Слике страница
PDF
ePub

ријечи млетачки посланик у Цариграду Марино Кавали (1560) „Молдавци и Власи (Трансилванци и Угри) « пише Байло Сенату у стоје као душе у лимбу, чекајући да им која зрака расвијетли пут ослобођења од турскога јарма. «1 Војвода влашки имаше сијенку владања и ништа више. „Тако звани кнез улазио би најсјајније у Букурешт. По у свуда се вићаху богати огртачи, калпаци, челенке, капе у од самура. Свештенство би излазило на поље, а звона „би славно зазвонила. Видјели би се бољари гдје поскаукују на коњима накићени свим достојанством византи» ске царевине од тајника или gramaticos-а до великога » мештра над чизмама или наргилом. Кнез би напокон до»лазио жудећи се увјерити да је нашљедник Константи» нов, чија слика лепршaше у наборима његовога барјака. „Али за том утваром грчкога цара ношаше се царски » санџак са трии коњска репа, символ његовога васалства. „Па“ овај исти писац кличе: „Тужна ли је влада једнога „часовитога деспота, који може бити свргнут у тренућу ока! « Кнез каменитога Дубровника, стијешњен на два километра грацкијех зидова, затворен у двору са менестром зеленом и малвасијом, дијете слободнога народа и слободнога избора могаше доиста поносито гледати на тај сјај позлаћенога роба !

Ако није теже али је прекарније стање Сибиња. Након крвавијех бојева са Мехмедом II. (1479) и побједа Стје

пана Баторија, Сибию поста огњиште заплетаја и буна против Бесара. Стијешњена међу насиљем аустријским и навалом турском, завоље ове. Кнезови сибињски бацише се редом у наручје Порти. Након смрти Сулејмана Силнога под Сигетом, у миру склопљеном

2

Сибињ.

1

«Li Moldavi, Valacchi, Transilvani ed Ungheri, stanno come l'anime del limbo, aspettando un lume che mostri loro la strada di levarsi dal giogo turchesco) Relazione dell'Impero ottomano di Marino Cavalli Bailo in Constantinopoli del 15 60. У Alberi. Relazioni degli Amb. Veneti al Senato-Firenze 1840–44. Serie III-a Impero Ottomano.

René Millet. Du Danube à l'Adriatique. Revue des Deux Mondes Mars, Ayril 1890.

2

17, фебруара 156, 8, би уговорен данак һесаров султану, и призна: ноутинога суверенства над Сибињем. Шитватоци олии мир 1606, (ослободи додуше војводину од тур"Кога јарма, али за мало, Сибинска се властела не шћаху покорити hеару, и такло Порта даде редом инвеституру Сигизмунду Ракоцију, Габријелу Батору и Гетлену Габору. Ови кнезови плahaxy Порути данак од годишњих 15.000 лукатя у плату, бихови посланици биjaxy примљени у Париграду, као емисари бунтовнички, како би кад биле 119 " heслом; сад, осорно, сад љубежљиво. Један би час пагнали "ултана на рат, а кад би се овом хтјело мил, отправио би их без саслушања. Сибить бјеше свагда отворен турским војскама. Бјеле пут којим пролажаше османска бујица, и клуч освајачке акције против запада. Сибирски далак бјеше право признање васалства и сполатын зналврховне портина власти.

Па крајпомо југу царевине, Мисир би подложен Порти онако као Влашка на сјеверу. Након крвавога боја Ма

Moen , молуци подлегоше броју војске и тоновима султана Селима 1. Последњи мамелучки султан бјеше објепен на пратима Кахире 13. априла 1517. ()д то доба Мненир се пропрже у турску аутономну провинцију, која плаhаше данак само кад би Нил біно доста висок да натонн нем.ьо у Тахири. Мамелуци сачуване управу земље. Она двадесет и четири бега који владаху за мамелушког су. raнa oстадоше и нада.ље. Алiн султан шиваше у Кахиру једнога свога нашу као генералнога намјесника и предсједника нијеһа. Тек у наине доба (1840) поткраљу Метмет А.шји пође за руком помоћу јевропскијех вe.itких си, а, о, ободити Mitеир од пoсвeмaшне власти турске. Ке, инат носта, де нап, hедан у његовој обите.ып, те ма. 10 по ма, о Mateup стече готово потпуну самосталност

