Слике страница
PDF

у истину Коран само у онијем дијелима који дишу часовима чемера и освете пустоловнога законоше. Овако и завладаше мало по мало источнијем свијетом. Прегазивши Елеспонт и освојивши град за градом, трећи дио Јевропе, све оне народе које или не могоше или не хотјеше погазити сасвијем оружјем савише под данак. Неки се данци провргоше у право ропство. Неки опет сачинише, рег" би, оквир царства, а, државе које га плаћаху обранбену ““:“ линију османлијске државе против кршћанства. Па и у тој политичкој мисли, како у многијем другијем, Турци наслиједише предање византијско. Харачарске државе као некакав државо-правни систем првом бише створене од византискијех царева маћедонске куће. „Оне сачињаваху око царскијех провинција као „прву обранбену линију која овдје и ондје ослабљиваше „непријатељске ударце.“ Пошто Србија, Бугарска, Босна, редом падоше под јарам Османлијски, друге државе сачинише на проширеној међи царства ту политичку систему, која допринесе не мало трајности турске државе. Ове државе бијаху Молдавска, Влашка, Сибињ, Тунис и Мисир, Њемачко царство, Млеци и Дубровник. Сви ови државни организми на различит начин платише Османлијама данак. Некијем од овијех држава не паде у дио срећа да њим откупе мало права на живот, потпуну међународну и унутарњу самосвојност. Друге опет, бива, поименце, Дубровник, Тесар и Млеци, и ако данак ове тројице прође различитијем историчкијем мијенама, очуваше, уз пркос плаћању данка, потпуну независност унутра и споља. Прве, на крајноме сјеверу царевине, сачињаваху манац Молдавска и Влашка. Обје покорише Турци мачем. Mona u zn. Најприје паде Влашка па Молдавска. Оној зајамчи Мехмед П. год. 1460. неку привидну независност. Војвода имаше плаћати годишњијех десет тисућа дуката.

1 - - - - г - - - - - - - - . . . " Ernest Lavisse. .. générale du IV-e siècle a nos jours. Tome

premier — 1es Origines. стр. 655. (Paris, 1893.).

Власи не плаћаху у Турској харача. Народ бираше свога владара који имаше право рата и мира и врховну власт живота и смрти над својим поданицима. Већ просто набрајање тих повластица свједочи за сизеренство Порте које бјеше у осталоме изријеком напоменуто.

Али то стање потраја само двије године. Војвода Влад Дракул, удруживши се с Матијом Корвином, закрајини на Турке. Након неколико мјесеца неједнаке борбе, војвода се склони у Угарску, а султан проврже (1462) Влашку у просту васалну државу. Мало послије допаде иста срећа Молдавску. Године 1529. дође до уговора са султаном Сулејманом. У њему обећаваше Порта Молдавској слободу избора њенога војводе и потпуну слободу вјероисповијести и заштиту цркава. У замјену је војвода имао плаћати 4000 дуката годишњега данка, 40 кобила и 24 главе ждрјебади. Султан задржа право инвеституре изабранога кнеза. Доцније се данак повиси и прошири на многе друге ствари. Влашка имаше плаћати 130.000 златнијех дуката 15.000 ока меда и 9.000 ока воска. Молдавска плаћаше 60.000 дуката, по 10.000 ока меда и воска, 600 квинтала лоја за царски арсено, 5 ока кожа справљенијех, 500 глава платна за кошуље робовима на галијама, и 1.330 ока воска за арсенб.“

Мало по мало Порта се умијеша у избор и једнога и другога кнеза. Саградивши на Дунаву тврђаву Ђурђево као вјечну пријетњу непослушноме васалу, један диван eенди, турски државни тајник, сједе о бок војводе. Бољари надметаху се за војводство, плаћаху силне новце Порти да би помогла овога или онога кандидата. А опет новцем уздржаваху се на достојанству што но бјеху новцем стекли.“ Од то доба султани ношаху назив: „господара Молдавске и Влашке.“ Како ли су живјеле ове двије „државе“ под суверенством Портиним, говори нам у двије

° Rycaut, op. cit. ch. ХIV. passim.
° Montalban y Thorntona op. cit II., 155.

J

ријечи млетачки посланик у Цариграду Марино Кавали (1560). „Молдавци и Власи (Трансилванци и Угри)" пише Баило Сенату „стоје као душе у лимбу, чекајући да им „која зрака расвијетли пут ослобођења од турскога јарма.““ Војвода влашки имаше сијенку владања и ништа више. „Тако звани кнез улазио би најсјајније у Букурешт. По „свуда се виђаху богати огртачи, калпаци, челенке, капе „од самура. Свештенство би излазило на поље, а звона „би славно зазвонила. Видјели би се бољари гдје поска„кују на коњима накићени свим достојанством византи„ске царевине од тајника или gramaticos-а до великога „мештра над чизмама или наргилом. Кнез би напокон до„лазио жудећи се увјерити да је нашљедник Константи„нов, чија слика лепршаше у наборима његовога барјака. „Али за том утваром грчкога цара ношаше се царски „санџак са три коњска репа, символ његовога васалства.““ „Па“ овај исти писац кличе: „Тужна ли је влада једнога „часовитога деспота, који може бити свргнут у тренућу „ока!“ Кнез каменитога Дубровника, стијешњен на два километра грацкијех зидова, затворен у двору са менестром зеленом и малвасијом, дијете слободнога народа и слободнога избора могаше доиста поносито гледати на тај сјај позлаћенога роба!

