Село Басара налази се на лепом поду који је већ 850 м, висок. И даље на З. горњи ниво се нагло диже под страном Црнога Врха, као и средњи, у оној обалској линији вероватно до 1050 м. и стапа се са широком карсном, свакако ерозионом површи између Нишаве и подножја Старе Планине (Миџора), у којој су дубоко урезале своја корита горњи ток Градашнице и Височице. Ове две, по величини тако различне реке, показују иначе таква истоветна лактаста скретања, да ћемо се доцније нарочито позабавити овом појавом.

Према овоме, може се извести закључак: да је горњи језерски ниво у Пиротској Котлини најјаче поремећен, варирајући висином између 730-1050 м. (око 320 м.). Поремећај је исте природе као и средњега и осталих нивоа, али износ му је непознат.

Немамо никакав нови геолошки податак на основу којега бисмо могли приближно одредити старост бар ма кога језерскога нивоа. На стеновитим терасама и подовима нигде није запажен ни онај карактеристични језерски песак, који у овој котлини допире до мање висине но у другим. Подови су сви голи, каменити и местимично карсним процесом деформисани. Зато смо у питању о старости језерских подова и овде принуђени само на нагађања, као на нагађања, као и у ранијим приликама.

IV

Пошто смо опширније проучили три најзнатније нишавске котлине и утврдили главне фазе у животу неогених језера, т. ј. три главна језерска нивоа и донекле њихове потоње поремећаје, остаје нам да прегледамо клисуре и сутеске, којима су котлине везане, као и заравни у којима су оне урезане. И овде ћемо покушати да издвојимо форме, које су постале деловањем језерских агенаса, од оних, које се могу објаснити чистом речном ерозијом. Међутим овај задатак

постаје у клисурама тежи због преплетања облика обеју врста.

На Нишави су главне клисуре (не узимајући у обзир краћа сужавања долине на неким местима): 1) Сићевачка Клисура, 2) сутеска код Св. Оца и 3) Сопотски Теснац.

1. Сићевачка Клисура и зараван Плоче

а) Сићевачка или Сићевска Клисура

Сићевачка или Сићевска Клисура је кршна, дубока пробојница реке Нишаве између Нишке и Белопаланачке Котлине. У целини је облика лучног тако, да има делова који секу слојеве управно или косо или су местимице дуж слојева. Клисура је дуга преко 17 км. и на разним местима неједнаке дубине: тако је на горњем улазу код с. Градишта око 260 м. дубока, у средини, источно од манастира Св. Петке до 360 м., код Сићева само 155 м. и на излазу код Просеке око 340 м. Једним котлинастим проширењем код Св. Петке и на ушћу Островичке Реке клисура је подељена на два дела: Горњу Клисуру (6,75 км.), између Облика и Плеша и доњу, између Кусаче-Мрамора на левој и Вишеграда с Грацем на десној страни (8,25 км.).

Доња Клисура од Просека до Сићева је правца СИ.-ЈЗ. и корито Нишаве је издубено у слојевима црвенога пешчара, који овде показује готово меридијански правац и управан пад. Црвени пешчари се на левој страни пењу високо изнад манастира Св. Богородице и Просеке до под кречњачке одсеке Кусаче. они прелазе и на десну страну, али допиру до много мање висине. Преко њих, а изнад сићевске железничке станице, виде се шкриљави лапорци и глинци, које г. Жујовић увршћује од прилике у јуру, а преко њих су једри кречњаци, местимице лапоровитих слојева и с фосилима, који се могу сматрати као они коралског и

капротинског крачњака. Део клисуре између Сићева и котлинице Св. Петке је сав у тим кречњацима, па зато је и много кршнији но у црвеном пешчару. Али се овај опет местимице јавља у облику кршева у кориту Нишаве (код Св. Петке). Главне пластичке особине Сићевачке Клисуре на излазу у нишку котлину, као и геолошки састав, представљени су на профилу. (VIII)

Горња Клисура је скоро непроходно ждрело од Градишта до Св. Петке. Кречњачке стране су гдешто вертикални одсеци, али се и на њима, поред све стрмнине, местимице запажају такви стеновити зарези или чак и подићи, који су несумњиви трагови тераса. Њих је овде било немогућно мерити. У кориту Нишаве има стена од урниса те су чести брзаци, али ће бити и брзака тектонске природе. Клисура је сва издубљена у једрим капротинским кречњацима Облика и Плеша, али се (по Тули) на горњем улазу виде у кориту Нишаве кршеви од црвенога пешчара. Његови слојеви као да не прелазе и на десну страну реке. С тога би се овде могао претпоставити један уздужан расед, правца СЗ.-ЈИ., за који је Горња Клисура у главном везана и дуж којега се дубоко спустила цела кречњачка сврљишка страна и Плеш. Изглед Клисуре код с. Градишта види се на профилу. (ІХ).