"Ho ha Jonquière, llista de l'Empire Ottoman, Stanley Lane-Poole. Ilt tорија у реко царевине. Сра-ки пријевод Чед. Мијатовића. Ниш. 1890. с ра на 13,

само

амф што плаћаше Порти данак и обећаваше јој за вријеме рата војничку помоћ од 15.000 момака.

Ове три државе сачињаваху дакле ону обранбену линију о којој говорасмо и коју Турци наслиједише од Впсантинаца. Само се те државе могу назвати харачарске, јер данак (или, како Дубровчани говораху: харач) оне не плаћаху у замјену трговачких повластица, или да уклонивши погибао рата зајамче слободу, него као аризнање фактичнога суверенства портина. Ова се мијеша у њихове унутарње послове. Има, више или мање, дијела у влади. Диже и обара владаре. Споља их донекле заступа као суверенска држава свога васала. Оне живе као аутономни уди османскога царства, чланови су великога државнога организма чије је сједиште у Цариграду.

Сасвијем је друге државоправне природе данак који плаћаху Порти Кесар, Млеци и Дубровник.

За сиљење османскога царства у XVI вијеку: врло је значајна чињеница, што су двије од најмоћнијих држава у кришћанству имале откупитии мир од Порте плаћањем данка. Кршћанство се бјеше научило држати угарскога краља (позније њемачкога ћесара) и млетачку републику за два бранича вјере на суху и на мору про

2

1 Ми се служимо овом ријечи за то што се у романскијем језицима robopu tributarius (Stato tributario, Etat tributaire tribut-pflichtiger Staat). Од ријечи данак није нам познат адјектив него ако би се опаким германизмом рекао: «данкодавац» или «данкодав». Харач је до душе у нашему народу нешто друго, бива оно што се плаћа (у турском царству) од мушкијех глава почевши од седам година па до смрти» то је знак потпуна поданетва. Али видјећемо послије како су Дубровчани дали овој ријечи знаменовање данка бива онога што једна држава плаћа другој и да се само харач спомиње као трибутум у дубров. писаца. Видјећемо такођер како је неке наше историке завео синонимизам, а како су из Іьега хтјели извити сасвијем погрешну чињеницу да су се дубровчани сматрали као поданици султанови.

Тунис и Алжир паалаху такођер данак султану. ІІ ове државе бијаху у пола независне. Шта вишне Тунису признадоше остале велике силе потпуну независност, јер имаше активно и пасивно право посланства (droit de légation actif et passif.) B. Hаffta. Geffeken, Cours de Droit International, Calvo. Droit international.

2

[ocr errors]

тив. навале османлијске. За то претрну од страха када се Сулејман Сјајни триумфално прошета Угарском, поломи угарско оружје (1526) и угарску државу, док на мору Капудан-паше задаваху млетачкоме угледу тешке и непоправљиве ударце. И једну и другу државу присили ІІорта да држе неке земље од султанове милости. Код тијех земаља бјеше сама граница царства. Данком прзнаваху обје да је граница сумњива, и да једнако опстоји могућност новога рата. Не као да би Порта біла остригла штогођ од независности тијех великијех држава. Али чарни утјецај једне и друге на Истоку поче знатно слабити откад царски ризничар стаде примати у своју касу данке ћесарске и дуждове предате од упрепашћених поклисара.

