Слике страница
PDF
ePub

Република у позибли од

Турака.

2

[ocr errors]

Дубровник, на глас о пропаст краљевине, забрину за своју земљу и слободу. Шу прије свега хотио је

бити до краја велики госпар. Четрнаестога јунија“ одлучи да ће приміти у град краља и херцега Стјепана ако прибегну дубровачкијем странама. Три ће властелина Дворити краља у име Републике. По том на истој сједници Пикола Палмотић и ІІлија Бона бише изабрани да као посланици принесу Мехмеду II. данак и богате дарове, е да би га 0,двратили од какве погибне основе. Два дана доцније Сенат гласова обрану државе. Без оклијевања одреди да се утврде бедеми са стране Срђа, да се развале цркве око града, а кад мине погІІбао подигнуће се толико бтара колико бјеше светaца и светица којима служаше храмовІІ. Куће на Пилама и на Плочама бише порушене. Густијерне у Ријеци иу Гружу отроване. Буде ли од потребе порушиће се у конд“ (водовод) што ту од скора приведе смјела рука Онофрија di la Cave. Iнше се цару Мехмеду да пошље salvusconductus посланицима. Шаље се властелин у Далмацију да нареди домаћијем галијама да се поврате у отаџбину. Стонском је кнезу наређено да брани на међи Републику. Ни један властелин не смије из града. Отиде ли, издајник је отаџбине.

Ови догађаји прену иза сна млетачку владу која из петнијех жила настојаше око мира с Турчином и тога ради простодушно бјенше присуствовала пропастин Босне.

3

те државе, стаде султан нава.љивати на саму границу млетачке државе и
тада се Република пробуди. «Jam bеаtіssіmе pater» пише Сенат «арра-
ratibus, viribus, expeditione celeri et facto indigent res. Non est ovile dei,
non grex vestre rectioni divinitus creditus in tanto discrimine deserendus;
non lupis et truculentissimis bestiis in escam tradendus; quinimmo de-
fendendus omnibus viribus vestre nunc admirande sapientie vestre insig-
nis interest pietatis... Nos pro virili parté beatitudo vestra nunquam de-
erimus. Vestra Auspicia, vestram autoritatem sequimur, exercebimus vires,
exponemus opes, sanguini et vіtе ipse и т. д.»

Cons. Rog. 14. junii (Starine Vi).
Cons. Rog. 16. junii (ib.)
Cons. Rogatorum 17. junii (ib.).

[ocr errors]

2

3

Ну погибао сусједнога Дубровника бјеше нешто знаменито и за саму Републику Св. Марка. Груж и Град у рукама турским, Далмација оде, а можда и јужна Италија. Ни Млеци ни Напуљ дакле не одрекоше помоћи Дубровнику. Али док се први задовоље са неколико утјешљивијех ријечи и крижањем неколико галија по дубровачкијем водама, Паноъ посла граду и војника и врховнога капетана » пјешадије и копања“, Спирита де Алтамура који са седам чланова Сената имаше владати дубровачком обраном. ? Староме републикину савезнику војводи хумскоме Ивану Влатковићу поручи Сенат да похити граду у помоћ са сто добро оружанијех момака”.

На попиљетку сам Скандербег да би исказао своју захвалност оlihініі, која га толико пута поможе и заклони, дође главом у Дубровник с једним бродом и осамнаест људи не иштућії за то никакве плаће. 4

Двадесет и седмога јунија посланицима Палмотићу и Бони би наређено да под вече одступе од града. Упу

ство бјеше ово: нека учине што узмогу да султана склоне на мир. ІІalу ли га у Босни, па да

Посланство Бокино и Пал

мот и ќево к Мехмеду 11.

2

1

Млетачки Сенат пише 17. јунија: «quod dіѕроnimus habere eos (sc. Ragusinos) non minus caros, quam propria loca nostra, а 1 јулија ша.ље заповјест поморскијем заповједницима у Дя..мацији: «Quod si Tureus adversus Ragusium proficiscerat, ad omnem requisitionem illius regiminis eo cum galeis sibi commissis ire deberent pro solamine et presidio civitatis ipsius» В. Бубић, II, 56, који приписује тој шетіњи млетачке мрнаре узмицање турско. Али то није ни мало утврђено. Прије свега М.rеци бјеху немоћни бранити град од велике навале на суху, па није ни вјеројатно да би млетачка Флота била престрашила онога cy.iтана

све приправе Матије Корвина не одратише од освојења Босне.

