Слике страница
PDF

да би уживали њихове привилегије, па и многи следбеници грчко-источне вјероисповијести којима пролаз од турскога поданства под сјен дубровачкога знаменоваше ништа мање него ослобођење двојаке порезе крви: харача и јаничарства. Ови придружени поданици уживаху са Дубровчанима једнака права и једнаке повластице.“ Република држаше пуно до епtente cordiale међу та два реда поданика, јер придружени допринашаху њезином престижу на Истоку. Природно је да рођени Дубровчани гледаху с висока те нове суграђане, па би се тако често рађале задјевице и немири међу поданицима исте државе али би Република вазда одрјешито одбранила „придруженике“ те би строго карала неправде њима почињене.“ uzme ni Ово сиљење дубровачкијех колонија сасвијем је природно кад промислимо на повластице које уживаху у земљама савијенијем под јармом варварскога народа. За све оне који не исповједаху пророкову науку, сваки дан бјеше питање живота: бити им не бити. На једној страни бјеше раја која плаћа харач и дава мушку дјецу у Јаничаре; на другој сам нови господар, Турчин. А по сриједи међу њима прогалина растворена радњом онога чуднога града. Ласно је дакле појмити срећу новијех припадника државе која, у пркос својој слабости, бјеше кадра да закрили све оно мало слободе што се још бјеше могло сачувати у нашему народу на Балкану.“ А те сло

* У нашијем списима називају се перифразом која тачно означује што су. У једној заповјести поклисара Маројице Кабoге и Ђура Буће управљене из Цариграда 14. новембра 1677. на све дубровачке колоније (о којој ће даље бити говора) пише се и свијем нашијем трговцима и осталијем од наше нацијони и онијем који уживају наша привилегија и стојећи под нашом сјени не шлаћају Турком харача. Овај мјешовити значај колонија једнако опстоји по свој Леванти. Аустрија има на пр. своје Schutzgenossen који нијесу, по постању, ништа друго него дубровачки придружени поданици постали аустриски 8chutzgenossen.

° Da Ragusa havevano ordini rigorosi a favore degli aggregati con castigarsi severamente coloro che venissero a qualche atto a questа раtica pregnudiziale.“ M. Гондола, passim.

* Да утврдимо једним примјером ову значајну чињеницу исписујемо писмо којим је новоименовани католички архибискуп софијски Дум Па

[graphic]

________ . . L. L. L-L-a-w.nana ne sastavili"P""""""""TT“

ма

боде бијаху од велике цијене, те претекоше капитулације свих осталијех држава, па и самијех Млетака, који зајамчише тек 1521. године оно што већ у ХV. вијеку уживаху по турској дубровачки поданици. Историци, дакле, који држе да је млетачка капитулација за Сулејмана. Сјајнога служила за углед осталијем осталијем државама варају се. Ова слава припада Дубровнику.“

Повластице дубровачке у Турској дијеле се у двије врсте. Једне су природе државоправне, бива одређују међународни положај Дубровчана у царству, те установљују нека основна обитељска и имовинска права. Друге су са свим трговачке природе. Први уговори говоре само о слободи дубровачке трговине. Барем они који су нам се сачували. Али уговором мјесеца Фебрујара 1442. султан Armene. Мурат II. углављује са Републиком све оне повластице које ће познији султан само поновити са незнатним додатцима.“ Мимо слободе зајамчене не само

вао Јожић молио Сенат из Пераста (у Боки Которској) 8. јулија 1708. да га прими за дубровачкога “поданика. Ево те врло значајне прошње: IIImi e Elec-mi Sri e Pni Colmi. Fra 1e altre Provincie e Regni che al' ombra tutelare dell' Ecc-e V. V. provano e respiro evantaggio nella fede Cattolica, si numera anche il Regno di Bulgaria. In questo essendo io deputato dala S-a Sede per Arcivescovo di Sofia, nel prospetto deli azzardi e pericoli che accompagnano il ministero, non saprei come intrapren dere il spinosissimo impegno, quando non mi availorasse la generosa Protezione che spero ritrovare nella Religiosissima Pietà di V. V. Ecc-e; imploro dunque dala loro somma benignità la gratila veramente singolarissima di potere comparir in Turchia sudito loro si come protesto essere coll" ossequio e coll rispetto. Da questo vantigioso privilegio, a cui divotamente aspiro, restera protetta la fede, beneticata la Religione e vincolata la mia persona con oblig-ni eterne all" ossequiato nome dell' Ecc-e V. V. dale quali attendo il benignissimo rescritto anche nele speciali Commissioni ali 1oro III-mi SS-ri Amb-ri che si portaranno a Constantinopoli, per che si degnino assistere nelle occorrenze alle mie Sacre premure riverentlemente mi confermo net debito, e nela gloria d'essere Hum-o devot-o et obig-mo Sere Paolo Joscich Eletto di Sofia. Perasto 8. Luglio 1708. (Држ. Архиву.

