Слике страница
PDF

Глава I.

ДУБРОВНИК И ПРИРОДА њЕгОВЕ политикE. – ПРВИ УговOP с потом (1365). – ВЕЗА

СА СУЛТАНИМА БАЈАЗИТОМ II, МУРАТОМ Ш. – КРСТАШКА ВОЈНА 1444. ГОД. И БОЈ КОД

BAPHE. — ВЕЗЕ С МЕХМЕДОМ II. – ПОКУШАЈ ДИОБЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ И НОВСКИ МИР 10.

AIIPIИЛА 1454. – ОСВОЈЕЊЕ ЦАРИГРАДА. – ПРОПАСТ БОСНЕ И ПОГИБАО ОД НАЈЕЗДЕ

ТУРСКЕ (1463). – ОБНОВА УГОВОРА СА БАЈАЗИТОМ II. – ОСВОЈЕЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (1482). – НОВА ПОЛИТИКА РЕПУБЛИКИНА ПРЕМА ПОРТИ.

Оно каменшто море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и verne Arno. кланце, одморшвши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дуги вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: — то је Срђ и дубровачка обала. Ну одгpнете ли с оне обале ловоршку и чемпрес, пелен и мрчу, агаву и пому, оне ће вам се хриди, као велики грчеви утрнулијех вулкана, осамљене, на мору, указати тек у потпуном дивљаштву и у болној сјети. Ништа не подсјећа на мрзост опушћења“ Светога Писма колико оне руменкасте и сиве литице поређане по вољи слијепе силе на пучини једва сто миља од благословене Италије. Да није биљурне јасноће мора и неба што оживљује и блажи оне оштре црте, једва бисте могли помислити да на оним стијенама могу наставати људи.

Тамо, једног дана крвава покоља, од онијех што ис

пратише у гроб задње останке Рима, неколико се ускока

стекоше, изгубљени и обезнањени. Гледајући гдје пламте зидине очинскога града, не слутише доиста да је тај бијег приступ и приправа новој борби! Понијеше са собом обличје Рима који бјеше одсјекао калуп свакоме редовноме човјечјему друштву. Одведоше свога бискупа и ис

точне свеце. К. римској опћини почеше слазити планинци славенске крви, жедни слободе и грабежи. Опћина закрили, као некада Рим, дошљаке са четири вјетра. Даде заклониште свакоме, али себе никоме не предаде. Море и брдо ухватише вјеру. Око града подигоше се неприступни бедеми. Дубровник се роди. Младост проживје у бурном приправљању оне италословинске смјесе што му обиљежи природу и одреди мјеon some cro у повијести нашега народа. Већ у радњи првијех вијекова одвоји своју персоналност од осталијех сусједнијех градова с којима га ипак везиваше заједница прошлости и установа. Али, мимо ту заједницу, она особита смјеса крви испреде граду особиту ћуд, особит циљ, особит облик. Дубровник стаде први дан међу оним стијенама пред питање живота. Ријеши га свим силама многостранога духа, уобличи лице и природу према њему. Јачаше бијен сред свакидашњих бојева с људима и с природом. Нико га никада не покори силом. Многи му народи прођоше под бедемима, али га не сави ни један: ни Млечић, ни Норман, ни Арапин, ни Турчин. Једне одби силом мишице, друге силом ума. Млетке позва промишљено и поносито, а отпреми их једнако промишљено и једнако поносито. Увидје за рана краткоћу и погибао побједа силе. Загрливши мир, створи мало по мало потпуну политичку систему. Испреде ситну тканину интереса и услуга, те се учини потребан свакому. Лукавством и прорачуњеном понизношћу, згодним насиљем, трговачком ћуди, вјерношћу заданој ријечи, имперсоналном владавином очува своју оригиналност и обезбједи себи слободно кретање својијех сила. Тако је све здраке свога духа сакупио био у једну мисао, да не изгуби слободу, да је сваки полет душе загушио. Све је у њега одмјерено и заокружено тајним устезањем и одрицањем сваке велике тежње контемплативне или мистичне природе. Тако Дубровник није родио ни једнога сликара, премда обиловаше гласовитим сликама, ни једнога градитеља, и

је сам наставио на прочељу Двора најплеменитије предање римскога генија.“ Нити једнога генијалнога пјесника и ако је без престанка пјевао. Нити једнога свеца цркви уз пркос ревновању за католичку вјеру које га толико прослави у кршћанству. Музика се у Дубровнику готово и не познаје. А на гробнијем плочама којима је обасут, као да је уписао ријечи: „Нека мртви копају мртваце“.

Дубровник је државник, трговац, математичар. И само је тако могао да нам закрили и сачува ова непроцијењена добра: дружевну заједницу са Западом и политички здрав разум, онај што жртвује простране мисли и дуге наде првој дужности свакога друштва, бива да се освоји јединство и слобода како се може, а не како би се хтјело.

А шта је имао у себи и око себе да се одужи тој великој задаћи?

