I.

Трагови наше историске литературе пре Попа

Дукљанина.

Колико данас знамо најстарији наш књижевник и летописац јесте по имену иначе непознати Поп Дукљанин. Но то још не значи, да у нас није и пре њега било књижевника и летописаца. Већ сам Дукљанин каже својим уводним речима, да преводи неки словенски спис на латински а онда и то, да је написао само оно, што је буди читао буди чуо причати од „наших отаца и времешних стараца“. Поп Дукљанин дакле обележио нам је овим речима сасвим јасно, да је у нас заиста већ и пре њега било неке писане историске грађе, па чак и такове, која беше написана словенским језиком. Пита се сада, колико су нам се очували трагови најстарије наше историографије.

Пре свега треба истакнути светачке легенде. Како је свештенство у старо време, у раном Средњем Веку, свагде па и у нас било најписменији и најкњижевнији сталеж, разумљиво је, да је оно било главним чуваром оних традиција, које су у првом реду биле у тесној вези с њиховим црквама. Код ширења хришћанства наиме, вазда су играле улогу књига и писменост уопште, јер су му главна потреба биле различите литургиске, обредне и хагиографске књиге; зато и није никад ни могло да буде свештеника, који не би знао читати и писати. У први је крај и у нас на Западу та књига била, па и само могла да буде писана латинским језиком. Али доцније, не пре почетка Х. века, јавља се, иако у доста ограниченој мери, аналогно латинскоме и грчкоме, као црквени књижевни језик и словенски. Познато је, да се тај језик у Х веку бујно расцвао у Македонији и у Бугарској, и отуда се све више узео ширити на Запад, где се узело и у Хрватској стварати особито књижевно средиште па се умело, поред свих тешкоћа, да одржи и даље.

Ми ћемо се сада ограничити само на наше западне стране, и то на приморске вароши, где су била стара епископска седишта са катедралним црквама, посвећеним понајвише локалним све

титељима.

Од наших легенда истичу се у првом реду легенде катеДралне цркве у Сплиту Св. Дујма и Св. Анастасија. О њима постоји аутентичан податак, да им је на молбу сплитскога архиепископа Лаврентија (1060—1099), око г. 1065, прерадио и стилски дотетерао ранији латински (вулгарни) текст Адам Парижанин, човек вешт латинском и грчком језику; јамачно су она „Жишија“ (Vitae) Св. Дујма и Св. Анастасија, како су до нас дошла, његово дело 1).

Али док се,,Жишија“ Св. Дујма и Св. Анастасија баве римским временом, „Жишије“ епископа и заштитника града Трогира, Св. Јована Орсинскога († око 1111), веома је важан извор хрватске историје друге половине XI и првога деценија XII века; саму је легенду први пута написао по имену непознат писац, без сумње неки трогирски свештеник, најдоцније око г. 1150, а потом јој је дао данашњи дефинитивни облик г. 1203 архиђакон трогирске цркве, Фирентинац Трегуан (Treguanus), доцније трогирски епископ (од 1206 до 12543).

1) Thomas arch. edit. Rački 48. Текст легенде има Farlati, Illyr. sacrum I, 414-426 (= Rački, Documenta 288). Уп. о том: Rački, Nutarnje stanje Hrvatske 254-255; Rački, Scriptores rerum chroaticarum, Rad 51, 63; Šišić, Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb 1925, 623 О Адаму Парижанину гл. Ceillier, Histoire générale des auteurs sacrés XX, 410-411 (и ХІІІ, 237-238) и зборник: Histoire litteraire de la France VII, 510-511.

2) О старини важне ове легенде сведочи овај запис: „Ego Treguanus humilis lector, natione Tuscus, patria Florentinus, licet indignus in eadem Traguriensi ecclesia gerens archidiaconatus ministerium, rogatus a fratribus et a venerabili viro domino meo Michaele eiusdem ecclesiae praesule, sicut de vita sancti confessoris in quibusdam codicibus iam ex maiori parte vetustate deletis inveni, in praesens opus ad honorem dei sanctaeque Romanae ecclesiae reformavi. Scripta sunt haec anno dominicae incarnationis 1203“ (Smičiklas, Cod. dipl. III, 37). Lucius (Vita b. loannis 15) u Farlati (III. sacr. IV, 310) држали су, да је Vita b. Ioannis написана још г. 1120; то је можда прерано, али свакако је написана (у ранијој редакцији) најдоцније око г. 1150. Текст издао је Lucius, Vita b. loannis confessoris episcopi Traguriensis et eius miracula, Romae 1657, а онда Farlari, III. sacr. IV, 310-322. Уп. о том Šišić, Dalmacija i ugarsko-hrvatski kralj Koloman

У град Задар има своје локалне светитеље, и то мученика и варошкога заштитника Св. Кршевана (S. Chrysogonus) и заштитницу саборне цркве Св. Анастасију (Стошију), од којих има и за хрватску политичку историју IX века неког значаја легенда о преносу тела Св. Анастасије из Цариграда у Задар, што се збило г. 8073).

