Слике страница
PDF
ePub

сар опет присиљен да плати данак. Заман ћесаровн посланици настојаваху да прекину стање које понижаваше Аустрију пред Кршћанством. Не успјеше ни у томе да султан промјени начин говора са Ћесаром (Ти мјесто Ви ни да му барем признаде наслов угарскога краља.

Млеци нијесу били срећнији од Ћесара. Истина је да су они више од угарскијех краљева додијали ОсманМлеци. лијама. Мегдан Републике Св. Марка са Портом испуњује велике и сјајне странице повијести свјетске. Република није мало допринијела да се бујица освајачка потисне са Запада и да се кршћанство ослободи од погибли нове провале варварске. Али узмемо ли све поједине фазе те сталне многостољетне војне па погледамо ли везе млетачке са Портом, видјећемо двије чињенице које знатно слабе све што Млеци учинише за ствар кршћанску. Прије свега у многијем судбоноснијем случајевима позитивна трговачка природа млетачка одврати их да помогне Јевропи кад је највише Јевропи требало обране; друго, налазимо да су се многе и сјајне побједе млетачке провргле често, различитијех околности ради, у поразе, у дипломатске неуспјехе. Тако можемо тврдити да коначни обрачун веза млетачких с Портом излази на корист ове пошљедње. Заиста бјеше несносно оном охоломе патрицијату чија застава лепршаше славно и владичанствено по водама левантским, плаћати данак Турчину и признати да прима у њега неке земље као васал од свога господара. Али се и то зби, и неколико пута. А данак се скине са државне књиге портине само онда када све те земље, за које га Млеци плаћаху, падоше под јарам османлијски. Првом Млеци почеше плаћати данак Мехмеду II. Велики рат који доврши заузећем Скадра (1478) изнеможе Рапублику. Сенат се накани тражити пошто по то мир у освајача Цариграда. Мир би склопљен 25. јануара 1470. под најтежим погодбама. Република обећа да ће плаћати годишњи данак од 10.000 Дуката у замјену слободнога бродарења у Црном Мору,

и сто тисућа дуката у двије године као накнаду за све што је султан имао прије искати од Млетака. У истоме миру предадоше се градови Скадар, Сталимене, и многи други градови у Мореји. Једина корист Републикина бјеше имати и на даље свога посланика (баила) у Цариграду који је могао вршити правду над млетачкијем поданицима.1 Други велики уговор мира са Сулејманом Сјајнијем 2 утврди, па и повиси данак. Република уступи овај пут градове Napoli di Romania и Малвасију. Мало касније поче плаћати данак и за острва Ципар и Занте. Али за кратко. Након побједе код -Лепанта (1572), која се великим дијелом има приписати дужду Себастијану Вениеру, Млеци бише остављени сами од савезника, и присиљени да склопе с Портом срамотни мир 7. марта 1573. Млеци уступаху Турцима Ципар, обвезаше се и на даље плаћати данак за Занте па и ратну накнаду од 300.000 дуката. Било би се рекло“ опажа одлични млетачки историк »да нијесу Млечићи него Турци извојштили побједу код Лепанта. «3 На тај начин, све до пада Кандије (1669) млетачки баили платише Турчину данак и говорише о њима у извештајима с непритајеном зло

[blocks in formation]

Мимо овијех примјера, везе дубровачке са Портом указују се као нешто сасвијем особито. Експансивност

[blocks in formation]

4 У свакоме извештају о своме посланству у Цариграду Баило набраја портине дохотке. Ево, за примјер, рубрику данака у извјештају Доминика Тревизана год. 1554.: Dalli tributi, overo imposizioni di diversi regni e provinzié, si traggono 96.000 ducati, avendosi :

[blocks in formation]

Da Vostra Serenità per le isole di Cipro e di Zante 8.000

B. Alberi. Relazioni degli Amb. Veneti al Senato, и т. д.

дубровачке самосвојности једва се могла крјепче и значајније објавити него ли плаћањем данка Турчину. РеДубровник. публику не присили ни нужда, ни нападај, ни освојење да извојшти у Османлија ту гаранцију своје слободе. Њезина мирољубива политика нађе нову примјену и нову оријентацију ономе староме систему плаћања новаца у замјену користи који провејава кроз све везе са српскијем владарима. Гаранција се та, тога ради, првом указује у повијести нашега града као дјело трговачке политике. Послије освојења српскијех земаља, на ту се основу уцијепи државоправно уређење добра сусједства.' Али то сусједство није могло бити него живовање једне од најслабијих уз једну од најсилнијих држава на свијету. То и означује треће лице данка, бива очување неповрједности дубровачкијех земаља и дубровачке слободе. У републикином данку ваља, дакле, видјети састављену, многостручну државну радњу, баш како састављена бјеше сама природа тога организма. Данак бјеше поклонство слабијега јачему, бјеше измјена трговачкијех користи; magna carta католичке цркве на западу Балкана; бјеше знак пријатељства освећенога часном старином и силним заклетвама; 2 бјеше напокон умјерена задовољштина пожуде варвара за владањем. Према кршћанству пак плаћање данка бјеше парадоксални знак слободе. Плаћање новаца и на Истоку и на Западу, бива једноличност системе примјењене на различите ситуације и на различите државе одрицаше свакоме право да од

Природа Дубровачкога

данка.

