа султан на новце, него на част да му долазе поклисари из тако удаљенијех земаља ! * Преговори се митом и разлозима наставе у Нишу, Док се на пошљетку срећно не углави мир са султаном. Република обећа да ће му плаћати годишњи данак од 5000 дуката, а цар да ће дати дубровчанима потпуну слободу трговања и право да суде сами себи у царевој земљи а не да им суде кадије.

Примицаше се међутијем пропаст српскијем земљама. Србија која није била више него сјен државе, потону сасвијем године 1459. Босна и Дубровник остадоше сами међу толикијем мртвачкијем костима. Краљевина се др

4

1

3

4

B. Chroniche ulteriori di Ragusa probabilmente opera di Gio. di Marino Gondola, Pести, p. 352.

2 в. y Documenta бр. ХІV. упутство сенатско поклисарима.

(ne dovesse guardare Gran Signore la somma, ma la honoranza, che da cosi lоntаni paesi vengano ambasciatori a lui.» Гондола Pести, 35 3.

«Ma perche in esso privilegio» пише Гондола ib. 35 4. «non era. un capo, che li Ragusei dovessero tra di loro fare giudicati e non tirarsi al foro turchesco come pareva alli Senatori d'haverli dato in Commissione, non furono liberati dall'ambasciata, fino che non riportarono la copia, che gli era data dal Senato, nella quale non ritrovò che havesse fatto mentione di ta capo. Questa fu l'anno seguente portata da D. Jacomo Gondola alla Porta."

Пад Смедеревски нанесе велике штете Дубровчанима који тамо имаху живахну трговину. Раньинини анали биљеже год. 1 4 5 8. «Del detto anno sultan Mehmet, imperator di Turchi, prese la citta di Samandria, dove elli mercadanti Ragusei hebbero grandissimi danni delle mercantie loro, che perseno in quel conflitto delli argenti et glame.» ctp. 260. ed. Nodilo.

5

Жаше

[ocr errors]

више заштите угарске ради, него ли властитом својом силом. Република обновивши стару везу са сул"таном трговаше вјешто кроз освојене земље као стари, доброћудни, непогибни знанац. Босна плаћаше данак као срамотан завршетак славе. Дубровник га плаћаше као јемство мирне и богате будућности. Босна се рас"твараше сред неодређенога државноправнога положаја, сред обијесне и неваљале властеле, слабљења јединства у вјери и у државној радњи. Република, јединствена у духу и владању, пркосаше свом бистрином свога латиносрпскога ума злој години која настајаше.

Катастрофа се напокон примакне и постаде неизбјежна. Онај који је имао да буде последњи босански Критично стање Босне (1467).

краљ, Стјепан Томашевић, ступи на пријесто мјесеца новембра године тисућу четири стотине шесдесет и прве. Властела необично мирно приме промјену на пријестолу. Слутећи зар државни расап, што највише они бјеху сакривили, опколише краља у Бобовцу, нсказавши му празну пошту. Ново се доба, рег' би, отвараше тој васалној државІІ обавитој, као у шали, краљевским плаштом. Ал спољашње стање показиваше јасно олују. Матија Корвин није могао опростити младоме краљу слободњачки полет којим се беше овјенчао презревши суверенство угарске круне. На истоку Турци очито вребаху згоду да завојште на тај пошљедњи бедем кршћанства. Краљ се, у тјескоби, утече Риму.

Учени и духовити Енеа Сілвије Пиколомини, који сјеђаше на Петровој столици под именом Пија II. љубеживо прими босанске поклисаре. Овај Папа беше наслиједно од свога предходника свето одушевљење за крижарску војну. Особни пријатељ Фридриху III. на гласу због своје учености и

дипломатске окретности с којом помири Свету Столицу с царством, Пијо бјеше доиста кадар занијети кршћанство, да није овим био обладао други дух, противан заједничкој акцији за велики свјетски циљ. На Мантованскоме конгресу (1 460.) увјери се

Папа својим очима онеслози кршћанскијех кнезова ио пропадању правога кршћанскога духа. Више од по године испрати у мољењу, мирењу и договарању, преварен и остављен од свакога до саме двије три државе : Мантове, Рода и — Дубровника. Република по своме поклисару Николи Шимуна Боне обећа Папи двије галијe 1 против Турчина, а дубровачки поклисар задивљен како кршћански владари дијеле у мисли турске земље, а не знаду да с њим мегдан дијеле, предложи конгресу потпуну основу ратовања на суху и по води“. А ипак ни једна држава није стрепила толико од освајача како сам Дубровник.

