Слике страница
PDF
ePub

>>

1

>>

ријечи млетачки посланик у Цариграду Марино Кавали (1560) Молдавци и Власи (Трансилванци и Угри « пише Баило Сенату стоје као душе у лимбу, чекајући да им „која зрака расвијетли пут ослобођења од турскога јарма. « Војвода влашки имаше сијенку владања и ништа више. »Тако звани кнез улазио би најсјајније у Букурешт. По » свуда се виђаху богати огртачи, калпаци, челенке, капе „од самура. Свештенство би излазило на поље, а звона би славно зазвонила. Видјели би се бољари гдје поска»кују на коњима накићени свим достојанством византи»ске царевине од тајника или gramaticos-a до великога »мештра над чизмама или наргилом. Кнез би напокон долазно жудећи се увјерити да је нашљедник Константи>нов, чија слика лепршаше у наборима његовога барјака. »Али за том утваром грчкога цара ношаше се царски »санџак са три коњска репа, символ његовога васалства. „Па« овај исти писац кличе: „Тужна ли је влада једнога часовитога деспота, који може бити свргнут у тренућу ока!« Кнез каменитога Дубровника, стијешњен на два километра грацкијех зидова, затворен у двору са менестром зеленом и малвасијом, дијете слободнога народа и слободнога избора могаше доиста поносито гледати на тај сјај позлаћенога роба!

<< 2

>>

Сибин.

Ако није теже али је прекарније стање Сибиња. Након крвавијех бојева са Мехмедом II. (1479) и побједа Стјепана Баторија, Сибињ поста огњиште заплетаја и буна против Кесара. Стијешњена међу насиљем аустријским и навалом турском, завоље ове. Кнезови сии бињски бацише се редом у наручје Порти. Након смрти Сулејмана Силнога под Сигетом, у миру склопљеном

1 «Li Moldavi, Valacchi, Transilvani ed Ungheri, stanno come l'anime del limbo, aspettando un lume che mostri loro la strada di levarsi dal giogo turchesco» Relazione dell' Impero ottomano di Marino Cavalli Bailo in Constantinopoli del 1560. У Albèri. Relazioni degli Amb. Veneti al Senato-Firenze 1840-44. Serie III-a Impero Ottomano.

2 René Millet. Du Danube à l'Adriatique. Revue des Deux Mondes Mars, Avril 1890.

17. фебруара 1568. би уговорен данак ћесаров султану, и признање портинога суверенства над Сибињем. Шитваторошки мир (1606) ослободи додуше војводину од турскога јарма, али за мало. Сибињска се властела не шћаху покорити ћесару, и тако Порта даде редом инвеституру Сигизмунду Ракоцију, Габријелу Батору и Бетлену Габору. Ови кнезови плаћаху Порти данак од годишњих 15.000 Дуката у злату. Њихови посланици бијаху примљени у Цариграду, као емисари бунтовнички, како би кад биле везе с ћесаром: сад осорно, сад љубежљиво. Један би час нагнали султана на рат, а кад би се овом хтјело мира, отправио би их без саслушања. Сибињ бјеше свагда отворен турским војскама. Бјеше пут којим пролажаше османска бујица, и кључ освајачке акције против запада. Сибињски данак бјеше право признање васалства и спољашњи знак врховне портине власти.

На крајноме југу царевине, Мисир би подложен Порти онако као Влашка на сјеверу. Након крвавога боја Ма

Мисир. мелуци подлегоше броју војске и топовима султана Селима I. Последњи мамелучки султан бјеше објешен на вратима Кахире 13. априла 1517. Од то доба Мисир се проврже у турску аутономну провинцију, која плаћаше данак само кад би Нил био доста висок да натопи земље у Кахири. Мамелуци сачуваше управу земље. Она двадесет и четири бега који владаху за мамелушког султана остадоше и надаље. Али султан шиљаше у Кахиру једнога свога пашу као генералнога намјесника и предсједника вијећа. Тек у наше доба (1840) поткраљу Мехмет Алији пође за руком помоћу јевропскијех великих сила, ослободити Мисир од посвемашне власти турске. Кедиват постаде нашљедан у његовој обитељи, те мало по мало Мисир стече готово потпуну самосталност

1

de la Jonquière. Hist. de l'Empire Ottoman. Stanley Lane-Poolé. Историја турске царевине. Српски пријевод Чед. Мијатовића. Ниш. 1890.

страна 103.

само што плаћаше Порти данак и обећаваше јој за вријеме рата војничку помоћ од 15.000 момака.

Ове три државе сачињаваху дакле ону обранбену линију о којој говорамо и коју Турци наслиједише од Висантинаца. Само се те државе могу назвати харачарске, јер данак (или, како Дубровчани говораху: харач) оне не плаћаху у замјену трговачких повластица, или да уклонивши погибао рата зајамче слободу, него као признање фактичнога суверенства портина. Ова се мијеша у њихове унутарње послове. Има, више или мање, дијела у влади. Диже и обара владаре. Споља их донекле заступа као суверенска држава свога васала. Оне живе као аутономни уди османскога царства, чланови су великога државнога организма чије је сједиште у Цариграду.

Сасвијем је друге државоправне природе данак који плаћаху Порти Кесар, Млеци и Дубровник.