И о чудесима заштитника катедралне цркве у граду Рабу (на острву истога имена), Св. Христофора, било је још у XII веку побележено неких историских записа, који су веома драгоцен извор хрватске политичке историје друге половине ХI и прве половине ХІІ века).

(Vjesnik hrv. arh. dr. N. S. X, 1908—1909, сеп. от. 2 и даље); Šišić, Priručnik 565 и даље. У расправи: Scriptores rerum chroaticarum (Rad 51, 63-64) Рачки само помиње ово,Жиће“. Овеће делце, али сасвим са свештеничкога гледишта, написао је о томе Pavlović-Lucić (Paulovich-Lucich), Memorie di cose dalmatiche nella storia della vita di San Giovanni Orsini, vescovo di Traù, Zara 1864.

3) Најстарије вести о обема задарским светитељима доноси цар Константин Порфирогенит (око 950) у опису града Задра; он каже: „У том је граду сахрањена неиструла света Анастасија девица, кћи Евстатија (?), који цароваше у оно време (где и када ?), па свети Хрисогон, монах и мученик, и његове свете вериге (Rački, Doc. 494)“, док у једној задарској исправи од год. 986 читамо: .ecclesia beati Chrisogoni martyris, que sita est intra muros civitatis, ubi et sanctissimum eius corpus requiescit“ (0. с. 21); сама се црква Св. Кршевана помиње већ 918 у једној задарској исправи (о. с. 18). Текст обадвеју легенда има Surio, Historiae seu vitae sanctorum vol. IV, Torino 1876 s. d. 3 apr. Спис,Historia translationis

=

"...

S. Anastasiae", који се приписује задарском епископу Св. Донату (на почетку ІХ века), а редовито се читао у задарској саборној цркви сваке године на дан 29 септембра, на спомен преноса моћи ове мученице, издао је Farlati, Ill. sacr. V. 34-36 Rački, Doc. 306-309. Уп. још Rački, Scriptores 63; Manojlović, O godini „Prenosa Sv. Anastasije“ u Zadar (Vjesnik kr. zem. arhiva III, Zagreb 1901, 104-113); Brunelli, Storia della città di Zara 1, Venezia 1913, 185—201; Šišić, Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara 444-445. О Анастасији, сремској мученици из почетка IV века, уп. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces Danubiennes, Paris 1918, 84-88.

4) Ове је белешке сложио у спис Historia sancti Christophori martyris рапски епископ Јурај Костица (1292—1313), и то год. 1308, како сам каже у уводу: „Regnante domino ac salvatori nostro Jesu Christo... sub anno eiusdem millesimo tricentesimo octavo, ego frater Georgius, licet indignus Arbensis civitatis civis et episcopus, a quampluribus eiusdem urbis

И град Дубровник и његова црква познаје два локална светитеља, Св. Влаха (S. Blasius) и Св. Илариона. Али док се „Жишије“ Св. Илариона бави другом половином IV века, легенда о Св. Влаху упућује нас чак на град Севастију, у покрајини Понту (у Малој Азији), где је Св. Влахо био епископ и умро мученичком смрћу за римскога цара Лицинија на почегку IV века). Због тога су нам ове легенде тек незнатан извор за најдревније време епидаварско-дубровачке историје.

Нешто више вреди за историју града Котора запис о преносу тела варошкога заштитника Св. Трифуна (S. Tryphon) у саборну цркву которску, на почетку IX века).