Cons. Rog. 27. јула (Starine VІ) Одредба сенатека по којој Алтамури би придијељено седам вијећника има се приписати вјечноме страху од стајаће војске, а особито од туђега заповједника који би се лако био могао дочепати власти а да га држава остави сама да војском влада. Два вијека послије (1 6 7 8) видимо сличну мјеру опрезности према напуљскоме заповједнику Франческу de la Torres. В. другу књигу овога дјела.

кога

2

3 Ibid.

4 Mai. Cons. 28. јуни. (У Ску рле op. cit. стр. 11). Пијо І. пише 1. октобра 1 4 6 3. Флорентинцима да не одреку помоћ Дубровчанима који Ове године « magno in timоrе constituti fuerunt.» Acta Bosnae 256. 71.

Сенат вијека о новим ве

зама с Турцима.

иде к Дунаву, те мисле ли да се наканио на Угре, нека се спасу гдје год могу. Њихово је посланство тада довршено. Али се посланици не оправивши посао вратише скоро кући. Султан бјеше мјесеца јунија провалио у саму Херцеговину, те сада озбиљно пријећаше и Дубровнику. Војна укршевитој земљи не беше лака ствар. Након дуге опсаде цар се окани тврдога Благаја. Кључ и Бубушки одржаше се срећно. Но уз пркос тешкоме ратовању цар се ухвати мeђе дубровачке. Забуна нам у граду

свједочи да погибао бјеше крајна. Сенат стаде да вијећа. Имамо о тој сједници живо описивање безименога писца пуно чара и драматске силе. Два се мнења створише у вијећу. У једноме чујемо одјек страха који завлада кршћанством и парализова му памет. У другоме свијест тешкога положаја и одговорност коју догађаји свалише на Републику. Ово мненье бјеше јаче и живље. Један вијећник (то нехајство кронисте да сачува имена говорника добро показује имперсоналност оне владе) рече да се ваља мушки бранити, не само пука ради, него и због кршћанства које би штетовало да се Дубровник преда. Други: да се султан обaспе даровима јер се немоћни људи, рече, боје силника, прво: да не изгубе дрякаву, друго: да даду мир и покој својим

покој својим поданицима. Најзнаменитији говор би овај: Утврдимо град и приправимо се за обрану. Душманин неће наћи јестива својој војсци. Ако му на против обећамо данак не ћемо имати више ни часа покоја, него ће тражити све више, он ће јачати а ми слабити. То беше на око најразложитији свјет. Корист бјеше јасна за један дан. Кришћанство бит, мнијемо, било потрчало у помоћ пошљедњему бедему Италије и Запада, Дубровник би се био ослободио. Па онда? Колико би мјесеца и дана био уживао побједу ? А трговина на суху ? А трговина на мору ? АМлеци? А

1

Cons. Rog. 14. и 18. јули (Starine VІ).
Cronica Anonima (ibid). В. такођер Гондола Pести стр. 366 — 367.

2

2

од чега би и колико би живио ? Не беше ли пао Цариград? Не погибе ли Србија на Косову, а сада и Босна? У дворану сенатску, вели безимени писац, ступи Шимун Бона, старац који оне године није био вијећник, те пред сакупљеним збором рече: „Отправимо поклисаре султану » и рецимо му: Што учини, царе, када дође, те уни»нти Дубровник, сиромашно и мало мјесто, са твојом сил» ном војском ? А за што плаћаше наши оцІІ данак твојим » оцима него да нас браниш? Твоју заклетву треба да ис» пуниш. Ти зар да развалиш град што ти га оци твоји » препоручише? Добро. Ми тражисмо другог господара.

Матија нас краљ Угарске чека. Предаћемо му се да у нас он брани“. Сенат свеопћим повлађивањем поздрави ријеч Шимуна Боне, и посла га да се придружін оној двојици које шћаше султан да одведе за таоце у Тракију.