Пошто Сулејман уђе у Будим (10. септембра 1526.) те његов љубимац Запоља прими угарску круну као цар

ско лено, Фердинанд аустриски, изабран за краља од „народне странке, « поче настојати да осујети уговарања Запољина са Портом. Посланици Фердинандови након девет мјесеца сужањства у Цариграду, повратише се са одговором: „Ваш господар није досад ни пријатеље» вао ни међио с нама, али биће и то до скора. Реците »да ћу му доћи у поход са свим својим силама и даћу » му ја сам што зажели. Нека се приправи на поход. «1 Тако започе крвави бој са њемачким царством који се доврши срамотним примирјем од год. 1547. Надвојвода Фердинанд обвеза се плаћати султану годишњи данак од 30.000 дуката, а мораде трпjети да га велики везир слуга султанов, назове у својим братом ! «? Султан задржа под својом сизеренском влашћу сву Угарску и Сибить. Залуду Фердинанд прикриваше понижење говорећи кроз уста

Кесар.

[ocr errors]
[ocr errors]

2

de la Jonquiére; op. cit. стр. 228.

« eine Summe» вели Цинкајзен ІІ. 86 4., «welche von öst. Seite rimmer noch mit dem mildern Namen einer «Pension) bezeichnet wurde,

, rin der That aber nichts anders war, als wofür es die Pforte nahm. ein: « jährlicher Tribut.”

[ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors]

својијех посланика, да је оно што плаћа султану у пенсија“ а не данак. « Брутална чињеница противљаше се његовим ријечима. Сваке године мјесеца марта, баш као скромни Дубровник, хабсбуршки владалац шиљаше у Цариград свога посланика са данком. Француски посланик de Gontaut-Biron ° описује један такви долазак год. 1608. Поклисар гроф Херберштајн приступи султану приказавши му драгоцјене дарове, све што беше укуснијега створила 1њемачка умјетност. „Али, “ вели Gontaut-Biron » најгоре убин велика свoтa нoвaца коју предаде Хазнадар-Баши » портином, и који је прими у име данка, премда посла„ник говораше да је дар. « Ну тај дар толико бјеше данак, да одрицање ћесарово да га плати бјеше вазда casus belli." За то и Тесар добро настојаше да се примирје на вријеме обнови. И године 1568. након смрти цара Сулејмана под Сигетом биш доиста обновљен. Кесарови посланици платише 40.000 дуката министрима портиним да би се ова задовољила са данком првом уговореним. Шитваторошким миром (1606) Порта опрости Аустрију од плаћања годишњега данка те се задовољи да прими » за једанпут двјеста тисућа дуката. « Ну до вашварскога мира (1664) би примирје, јер Порта не признавише трајнога мира са невјерником, више пута обновљено, и Те

само

[ocr errors]

2

3

Stanley Lane-Poole op. cit. 118.

Ambassade en Turquie de Jean Gontaut-Biron, Baron de Salignac 1605 à 1610. Correspondance diplomatique documents inedits, publiés et annotés par le C-te Theodore de Gontaut — Віrоn. Paris. 18 8 9. стр. 426

4 2 7. Ово знаменито посланство доћи ће нам врло често под перо. Зато hе мо га наприједа просто означити : Gontaut-Biron. Corr. diplomatique са даном и годиштем депеше.

«On pеut mettre avec raison» говори Рико op. cit. стр. 167. «ау rang des tributaires du Turc l'Empereur d'Allemagne, que nous plaçons par honneur le dernier en un lieu peu digne de lui... Il est vrai qu ils (sc. les 30.000 ducats) ne furent payés que les 2 premières années qui suivirent la paix» (Овде је Рико слабо обавијештен) «que les Allemands se dispenserent aprés ce temps la de les payer» (то не би него тек након шитваторошког мира 1 606) et que les Turеѕ l'ont prudemmеnt dissimulé. Mais ce manque de payment leur sert toujours de prétexte, quand ils veulent faire la guerre en Hongrie.”

« ПретходнаНастави »