Иако све остале наше епископије немају никаких старијих локалних легенда, повезаних буди у какој му драго форми с историјом нашега народа, ипак су и ови подаци довољни да нас убеде, да је пре друге половине XII века и у нас по романским приморским варошима било легенда, писаних латинским језиком. Само по аналогији можемо се домишљати, да их је било civibus rogatus extiti, ut de miraculis ac mirabilibus, quae per gloriosissimum martyrem suum Christophorum deus in eadem civitate sua largiflua pietate diversis temporibus fuerit operatus, prout ex historiis antiquis ac senioribus civibus legissem et audivissem, ad notitiam praesentium et memoriam futurorum historialiter redigerem in scriptis“ (Farlati o. c. V, 231). Текст ове легенде има Farlati, Ill. sacr. V, 231-235. Уп. о њој Rački, Scriptores 64 (кратка белешка) и Šišić, Dalmacija i Koloman 19—25. Амо треба прибројити и спис: Vita S. Gaudentii episcopi Absorensis (текст има Rački, Doc. 439-442). Гауденције био је епископ у Осору у првој пол. XI века, али је умр’о у манастиру S. Maria de Porto Nuovo код Анконе. Доцније написао је ово „Жиће“ неки онамошњи монах, а нашао га је 1714 у граду Цресу, написана на пергамени, Рићепути (Riceputi), друг фарлатов (III. sacr. V, 185-186).

5) Гл. о томе Farlati о. с. VI, 3—4, 47-50. Жиће Св. Илариона († 371) написао је савременик његов Св. Јеролим (Vita S. Hilarionis eremitae ap. Migne, Patrologia latina vol. II). Глава Св. Влаха донесена је у Дубровник негде у XI веку, али заштитником градским постаде Св. Влахо тек 3 фебр. 1190 (уп. Cvjetković, Povijest dubrovačke republike, Knj. 1, Dubrovnik 1917, 65 и даље, и спис истога аутора: Sveti Vlaho i Dubrovnik, Dubrovnik 1916, 14 и даље; гл. и Vučetić, Sveti Vlaho i Dubrovnik, Dubrovnik 1924).

6) Уп. Farlati, III. sacr. VI, 423-426 и Gelcich G., Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara 1880, 41-43.

и код хрватскога глагољашкога клира X и XI века (тако у првом реду легенда о светој браћи Константину-Кирилу и Методију), док их код православнога клира у српским земљама, од Х века даље, можемо узимати пуном сигурношћу (н. пр. легенде о поменутој светој браћи па о Св. Клименту Охридскоме и т. д.) 6а).

Али за наш задатак без сумње од већега су значаја летописи и летописци, који обрађују политичку историју. Најстарији нама очувани спис доње Далмације јесте позната,,Историја салонишанске (силишске) цркве“, што ју је написао архиђакон ове цркве Тома (1201 † 1268), чије дело допире од римских времена до 14 априла 1266, дакле до мало пред пишчеву смрт (8 маја 1268).

6а) О тобожњој словенским језиком написаној легенди зетскога краља Св. Јована Владимира († 22 маја 1016), која се помиње у данашњем тексту Летописа Попа Дукљанина, расправићу детаљно ниже, у деветом одељењу другога чланка: „Извору Попа Дукљанина“.

7) Стари је натпис Томином делу: „Incipit historia Salonitanorum pontificum atque Spalatensium“. Данас је уобичајен натпис: „Historia Salonitana“, како га је ставио Луције (Lucius) г. 1666, кад је Томино дело први пута изишло штампом (De regno 310-370). Боље је издање Рачкога (Scriptores Југослав. Академије књ. III, Загреб 1894), иако је пуно грешака, јер се Рачки није конзеквентно и првенствено користио, како је требало, најстаријим познатим рукописом, што се данас чува у архиву сплитскога каптола, него тако званим римским (ватиканским) рукописом (некоћ Луцијева својина) из XIV века. Томино дело допире додуше до дана смрти сплитскога архиепископа Рогерија (14 апр. 1266), но чини се да је писац мислио продужити својим послом, али га је затекла смрт (8 маја 1268). Свакако је дело у тој форми, како данас лежи пред нама у најстаријем рукопису, довршено тек кратко време пред ауторовом смрћу, а после тога је нека друга рука на крају приписала ове речи, као натпис дела: „Меmoriale bonae memoriae domini Thomae, quondam archidiaconi eccl. Spalatensis", то јест: историско дело покојнога архиђакона Томе. Гл. о томе: Kršnjavi, Prilozi historiji Salonitani Tome arcidjakona spljetskoga (Vjesnik kr. zem. arhiva vol. II, Zagreb 1900, 129.) О Томи писао је Rački, Ocjena starijih izvora. Zagreb 1865, 70-104 Književnik knj. I, 358-388, y часопису „Neven“ 1857, 65-70 и у расправи „Scriptores“ (Rad 51, 64 и даље). Гл. сада и Selem, Tommaso Arcidiacono e la storia medievale di Spalato, Zara 1926 „La Rivista Dalmatica“ VIII, fasc. III-IV luglio 1926. Као што је нужно да се Томин текст поново критички изда с коментаром, тако треба да се напише и нова објективна и исцрпива студија о Томи и његову делу.

=

=