1 «Земља них» говори сам цар Мурат І. год. 1430. «да буде беззабавна од сусјед них, који јесу у повељи госпоства ми.» Повеља дата 6. децембра 1430. у Једрени (Миклошић Monumenta Serbica Br. CCCVIII). 2 Ево нпр. заклетве султана Бајазита II. у уговору потписаноме у Једрени 22. новембра 1481. «Тако ми очине и дедине душе, и тако ми «живот децах мојих, и тако ми пут, што путују, и сабљу с којом се «опасују, и тако ми рка пророк божиих и великога пророка нашега Му«хамеда и тако ми 3 мусавств. што верујемо и исповедујемо и почитамо «ми мусулмани, и тако ми веру коју верујемо, и тако ми господа бога, «који је створио небо и земљу....» (Миклошић. Mon. Serbica CDXLIX). Овакијем се клетвама Мухамеданац није могао лако огријешити!

плаћања данка извије неко више право господовања над једном државом која се даваше свакоме а отимаше свему свијету.

Пошто Дубровник одрече угарскоме краљу вишеградски уговор (1526) јаче се приљуби Порти и савршеније уреди редовне везе са Турцима, е да би се опростио погибљи својатања западнијех власти, особито Млетака. И тако, једини од пограничнијех држава Порти, Дубровник основа на том данку цио један систем. Претече нову политику јевропскијех великих сила према Турској служећи се њом да ујемчи у кругу својијех интереса равнотежу без које би на јужноисточној обали јадранскога мора прикрила једна велика држава слободу једне друге.

тумачи праве везе с Портом.

Не смије нас саблазнити Фразеологија дубровачке канцеларије и дубровачкијех поклисара према Порти у Дубровачка фразеологија не XVI. и XVII. вијеку. Нема, цијенимо, државе која је више плаћала ријечима него Дубровник. Читати писма, говоре, прошње, наруџбе онијех који сами себе називају „poveri Ragusei“ рекло би се да нема потиштеније државе на свијету, и да су Дубровчани султанови харачари као српска раја. А опет не можемо рећи да Дубровник није знао што је дужан своме достојанству. Видјећемо дана у његовој повијести кад му пријетња смрти и битни интереси државни ставише на уста јаке ријечи, распалише у његовијем синовима ведру вољу жртвовања. Али, сасвијем тијем, дубровачки гениј, који је на тијесном пољу својих спекулација у којечему пре

1 Занимљиво је видјети како је један њемачки путник у Свету Земљу год. 1483. Иван гроф Солмс схватио баш овако прецизне државоправне везе Републикине. Племенити ходочасник говори: «In welcher «Statt (sc. Ragusa) di Gemein für sich selbst ist und selber herrscht, und «erkennet keinen andern Herrn, denn dass sie dem König von Ungarn «jährlich Tribut gibt, dessgleichen thut sie auch den Türken, damit sie «Frieden mit ihm haben. Beschreibung der Meerfahrt zum h. Grab. 1483. приопћио D-г П. Матковић у Radu XLII (Путовања по Балканском ПоЛуотоку).

текао велике државе, изрекао је био четири вијека прије мисао Наполеона Великога који говораше својим поклисарима: „Пузите, ако треба, двије уре по трбуху, али добите оно што тражите. « На ниједноме двору као на султановоме није та реченица била од непосредније силније користи! Ну савијање дубровачкијех поклисара у Цариграду не умањи ни мало суверенство републикино. Порта се нигда не умјеша ни у спољашње ни у унутрашње ствари дубровачке. Ако је спољашња политика Републике Св. Влаха била често одређена њезиним везама с Портом, то не би пошљедак ни уговора ни сталне оријентације, него слободна радња владе којој бјеше повјерена светост слободе и државни интереси најособитије врсте.

1 Неки наши писци, не познавајући ни мало то особито лице дубровачке повијести, настојаху да прикажу Дубровчане као просте харачаре, бива поданике Портине. Свак види апсурдност те ријечи која се једино може оправдати слабим знањем дубровачке повијести.

О употреби ријечи харач и харачар (carazzaro) у дубровачкијем списима рекли смо коју на другоме мјесту (В. стр. 73). Надодајемо да су српски преводиоци државних писама преводили tributario у харачар, јер та ријеч бјеше најпознатија на нашијем странама, а опет једина разумљива Турцима. Њом се служе Гундулић, Ј. Палмотић, Ђорђић и т. д. (харачлија један пут у Палмотића В. те ријечи у Акад. Рјечнику) не дајући јој, међутијем, ни мало значење онога харача што плаћаху кршҺански поданици султанови. Да ни сами Турци нијесу узимали дубровачки данак за харач, најбоље је томе доказ, што се харач рајин уплаћиваше у Мирију бива у државну благајну, а данак се дубровачки и молдавски и т. д. примаше у Хазну бива у особену цареву благајну, као у знак да се данак плаћа османскоме владару као заштитнику другога владара, а не да држава, као организам, има супремацију над једном другом државом (Виђи Cantu St. Universale стр. 234. и Albèri, Relationi passim). Доста је пак завирити у гласовите извјештаје млетачкијех посланика ХѴІ и ХVII вијека (B. Albéri и Barozzi et Berchet) да се увјеримо да су ондашње велике силе, а међу њима Млеци којима бјеше највиша наслада понизити Дубровник кад гођ су могли, да су, велим, врло добро знале знаменовање интернационално дубровачкога данка. О овим извјештајима биће говора на другом мјесту.

Али није само фактично било неозлеђено суверенство Републике плаћањем данка, него и теоретично. Класичку ријеч: «Protectio non involvit subjectionem» потврдила је модерна наука: «Сама чињеница" вели Хефтер (Cours de Droit International изд. Geffckena стр. 58. п. 8.) «плаКаље данка не умањује суверенство једне државе. Силне поморске вла

« ПретходнаНастави »