За сиљење османскога царства у XVI вијеку врло је значајна чињеница, што су двије од најмоћнијих држава у кршћанству имале откупити мир од Порте плаћањем данка. Кршћанство се бјеше научило држати угарскога краља (позније њемачкога ћесара) и млетачку републику за два бранича вјере на суху и на мору про

1 Ми се служимо овом ријечи за то што се у романскијем језицима говори tributarius (Stato tributario, Etat tributaire tribut-pflichtiger Staat). Од ријечи данак није нам познат адјектив него ако би се опаким германизмом рекло: «Данкодавац» или «данкодав». Харач је до душе у нашему народу нешто друго, бива оно «што се плаћа (у турском царству) од мушкијех глава почевши од седам година па до смрти⟫ то је знак потпуна поданства. Али видјећемо послије како су Дубровчани дали овој ријечи знаменовање данка бива онога што једна држава плаћа другој и да се само харач спомиње као трибутум у дубров. писаца. Видјећемо такођер како је неке наше историке завео синонимизам, а како су из њега хтјели извити сасвијем погрешну чињеницу да су се дубровчани сматрали као поданици султанови.

2

Тунис и Алжир плаћаху такођер данак султану. І ове државе бијаху у пола независне. Шта више Тунису признадоше остале велике силе потпуну независност, јер имаше активно и пасивно право посланства (droit de légation actif et passif.) B. Haffta. Geffeken, Cours de Droit International, Calvo. Droit international.

Тив навале османлијске. За то претрну од страха када се Сулејман Сјајни триумфално прошета Угарском, поломи угарско оружје (1526) и угарску државу, док на мору Капудан-паше задаваху млетачкоме угледу тешке и непоправљиве ударце. И једну и другу државу присили Порта да држе неке земље од султанове милости. Код тијех земаља бјеше сама граница царства. Данком признаваху обје да је граница сумњива, и да једнако опстоји могућност новога рата. Не као да би Порта била остригла штогођ од независности тијех великијех држава. Али чарни утјецај једне и друге на Истоку поче знатно слабити откад царски ризничар стаде примати у своју касу данке ћесарске и дуждове предате од упрепашће

них поклисара.

Пошто Сулејман уђе у Будим (10. септембра 1526.) те његов љубимац Запоља прими угарску круну као цар

Кесар. ско лено, Фердинанд аустриски, изабран за краља од народне странке," поче настојати да осујети уговарања Запољина са Портом. Посланици Фердинандови након девет мјесеца сужањства у Цариграду, повратише се са одговором: » Ваш господар није досад ни пријатеље, вао ни међно с нама, али биће и то до скора. Реците »да ћу му доћи у поход са свим својим силама и даћу „му ја сам што зажели. Нека се приправи на поход. Тако започе крвави бој са њемачким царством који се доврши срамотним примирјем од год. 1547. Надвојвода Фердинанд обвеза се плаћати султану годишњи данак од 30.000 дуката, а мораде трпјети да га велики везир слуга султанов, назове својим братом!«2 Султан задржа под својом сизеренском влашћу сву Угарску и Сибињ. Залуду Фердинанд прикриваше понижење говорећи кроз уста

[ocr errors]

1 de la Jonquiére, op. cit. стр. 228.

2 «eine Summe" вели Цинкајзен II. 864., welche von öst. Seite «immer noch mit dem mildern Namen einer «Pension" bezeichnet wurde, «in der That aber nichts anders war, als wofür es die Pforte nahm, ein «jährlicher Tribut.»

1

својијех посланика, да је оно што плаћа султану пенсија“ а не „данак.« Брутална чињеница противљаше се његовим ријечима. Сваке године мјесеца марта, баш као скромни Дубровник, хабсбуршки владалац шиљаше у Цариград свога посланика са данком. Француски посланик de Gontaut-Biron 2 описује један такви долазак год. 1608. Поклисар гроф Херберштајн приступи султану приказавши му драгоцјене дарове, све што бјеше укуснијега створила њемачка умјетност. Али," вели Gontaut-Biron најгоре ,би велика свота новаца коју предаде Хазнадар-Баши „портином, и који је прими у име данка, премда посланик говораше да је дар.“ Ну тај дар толико бјеше данак, да одрицање ћесарово да га плати бјеше вазда casus belli.3 За то и Кесар добро настојаше да се примирје на вријеме обнови. И године 1568. након смрти цара Сулејмана под Сигетом би доиста обновљен. Кесарови посланици платише 40.000 дуката министрима портиним да би се ова задовољила са данком првом уговореним. Шитваторошким миром (1606) Порта опрости Аустрију од плаћања годишњега данка те се задовољи да прими само за једанпут двјеста тисућа дуката.“ Ну до вашварскога мира (1664) би примирје, јер Порта не признавише трајнога мира са невјерником, више пута обновљено, и Ће

[ocr errors]
[ocr errors]

1 Stanley Lane-Poole op. cit. 118.

2 Ambassade en Turquie de Jean Gontaut-Biron, Baron de Salignac 1605 à 1610. Correspondance diplomatique documents inedits, publiés et annotés par le C-te Théodore de Gontaut-Biron. Paris. 1889. стр. 426 427. Ово знаменито посланство доћи ће нам врло често под перо. Зато ће мо га наприједа просто означити: Gontaut-Biron. Corr. diplomatique са даном и годиштем депеше.

3 «On peut mettre avec raison» говори Рико ор. cit. стр. 167. «au rang des tributaires du Turc l'Empereur d'Allemagne, que nous plaçons par honneur le dernier en un lieu peu digne de lui... ll est vrai qu ils (sc. les 30.000 ducats) ne furent payés que les 2 premières années qui suivirent la paix» (Овде је Рико слабо обавијештен) «que les Allemands se dispenserent après ce temps là de les payer» (то не би него тек након шитваторошког мира 1606) et que les Tures l'ont prudemment dissimulé. Mais ce manque de payment leur sert toujours de prétexte, quand ils veulent faire la guerre en Hongrie."

« ПретходнаНастави »