Између горње и доње клисуре уметнута је мала котлина око Св. Петке и на ушћу Островичке Реке. Има знакова да је овај басен, можда као најдубље спуштени део, био врло дуго под језером, које је вероватно тек у дилувијуму отекло. Басен је у кречњаку, али је до велике висине (500 м.) превучен оним карактеристичним сивим песковима, који су и од Сићева према Грамади помињати. Пескови и глине, местимице с ћошкастијим ситним шљунком, увлаче се донекле и уз долину Островичке реке и пењу уза страну Облика. Испред села се виде и слојеви убигреног песка и круп

нозрнога пешчара, који су слабо, до 15°, нагнути према Ј-у; они су ниже, у кориту Нишаве, испод манастира Св. Петке, готово потпуно хоризонтални. Овде се испод њих појављује једна жица базалта, до 70 м. широка, правца С-Ј, прелази и на другу обалу реке. Г. Жујовић поред ове помиње и ону жицу риолита, која је високо, код сићевачких воденица. Ове су еруптивне

местимице

стене вероватно везане за поменути велики уздужни нишавски расед дуж кога су се збивали врло млади тектонски покрети, и они су изражени вероватно у у локалном спуштању у средини Сићевачке Клисуре. Ha ову последњу претпоставку наводе нас и проматрања на главном долинском поду у клисури и на вишим нивоима. Главни долински под (Talboden) Сићевачке Клисуре је управо онај ниво, у који је права клисура непосредно и оштро урезана. Он се појављује код села Градишта као 5—600 м. широка стеновита тераса, зараван од капротинских крачњака која је засута неогеним песковима Овде је, на ивици, под 508 м. висок или 264 м. изнад Нишаве. Одавде се продужује као непрекидна тераса, само разорене и снижене ивице, за 4 км. на 3. до изизнад Св. Петке. Идући преко њега у овоме правцу запажају се ове појаве: долински под постаје све ужи тако, да му ширина изнад Св. Петке не износи ни 50 м., застор од од пескова постаје све тањи, њих нестаје потпуно већ код крајних градиштанских појата и одавде је узано теме пода потпуно голо, каменито. Али је најинтересантнија појава да се ивица његова пење доста нагло у облику лука или свода. Ово се и без мерења може приметити, али је и нивелманским висинским одредбама и неколиким котама, добивеним од прецизног топографског премера и снимања, који сада врши Географско Одељење Ђенералштаба у томе крају та појава апсолутно поуздано утврђена. На

растојању од 4 км. константује се непрекидан засвођен под, чија је ивица код Градишта 508 м. висока (релативно око 264 м), код појата 520 м., код воде 540 м. код великог дрвеног крста на одсеку изнад Св. Петке 560 м. и најзад иза крста 590 м. (365 м.). Овде се долински под на чудноват начин нагло прекида, и нема јасних трагова под овом страном даље према Сићеву.

На левој страни, под Обликом, може се констатовати сигурно једино према Градишту, на улазу у клисуру, где се, како је поменуто, везује с доњим језерским подом Белопаланачке Котлине. Нагли прекид долинскога пода извршен је управо на ивици басена Св. Петке. Али се његово несумњиво продужење и крај види, под истом страном (Вишеграда), иза Сићева у оштрој, заравњеној ивици доње (Просечке) клисуре, где се непосредно спаја с доњим језерским нивоом Нишке Котлине. Долински под је изнад сићевачке железн. станице до 555 м. (релат. 340) висок.

Веза између ова два дела долинскога пода прекинута је, дакле, на одстојању готово од Сићева до Св. Петке. Нема довољно типских морфолошких елемената, на основу којих би се она могла да васпостави, али има ипак неких ослонаца да се учини овај покушај. Тако се непосредно изнад сићевачке неогене заравни страном Вишеграда виде два низа врло карактеристичних кречњачких одсека, који опомињу јако на језерске клифове. Доњи низ одсека изгледа као продужење долинског пода просечке клисуре и приметно му пада ивица од Сићева према И-у, од 555 м. од прилике до једног стеновитог засека на Маџар-Делу, који је 520 м. висок. У истоме смислу пада и горњи низ карактеристичних одсека, који изгледају као продужење Цернице, средњег језерског нивоа Нишке Котлине и на Маџар-Долу прелази у узан стеновит под од 630 м. висине. Ови подови нису типски, врло су