Мехмед се окани Дубровника. Народ приписа узмицање Турака обрани Светога Влаха. Прочу се глас да Мехмед II одриче се војне на Дубровник (146.4).

се дубровачки заштитник, као некада Апостоли Петар и Павао Атили пред вратима римским, указао цару код Сутјеске, те видјевши овај чуднога старца, посрну којњем три пута, а то га одлучи на повратак. * Мало дана након тога (8. августа) дубровачки двор стајаше у ватри. Сумња паде на турске уходе које пићаху лишити град арсенала и џебане, да би га лакше освојили. Огањ не поштеди него племените сводове Онофри

2

Апендини и Раљина зову га Серафим, Гондола (Рести) Шимун као и безимени писац.

Скурлa, op. cit. стр. 72. Раньина приновиједа да је цар запитао кога свеца почитују и пошто му одговоре да је Св. Влахо, хтје видети му слику, коју му пошњу из Дубровника ; и тад рече Мехмед. да му је баш онај човјек запријетио у Сутјесци, да ће му врат сломити, ако се не остави Дубровника. » Скура нађе у државном архиву (п. 534. fasc. IV. saec. XIV, спие без почетка и свршетка гдје се приповједа обрана Св. В.лаха овијем ријечима: rita Bosnae regnum auri argentique fodinis at militum robore florentissimum turcarum iugum subiit anno 1 463. Idem periculum a truculentissimo tyranno Ragusinis etiam cervicibus imminebat, nisi invictissimus martir Blasius, cujus validissimo praesidio idimet Ragusini nituntur, in somnis se videndum praebens, gravissimis incussis minis a Reipublicae prope finibus illum рrоpulsasset(» (Скурлa op. cit. стр. 157).

1

Пujo II. олашује крсташки
Діт против Турчина (1463).

јеве и државни архив. Оружје и пушчани прах полећеше у ваздух. ІШтета би силна. За саму се грађу порушенога дијела Двора потроши двадесет и пет тисућа дуката. Сенат удари царину на конавбско вино да не оllтерети државну благајницу.

Гласови о провали Мехмедовој у Херцеговину и о напретку његове војске к Јадранскоме Мору поспјеши ве

лику одлуку ІПија II. Двадесет другога cellтембра изјави кардиналима у тајној консисторији да је намјеран главом кренути на светии рат против Турчина. Заман повикасмо: пођите, « завалі Св. Отац, у можда ће поклич: дођите! уродити бољим плодом. Можда кад виде њиховога учитеља и оца, римскога біскупа, кристовога намјесника, болесна и слаба старца, гдје полази у рат, можда од срамоте неће остати дома! « Говор папин узруја сву Италију. Призор тога старца бјеше величанствен. Неке се душе коснуше. Млетачки Сенат одлучи објавити Турцима рат те придружити своју Флоту папиној. Достојно бјеше да сам дужд заплови с Оцем кршћанским. Али се Кристофоро Моро нећкаше до последњега часа, све док му сенатор Vittore Capello не довикну у сједници: „Ако се Ваша Прејасност не укрца добровољно ми ћемо је сінлом послати на пут; јер је нама срећа и част ове земље дража од Ваше особе. «? Деветога новембра Велико Вінјеће са тисућу и један глас противу једанаест огласии свети рат.”

3

1

2

3

Annales Raguѕіni Anonymi (стр. 64 — 6 5) ad. a. 1 4 6 3. adi. «8 agosto fù arso palazo dove adesso habità Retor di Ragusa. Fù retore ser Zugno М.o di Gradi. B. Апендини I, 306, 307.

Октобра 14 6 3. В. Пастор, op. cit. II. 227, 236.

Ево величанствене одлуке млетачкога Великог вијећа : Propterea vadit pars, quod in nomine Jesu Christi redemptoris nostri, de cuius causa agitur et pro honore et gloria sanctissime fidei nostre et exaltacione nominis christiani persuasio et requisitio summi pontificis acceptari. debeat, et illustrissimus princeps noster bono et prompto animo personam suam afferat proficisci ad hanc sanctam expedicionem cum pontifice maximo et illustris. simo duce Burgundie... de parte 1007, de non 11., non sinceri 6. (Listine X)

« ПретходнаНастави »