Danira

ПРЕДГОВОР.

Године 1897 изашло је на свет раскошно, чак и јединствено, издање Мирослављева Јеванђеља, - можда најстаријег споменика српског језика: као што каже његов запис, споменик је писан за кнеза Мирослава, сина Завидина, који је био жупан у Хуму г. 1169—1197, док је Вуканово Јев. писано свакако после 1199 г., а најстарија од повеља које су нама сачуване, бана Кулина, 1189. године.

Г. академик Љ. Стојановић који је спремио ово издање Мирослављева Јеванђеља додао му је „Прилоге“ у којима је лепо и концизно изнео све важније палеографске и језичке особине овог споменика и његову општу карактеристику у погледу редакције превода, тако да се свако ко хоће да пише о Мирослављевом Јеванђељу, о његовом правопису, језику и о редакцији његовог текста, после овога чланка г. Љ. Стојановића

налази у знатно олакшаном положају.

Простор који је г. Љ. Стојановић одредио за своју карактеристику споменика није му допустио да да нешто сасвим исцрпно у свим правцима. Међутим овај споменик више него ли ма који други заслужује да се посвети нарочита пажња свим питањима која су са њим у вези.

Палеографској и језичкој страни овога споменика и његових старијих оригинала посвећен је овај рад.

1. Колико је руку писало споменик
2. Карактеристика облика појединих слова
3. Употреба појединих слова .

1. Старословенска подлога Мирослављева Јеванђеља 1. Питање непосредног оригинала његова И његове старије несрпске основе .

2. Општа карактеристика старословенске под

логе споменика .

3. Главне црте старословенске подлоге

Екскурс о слабим ъ и ь

56-65

65

65-95

III. Језичке одлике српског порекла и чињенице уне

сене од Срба-преписивача

1. Главна рука .

2. Друга рука (Глигоријева).

1. Палеографска страна споменика.

Као што је познато, рукопис има 360 страна; свака је страна (41,8 см. висине и 28,4 см. ширине) писана у два ступца по 23-22 реда. О ретком по уметничком значају орнаменту рукописа после онога што су већ говорили истакнути познаваоци предмета, могу расправљати само стручњаци историје уметности.

1. Колико је руку писало споменик.

У погледу питања, колико је руку писало споменик, има извесних тешкоћа; првих се 88 страна рукописа мало разликују од осталих (89 скоро до краја) у овом погледу, и то у главноме тиме, што су црте слова у почетку дебље него у осталоме делу рукописа. Љ. Стојановић тврди: „На први поглед изгледа да су рукопис писале две руке, једна до стр. 89, а друга одатле до краја. Али кад се боље загледа, види се, да је рукопис писан једном руком, па је неко доцније или зато што су слова од влаге или чега другог била избледела, или што му се чинило да су слова према величини сувише танка, поново преко њих превлачио и задебљавао их. Да је заиста превлачено види се по акцентима “, који су често остали необновљени, и по о ир које је код писца било узано, а обнављач их градио ширим. И у репродукцији на стр. 22 и на великим странама то обнављање се јасно види. Обнављач је дотерао до стр. 89, па напустио, али на стр. 151 обновио је неколико врста, које су јамачно биле нечитке. Докле иде ово обнављање, дотле су између врста дописиване и пропуштене речи, од којих неке изгледају такође обновљене, а друге не. Како се та дописивања прекидају са обнављањем, лако је могуће да је тај дописивач био и обнављач. По писму судећи дописи нису млађи од XIV. века.“ (203 с.) Другог је мишљења у истом питању П. Лавровъ: „Г. Стояновичъ думаетъ“, каже он, „что рука во всей рукописи одна и таже, что различіе произошло только отъ того, что первые листы позднѣе, въ XIV в., вновь были обведены чернилами. Намъ ка