" Све повластице које уживаху већ у ХV. вијеку Дубровчани ужива тек потпуно Аустрија по чл. V. пожаревачкога уговора 27. јунија 1718. B. Malfatti. Handbuch des Osterreichisch-ungarischen Consulatwesens. Wien. 1879. стр. 133. и слијед.

Ч Мon. Serbiса СССХХХIХ.

isla

96 д-Р лУло кннз волновит.

Дубровнику него и његовијем трговцима по Леванти, уговорена је и неутралност. Републикина ако би цар имао “: задјевица са којијем источнијем или западнијем владарем. Трговци, вели царска Ахтнама „да ходе слободно по земљах госпоства ми.““ Послије се до душе остриже и стегне та повластица, од страха да не би у вријеме рата непријатељски трг походио под неутралном дубровачком заставом. Поче се дакле ХVI. вијека давати неко одређено вријеме нашијем трговцима (не онијем који наставаху редовно у колонијама) да изиду из царства.“ Мимо слободе уживаше Дубровник и неповрједност своје земље и својијех поданика, основна ствар у држави неодређенијех веза и самовољнијех чина како је Турска. Који год поданик царства нанесе штету дубровачкој држави или дубровачкијем људима, да штету плати. Дубровчани у царству нити плаћају харача, нити се њихови спнови узимљу у јаничаре.“ Слободни су грађани слободне државе. Па опет су слободнији него ли то међународни обичаји обично признавају, јер они не плаћају царству ништа, нити порезу на земљу до углављене трговачке царине.

Колонијама је предата у турској земљи грађанска и казнена судбеност међу дубровачким поданицима. Ову "“;“ замашну повластицу, угални камен свих познијих капитулација јевропских великих сила, повећана је у капитулацији год. 1442. овако: „коју год би имали

пру дубровчани међу собом за имање или за коју сагреху,

" Ibid. Ово би био чланак VII, премда чланци ниjeсу одређени бpoјевима него сваки почиње ријечима: „ноце.“

° Тако н. пр. првога кандијскога рата (1649) кад је Порта пpoгласила свеопћу забрану трговине, неку врсту континенталнога блокуса, с намјером да упропасти Млечиће, султан (Мехмед IV.) нареди паши и кадији херцеговачкоме, пашама румелијским и будимским, па кадијама у Софији и у Биограду да се за педесет дана обустави забрана, да дуобровачки трговци могу однијети своју робу из царства. 9 Registro di Comandam enti Imperiali, Hatischerifi e Capitolazioni fino all 1784. књига II. Бр. 100, 105, 168. Државни Aрхив.

° М. Гондола, passim.

да он тој међу собом суде.“" Саме парнице између мухамедовца и кршћанина има да суди кадија. Али пред овим судом Дубровчанин има све гаранције праведнога суда, јер је довољно да се закуну два или три свједока дубровчанина, па да му дужник плати.“ Нијесмо могли разабрати колика и каква бјеше судбена власт колонија, бива консула у главнијем градовима. Али нема сумње да им није припадала пресудна ријеч у врло важним распра

вама и случајевима.“ Ове би развидјели и пресудили по

клисари републикини сваке године проходећи у Цариград,“ или на повратку кући. Ако би распра била у колонији удаљена од пута поклисарског, странке би долазиле до најближега главнога мјеста и давале би своје разлоге. Ко би правду изгубио, имао је право призива на дубровачки призивни двор. Али поклисарима републикшним у Цариграду бјеше дата власт да заповједају колонијама у каквом год послу, особито који би се односио на послове поклисарства. Поклисари би ударили казну за случај непослуха и молили би Сенат да им потврди заповијест и да је промијени само шод одређеним погодбама.“ Исто тако

° Чланак IV. Надодаје се: „ако ми који узиште кадију нека му суди.“ Лако је разумјети да се ни један Дубровчанин није служио том клаузулом.