Природа која приправља колијевке народима није га била превидјела.“ Бјеше сиромах као Арагонија. Слобода бјеше му, као и овој, сама себи цијена, јер другога разлога није било да тамо живи. Арагонија рече једном својим краљевима да је тако кршевита, да су јој тако сиромашни становници, е би је народ оставио и отишао да тражи себи наставање у плоднијој земљи, да нема онијех слобода које га разликоваху од другијех народа.“ A Дубровник рече османлијскоме цару: „Бијасмо слободни кнезови када стадосмо да плаћамо данак и, по божјој милости једнако уживамо слободу.“ Али да нас

* Види писмо Еdvarda Freemana y „Letters from Istria and Dalmatia P. ° „La nature qui fait des berceaux auх peuples me I'avait pas pré

vue". — Ernest Lavisse o Прусији.

* Robertson — History of the Reign of Charles the fifth - Introduction.

* Ова нас поносна ријеч живо подсјећа на ријечи IIIтауфахерове у Виљему Телу : Nich unter Fürsten bogen wir das Knie. Freiwilig wahilten wir den Schirm den Kaiser. (II. чин, II. појава).

Порта није примила за харачаре“, пошто освоји Херцеговину, ми бисмо били оставили Дубровник и укрцавши се купили двадесет Дубровника“.“ У другијем ријечима

U иста велика мисао. Незахвална и кршевита земља имаше

цијену слободе, јер слобода сама бјеше кадра привезати оне људе за оне стијене. Дакако, Дубровник имаше море а стара га Арагонија немаше. Али море бјеше Дубровнику извор живота, док имаше своју земљу. Сваки час дакле бјеше у погибли да му пресуши у врелу свако благо, свака добит, свагдашњи хлеб. Сва држава немаше више од четири стотине и педесет четворнијех миља. Град два километра у обиму. Погледајмо га. Голо и стрмо брдо. Под њиме бедеми иду вјерно дуж оштрих црта хриди. Вире и на исток и на запад двије куле против два свијета. Куће помамно, стрмоглавце бјеже у густим редовима спремне на обрану. Уске улице, високе стубе. Беспутни бијег одмори се у сриједи града. Око отпочине на једној широкој улици. Чита се за кратак часак једна мирна јединствена мисао. Витка куба Госпе разбија небо и слијева се слатко са цртом двора, са одличним сводовима у којима онај хуманизам, који обасја кроз Дубровник лице народа, слави пјесму склада, армоније и умјерена величанства. Али та утвара мине у тренућу ока. Куће наставе махнити бијег. Нови лабиринт уличица. Неке полаче трком трче у висину са кубом Госпе. Опет бедеми, али само толико да заокруже и обрубе оријашке стијене. Опет тврђаве. Па литице, гребени и пучина. То је све. Сила варварскога царства на суху, сила другог лицемјернога царства на мору. Па многа друга царства около, наоколо. Куга, глад огањ. Двадесет трусова у четири вијека, од којијех два оборе са свим град. Никакве жетве. Једва, једвице вина.

" О овој ријечи у устима дубровачким коју неки модерни писци нијесу хтјели разумјети или је збиља нијесу разумјели говорићемо у П. глави.

Р Маројица Кабога у меморандуму год. 1678.

g

Cб далеко и често пута неприступна. Гусари свуда. Дубровник је дакле могао питати: „Ко ми је прије дао што, да му вратим?" Али да слика буде потпунија, што ли је онај свијет био коме се отимао онај град? Државе до најноvnom mi вијега времена бјеху саме. Свака је љубоморно стражарила пред својом кућом. Трговина није била солидарна. Опћење трудно. Егоизам бескрајан. Мећународна јамства јадна, или никаква. Крст је сам разапет блажио својом великом муком муку свијета. За зимњијех ноћи кад би наијеђено море прекинуло пошљедњу свезу са спољашњим свијетом, градови на мору бијаху као сами на земљи, играчке легенде и опакијех духова. Па свијет бјеше особито зао слободним опћинама. Градове спасаваше још дух времена и заједнички ваздух што их обавијаше у једној мисли и донекле у једној радњи. Али народи који се мало по мало сакупљаху око пријестола монарка падаху свом силом колективности на та спорадична пристаништа слободе, од којијех свак за себе бјеше један народ, један свијет. Немирни стражари гледаху дакле да се бране како могу. Лијеваху дан за даном мало уља у слабашну свјетионицу живота. Многи упоредише Дубровник са Млецима. Ако је говора о државној радњи, о сјају, о богаству, о моћи и Дете и мат, утицају у велике догађаје свијета, потону Дубровник. Па и ту би га сва је прилика спасла она два, три човјека, којима обогати душевну ризницу рода људскога. Али ако питамо која ли је, од оне двије слободне државе на јадранскоме мору, носила собом вишу душевну попудбину с мањом материјалном попудбином, која ли је ставила више свога живота у борби за живот, која ли се мудрије и поносније савила пред силом историјскијех закона, која ли је своме племену више дала, а мање од њега примила, сумњамо би ли Млеци одржали мегдан.

“ Јоб, хLI, 2.

« ПретходнаНастави »