Ако није теже али је прекарније стање Сибиња. Након крвавијех бојева са Мехмедом II. (1479) и побједа Стјепана Баторија, Сибињ поста огњиште заплетаја и буна против Ђесара. Стијешњена међу насиљем аустријским и навалом турском, завоље ове. Кнезови сибињски бацише се редом у наручје Порти. Након смрти Сулејмана Силнога под Сигетом, у миру склопљеном

[graphic]

Сибињ.

* „Li Moldavi, Valacchi, Transilvani ed Ungheri, stanno come l'anime

del limbo, aspettando un lume che mostri loro la strada di levarsi dal giogo turchesco ? Relazione dell' Impero ottomano di Marino Cavali Bailo in Constantinopoli del 1560. У Alberi. Relazioni degli Amb. Veneti al Senato-Firenze 1840–44. Serie III-a Inppero Ottomano.

° René Millet. Du Danube a 1" Adriatique. Revue des Deuх Мondes Mars, Avril 1890.

17. избруара 1568. би уговорен данак ћесаров султану, и признање портинога суверенства над Сибињем. Шитваторолии мир 1606. ослободи додуше војводину од турсиона јарма, али мало. Сибињска се властела не шћаху поиорити ћесару, и тако Порта даде редом инвеституру Сигимунду 1такоцију, Габријему Батору и Бетмену Габору. Они инжони плаћаху Порти данак од годишњих 15.000 Дуката у имату. Пихови посланици бијаху примљени у Ilupиграду, као смисари бунтовнички, како би кад биле ни с hесаром : сад осорно, сад љубежљиво. Један би час нагнали султана на рат, а кад би се овом хтјело мира, отпранио би их без саслушања. Сибињ, бјеше свагда отиорин турским војскама. Бјеше пут којим пролажаше османска бујица, и кључ освајачке акције против запада. Сибински данак бјеше право признање васалства и сполишни инак врховне портине власти. IIn Kyrujnoме југу царевине, Мисир би подложен Порти ошко као IIIашка на сјеверу. Пакон крвавога боја Мамw, молуци подлегоше броју војске и топовима султаши ("слима 1, Последњи мамелучки султан бјеше објешен па пратима Кахире 13. априла 1517. Од то доба Мисир се пронрке у турску аутономну провинцију, која плаћаше данак само кад би Пил био доста висок да натоu aемље у Кахири." Мамелуци сачуваше управу земље. Она двадесет и четири бега који владаху за мамелушког султана остадоше и надаље. Али султан шиљаше у Кахиру једнога свога пашу као генералнога намјесника и uредсједuка нијећа. Тек у наше доба (1840) поткраљу Mevмет Auju uође за руком помоћу јевропскијех великux culum, oслободити Мuсuр од посвемашне власти турске, Кедunar uостаде нашљедан у његовој обитељи, те мало по мало Мuсuр стече готово потпуну самосталност

" do 14 Junguvre, list, de l'Empire Ottoman, Stanley Lane-Poole. 11. vyuga hypско цареaune, upucku upujeвод Чед. Mujarosluha. Hum. 1890. vu pala 103.

су по плаваше поти данак и обећаваше и за пријеме рата војничку помоћ од 15.000 момака.

Ове три државе сачињаваху дакле ону обранбену линију о којој говорасмо и коју Турци наслиједише од Висантинаца. Само се те државе могу назвати харачарске,“ јер данак (или, како Дубровчани говораху: харач) оне не плаћаху у замјену трговачких повластица, или да уклонивши погибао рата зајамче слободу, него као аризнање фактичнога суверенства портина. Ова се мијеша у њихове унутарње послове. Има, више или мање, дијела у влади. Диже и обара владаре. Споља их донекле заступа као суверенска држава свога васала. Оне живе као аутономни уди османскога царства, чланови су великога државнога организма чије је сједиште у Цариграду.

Сасвијем је друге државоправне природе данак који плаћаху Порти Тесар, Млеци и Дубровник.“

За сиљење османскога царства у ХVI вијеку врло је значајна чињеница, што су двије од најмоћнијих држава у кршћанству имале откупити мир од Порте плаћањем данка. Кршћанство се бјеше научило држати угарскога краља (позније њемачкога ћесара) и млетачку републику за два бранича вјере на суху и на мору про

* Ми се служимо овом ријечи за то што се у романскијем језицима говори tributarius (Stato tributarío, Etat tributaire tribut-pflichtiger Staat). Од ријечи данак није нам познат адјектив него ако би се опаким германизмом рекло: данкодавац“ или „данкодав”. Харач је до душе у нашему народу нешто друго, бива оно „што се плаћа (у турском царству) од мушкијех глава почевши од седам година па до смрти“ то је знак потпуна поданства. Али видјећемо послије како су Дубровчани дали овој pијечи знаменовање данка бива онога што једна држава плаћа другој и да се само харач спомишње као трибутум у дубров. писаца. Видјећемо такођер како је неке наше историке завео синонимизам, а како су из њега хтјели извити сасвијем погрешну чињеницу да су се дубровчани сматрали као поданици султанови.

° Tyнис и Алжир плаћаху такођер данак султану. II ове државе бијаху у пола независне. IIIта више Тунису признадоше остале велике силе потпуну независност, јер имаше активно и пасивно право посланства (droit de legation actif et passif.) B. Hafita. Gefleken, Cours de Droit International, Calvo. Droit internationa1.

« ПретходнаНастави »