° Уговор с Мехмедом II. 10. новембра 1481. чл. III. B. Mon. Serbica, CDХLVIII.

° Пригодом преустројства александриског конзулата у Мисиру године 1575. Сенат даде власт конзулу да може судити међу странкама до 1.500 дубр. дуката а то непризивно, а на већу своту остаде парничаpима слободно призивати се на дубровачки суд. (Senatus consult. 28. апр.

1575. год.). B. D-r K. Војновић. Судбени устрој Републике Дубровачке. Загреб. 1893. стр. 50.

* Mато Гундулић, passim.

° Ево један од толикијех случајева: Године 1677 (14. новембра) поклисари Маројица Кабoга и Ђуро Бућа поручују свим дубровачким држављанима да даду поклисарскоме куриру Петру Хахимовићу одобра кoња парипа“ да што прије однесе у Дубровник журне њихове депеше на Сенат. Ударају глобу од педесет талијера ко га неби послужио. Не само, него „разумије се у вели српско-дубровачки текст ове заповиједи „ончас да је изметнут између наше национи и испод наше „сјене и да нигда ни он ни ико други од његове куће не може уживати

„привилегија ниједнога као Дубровчанин, него да се има дикцарати од

лукновник и осмлнско цлгство 7

A.

Дубровчанима у колонијама припадаше власт да суде сами себе у казненим стварима. Ну сва је прилика да су турске власти гледале пријеким оком ту виђену повластицу која је чинила контраст са сумарним и варварским пресудама османлијским. Тога ради, Дубровчани, вели Мато Гундулић, настојаху да казну без вике Бenza strepito gludizale и sola fact peritate suspectu.

Порта се у капитулацијама бјеше одрекла онога не

када свој Јевропи заједничкога феудалнога јus albinagi on on (droit d'aubaine). Tyђинац у средњевјековној

држави није могао оставити некретнину својим нашљед

ницима, ни у опће никоме ни опоручно ни законито, него се то добро након његове смрти враћаше дејите владару оне земље." Дубровчани су изузети од тога права. „Ако би“ вели капитулација Мурата II. „умрл, дубровчанин. „у землiу царства ми, да нiегово иманiе ни ја царњ ве„лики ни ниеданњ моi властелинњ не узњме него да оноi „иманiе врате дубровчане опет у Дубровникњ. * У капитулацији Мехмеда П. ова се повластица објашњује ријечима: „него да догђ роди неговњ, да си узме.“

ометник и да се има подвезати под све хараче, ђумруке и остале верђе А турске, и сувише ми одизгар речени Мароје и Ђухо (ова имена јасно свједоче за дубровачку очинску камилијарност у најозбиљнијим државнијем послима) обећавамо тему који неби послушо у оваку потребу омлатити трискосса“ (тријест коца ?: батина у „дјегодига нађемо и ухитимо. oОвако да знате и да се имате овој нашој заповиједи поклонити. Бог Вам и до добро и госпоски послух.“ У писму 14. новембра моле поклисари сенат да им одобри заповијест, и да не помилује кривце него са 7/8 гласова од сва три државна збора. Држ. Архив. Corrispondenza degli Ambаsciatori Marino Caboga e Giorgio Bucchia da Constantinopoli 1627–81.

* Droit d'aubainе сачувао се најдуље у Француској. Конституанта изјави се против њега 6. августа 1790. али тек законом 14. јулија 1819. би потпуно укинут Heffter op. cit. стр. 145.

* Чл. VI. Iaцитулација Фебр. 1442. ibid.

“ Чланак VII. Капитулације 10. новембра 145 1–1481 потписане у Цариграду. Писагi (Cop. ristretto degli Annali di Ragusa) говорећи о посланству Мара Гундулића и Стијепа Сорга у Цариград за владања Сулејмана П. вели: Il Ragusei furono esentati dala lege che il Re succede nei beni del morto.“ Али се види да су Дубровчнни пуно прије добили ту повластицу. Luccari ce дакле вара, те је сва прилика да је Сулејман напросто обновио Муратову и Мехмедову Капитулацију. То се извија

« ПретходнаНастави »