Слике страница
PDF

тив навале османлијске. За то претрну од страха када се Сулејман Сјајни триумфално прошета Угарском, поломи угарско оружје (1526) и угарску државу, док на мору Капудан-паше задаваху млетачкоме угледу тешке и непоправљиве ударце. И једну и другу државу присили Порта да држе неке земље од султанове милости. Код тијех земаља бјеше сама граница царства. Данком признаваху обје да је граница сумњива, и да једнако опстоји могућност новога рата. Не као да би Порта била остригла штогођ од независности тијех великијех држава. Али чарни утјецај једне и друге на Истоку поче знатно слабити откад царски ризничар стаде примати у своју касу данке ћесарске и дуждове предате од упрепашћених поклисара.

Пошто Сулејман уђе у Будим (10. септембра 1526.)

те његов љубимац Запоља прими угарску круну као цар

no cKо лено, Фердинанд аустриски, изабран за краља од „народне странке,“ поче настојати да осујети уговарања Запољина са Портом. Посланици Фердинандови након девет мјесеца сужањства у Цариграду, повратише се са одговором: „Ваш господар није досад ни пријатеље„вао ни међио с нама, али биће и то до скора. Реците „да ћу му доћи у поход са свим својим силама и даћу „му ја сам што зажели. Нека се приправи на поход." Тако започе крвави бој са њемачким царством који се доврши срамотним примирјем од год. 1547. Надвојвода Фердинанд обвеза се плаћати султану годишњи данак од 30.000 дуката, а мораде трпјети да га велики везир слуга

султанов, назове „својим братом!“ Султан задржа под

својом сизеренском влашћу сву Угарску и Сибињ. Залуду Фердинанд прикриваше понижење говорећи кроз уста

" de la Jonquiére, op. cit. стр. 228. ° celine Summe“ вели Цинкајзен II. 864., „velche von Оst. Seite А immer noch mit dem mildern Namen einer , Pension bezeichnet wurde,

Alin der That aber nichts anders war, als wofür es die Pforte nahm. ein

„јáhrlicher Tribut. P

својијех посланика, да је оно што плаћа султану „пенсија“ а не „данак.“ Брутална чињеница противљаше се његовим ријечима.“ Сваке године мјесеца марта, баш као скромни Дубровник, хабсбуршки владалац шиљаше у Цариград свога посланика са данком. Француски посланик de Gontaut.-Biron “ описује један такви долазак год. 1608.

Поклисар гроф Херберштајн приступи султану приказавши

му драгоцјене дарове, све што бјеше укуснијега створила њемачка умјетност. „Али,“ вели Gontaut.-Biron , најгоре „би велика свота новаца коју предаде Хазнадар-Баши „портином, и који је прими у име данка, премда посла„ник говораше да је дар.“ Ну тај дар толико бјеше данак, да одрицање ћесарово да га плати бјеше вазда саsus beli.“ За то и Ђесар добро настојаше да се примирје на вријеме обнови. И године 1968. након смрти цара Сулејмана под Сигетом би доиста обновљен. Ђесарови посланици платише 40.000 дуката министрима портиним да би се ова задовољила са данком првом уговореним. Шитваторошким миром (1606). Порта опрости Аустрију од плаћања годишњега данка те се задовољи да прими „само за једанпут двјеста тисућа дуката.“ Ну до вашварскога мира (1664) би примирје, јер Порта не признавише трајнога мира са невјерником, више пута обновљено, и Ђе

* Stanley Lane-Poole op. cit. 118.

°. Ambassade en Turquie de Jean Gontaut.-Biron, Baron de Salignac 1605 a 1610. Correspondance diplomatique documents inedits, publiés et annotes par le C-te Théodore de Gontaut—Biron. Paris. 1889. стр. 426 –427. Ово знаменито посланство доћи ће нам врло често под перо. Зато ће мо га наприједа просто означити : Gontaut—Biron. Corr. diplomatique

СА, ДАНОМ И ГОДIIIШТе М. Де ПČIШе.

° On peut mettre avec raison“ говори Рико ор. cit. стр. 167. Rau

гаng des tributaires du Turc l'Emperéur d’Alemagne, que nous placons par honneur le dernier en un lieu peu digne de 1ui. 11 est vrati qu ils (sс. les 30.000 ducats) ne furent рауes que les 2 premieres années qui suivirent la paiх“ (Овде је Рико слабо обавијештен) „gue les Allemands se dispenserent après ce temps la de les payer' (то не би него тек након шитваторошког мира 1606) et que les Turcs 1"ont prudemment dissimulé. Mais ce manque de payment leur sert toujours de prétexte, quand ils weulent faire la guerre en Hongriе. o