Већ годину дана прије пропасти Босне Република осјети тешку руку султанову. Овај затражи да му РепуЗадјевица дубровачка с Портом.

блика преда властелина Бона Борђића који се бјеше прославио у пошљедњој угарској војни за ослобођење Биограда. На Републикин одговор да се Ђорђић не налази у њезиној служби, да га дакле не може предати ни да би хтјела, Мехмед у тили час похвата дубровачке трговце по Турској, заплијени им благо и баци их у тамницу.* Али друге знаменитије задјевице одврате га за тај час од Дубровника. Босански краљ по наговору Матије Корвина одрече исте године султану данак. То

Пропаст Босне (1463). неразборито дјело“ државе која већ тада живљаше од султанове милости учини те се Мехмед накани на рат. И овај пут кршћани а не Турции прекршише задану ријеч. На турској страни војеваше дакле и сила

[ocr errors]

1 Гондола, Рести стр. 357., 367. који додаје да су «i trе savii della guerra” били довели у град 2500 најамника из Италије за обрану и навалу против Турчина. в. такођер Цинкајзен, ІІ. 268. За чудо Пастор о томе не говори ништа, премда то нарочито спомиње и сам Voigt (Eneas Silvius Piccolomini als Papst Pius II).

Cons. Rog. 30. јулија и 2. августа 1 4 6 2. у дјелу каноника Stј. Skurle Sveti Vlaho Biskup i mučenik od Sevasta dubrovački obranitөlj. Дубровник. 1871. стр. 70.

«Rex Gentis» вели сам Пијо ІІ. «novus tributum, quod sui majores jampridem Turcis consueverunt, incertum qua spe fretus, recusaverat.” Comment. Lib. XI. у Балана, op. cit. 204.

2

3

и право. Залуду се Стјепан Томашевић послије покаја. Турци му одговорише успававши посланике варљивим обећањем мира. Погрјешка иза погрјешке. Несретније и незгромније није се могла владати Босна. Помоћ од нІІкуда. Млеци на папине поруке одговараху да су и саме

њихове колоније на истоку у погибли и да су приправили за обрану државе Флоту од тридесет галија. Босанске поклисаре обасипаху лијепим ријечима, опомињући краља да устане око својијех посала како се пристоји католичкоме владару.* Дубровник, жалећи да не може помоћи босанскоме владаоцу, одрече уљудно сваку помоћ, јер самоме требаше војске у граду. Па шта више, не хтје Удружити своје посланике са посланицима краљевијем и херцега Стјепана к Матији Корвину, него одговори да ће их послати кад устреба. У исто доба Република одреди јавни опћін пост у очи Тијела Господњега (19. маја). Тако Босна бијаше сама кад Мехмед прегази Дрину. Рат се доврші у мало дана. Правога рата баш није ни било. Гдје сла не поможе Турчину, ту му отвори врата издајство самих Бошњака. Падоше редом Бобовац, Јајце, К.ључ. Несрећнога краља ухватите убијегу. Већ десеТәга јунија млетачки посланик Бернардо Т.устинијани пpirонћи Папи и кардиналима кобні догађај те обећа у име своје сада тек пробуђене владе, да ће Република знати 0,двратити нову погибао од Италије."

5

2

1

2

3

Сенатске пиемо поклисару у Риму Бернарду Јустиниану 15. јануара 14 6 3. Љубић, Листине х.

«Et ita etiam loquentes solita sinceritate cum ipso serenissimo rege, hortamur eum ad providendum magnanime rebus suis, sicut catholicum principem decet,» Одговор сенатски босанским поклисарима 28. фебруар 1 463. Ibid.

Cons. Rog. 6. маја 1 4 6 3. Рачки, Dubrovački spomenici o odnošaju dubrovačke općine naprama Bosni i Turskoj godine raspa bosanske kraljevine, (Starine kib. VI).

Безимена кроника рукопис бр. 8 3 9. Југ. Акад. (ibid. стр. 763 )-
Cons. Rog. 17. maja (Scurla op. cit.).

Пастор II., 220. Млетачка писма посланику Т. устинијану и Папи Пију II. 14. јунија 14 6 3. (ibid.) обилују патосом, премда Република, како видјесмо, не учини ништа да одврати пропаст од Босне. Након освојења.

4

6

« ПретходнаНастави »