76 д-P лУло кнRз волновиЋ

сар опет присиљен да плати данак. Заман ћесаровн посланици настојаваху да прекину стање које понижаваше Аустрију пред Кршћанством. Не успјеше ни у томе да султан промјени начин говора са Ђесаром (Ти мјесто Ви ни да му барем признаде наслов угарскога краља. Млеци нијесу били срећнији од Ђесара. Истина је да су они више од угарскијех краљева додијали ОсманMon. лијама. Мегдан Републике Св. Марка са Портом испуњује велике и сјајне странице повијести свјетске. Република није мало допринијела да се бујица освајачка потисне са Запада и да се кршћанство ослободи од погибли нове провале варварске. Али узмемо ли све поједине Фазе те сталне многостољетне војне па погледамо ли везе млетачке са Портом, видјећемо двије чињенице које знатно слабе све што Млеци учинише за ствар кршћанску. Прије свега у многијем судбоноснијем случајевима позитивна трговачка природа млетачка одврати их да помогне Јевропи кад је највише Јевропи требало обране; друго, налазимо да су се многе и сјајне побједе млетачке провргле често, различитијех околности ради, у поразе, у дипломатске неуспјехе. Тако можемо тврдити да коначни обрачун веза млетачких с Портом излази на корист ове пошљедње. Заиста бјеше несносно оном охомоме патрицијату чија застава лепршаше славно и владичанствено по водама левантским, плаћати данак Турчину и признати да прима у њега неке земље као васал од свога господара. Али се и то зби, и неколико пута. А данак се скине са државне књиге портине само онда када све те земље, за које га Млеци плаћаху, падоше под јарам османлијски. Првом Млеци почеше плаћати данак Мехмеду II. Велики рат који доврши заузећем Скадра (1478 изнеможе Рапублику. Сенат се накани тражити пошто по то мир у освајача Цариграда. Мир би склопљен 25. јануара 1470. под најтежим погодбама. Република обећа да ће плаћати годишњи данак од 10.000 дуката у замјену слободнога бродарења у Црном Мору,

и сто тисућа дуката у двије године као накнаду за све што је султан имао прије искати од Млетака. У истоме миру предадоше се градови Скадар, Сталимене, и многи други градови у Мореји. Једина корист Републикина бјеше имати и на даље свога посланика (баила) у Цариграду који је могао вршити правду над млетачкијем поданицима." Други велики уговор мира са Сулејманом Сјајнијем“ утврди, па и повиси данак. Република уступи овај пут градове Napoli di Romania и Малвасију. Мало касније поче плаћати данак и за острва. Ципар и Занте. Али за кратко. Након побједе код Лепанта (1572), која се великим дијелом има приписати дужду Себастијану Вениеру, Млеци бише остављени сами од савезника, и присиљени да склопе с Портом срамотни мир 7. марта 1573. Млеци уступаху Турцима Ципар, обвезаше се и на даље плаћати данак за Занте па и ратну накнаду од 300.000 дуката. „Било би се рекло“ опажа одлични млетачки историк „да нијесу Млечићи него Турци извојштили побједу код Лепанта.“ На тај начин, све до пада Кандије (1669) млетачки баили платише Турчину данак и говорише о њима у извештајима с непритајеном зловољом.“

Мимо овијех примјера, везе дубровачке са Портом указују се као нешто сасвијем особито. Експансивност

Zamotto, Storia di Venezia, I., стр. 539.

2. октобра 1540. B. ib. II, 4 1.

Op. cit. II, 81.

У свакоме извештају o своме посланству у Цариграду Баило набраја портине дохотке. Ево, за примјер, рубрику данака у извјештају Доминика Тревизана год. 1554.: Dali tributi, overo imposizioni di diversi regni e provinzie, si traggono 96.000 duсаti, avendosi:

Dalla Mold. e Val. 20.000
Dall" Ungheria . 30.000
Dalla Transilvanja 10.000
Da Ragusi 12.000
Da Scio 10.000

Da tute le altre isole 6.000
Da Vostra Serenita per le isole di Cipro e di Zante 8.000
B. Alberi. Relazioni degli Amb. Veneti al Senato, и т. д.

у

дубровачке самосвојности једва се могла крјепче и значајније објавити него ли плаћањем данка Турчину. РеAvon. публику не присили ни нужда, ни нападај, ни освојење да извојшти у Османлија ту гаранцију своје слободе. Њезина мирољубива политика нађе нову примјену и нову оријентацију ономе староме систему плаћања новаца у замјену користи који провејава кроз све везе са српскијем владарима. Гаранција се та, тога ради, првом указује у повијести нашега града као дјело трговачке политике. Послије освојења српскијех земаља, на ту се основу уцијепи државоправно уређење добра сусједства." Али то сусједство није могло бити него живовање једне од најслабијих уз једну од најсилнијих држава на свијету. То и означује треће лице данка, бива очување неповрједности дубровачкијех земаља и дубровачке слободе. У републикином данку ваља, дакле, видјети састављену, многостручну државну радњу, баш како састављена бјеше сама природа тога организма. Данак бјеше поклонство слабијега јачему, бјеше измјена трговачкијех користи; ““,“.“ magna carta католичке цркве на западу Балкана; бјеше знак пријатељства освећенога часном старином и силним заклетвама;“ бјеше напокон умјерена задовољштина пожуде варвара за владањем. Према кршћанству пак плаћање данка бјеше парадоксални знак слободе. Плаћање новаца и на Истоку и на Западу, бива једноличност системе примјењене на различите ситуације и на различите државе одрицаше свакоме право да од

f

* „Земља них“ говори сам цар Мурат II. год. 1430. да буде без

забавна од сусјед них, који јесу у повељи госпоства ми.” Повеља дата 6. децембра 1430. у Једрени (Миклошић – Monumenta Serbica Br. СССVIII). * Ево нпр. заклетве султана Бајазита II. у уговору потписаноме у Једрени 22. новембра 1481. „Тако ми очине и дедине душе, и тако ми скивот децах мојих, и тако ми пут, што путују, и сабљу с којом се копасују, и тако ми Б пророк божиих и великога пророка нашега Муoхамеда и тако ми 3 мусавств. што верујемо и исповедујемо и почитамо ами мусулмани, и тако ми веру коју верујемо, и тако ми господа бога, а који је створио небо и земљу. У (Миклошић. Mon. Serbica CDХLIХ). Овакијем се клетвама Мухамеданац није могао лако огријешити !

« ПретходнаНастави »