ka francezkim plěnom napȧrtjena četa u Kreuzburgi nedaleko Kraljevca (Königsberg) u Pruskoj. Zima je bila oštra, jahanje mučno, a želudac u Kozaka u takvih okolnostih dvostruko pohlepan. U někoj pekarnici bile su lepe žemljice izložene; Kozak nije oklevao, nego svrati konja onamo i sgàrnu ih što je bolje mogo. Pekar se nije usudio protivit mu se, nego turobno gledajući pomisli u sebi, »zaboravi!« Al Kozak maši u svoj svežanj, izvuče odatle francezku škudu i predavši ju pekaru, odjaši. »Kozače, Kozače,« orilo se je sad za njim. On se obazri i upazi pekara, za njim tàrčućega. »Gospodine Kozače!» reče ovaj, stignuvši k njemu, »zaboravili ste ostale novce uzeti, evo ih, ja neću tudjeg imetka.« Kozak neznadu. ći němački mahne mu rukom, da novce zadȧrži i na. stavi put, nu pekar ih pod nipošto nehti da primi; pograbi konja za uzdu, nudeći Kozaku sveudilj novce. Napokon Kozak uzamši novce maši opet u svoj sve žanj i izvadivši francezki začastni kȧrst (Ehrenlegion. kreuz), zavěsi ga pekaru na pȧrsa, zavapi »čestno!<< odjaši skokom dalje.

Ljubica sramežljiva.

Piesan Ign. Gjorgjića.

O ljubice s tvoga srama Moja ljubav uzrastie će, Ako moga vlas od plama Uzrastieti može veće.

Sram je u vilah rajska dika, Od kreposti zraka mila, Plemenita draga slika Sunčanoga rumenila.

Ali u sarcu dikle mlade

Kad se sdruži sram s ljubavi, Dvakrat svoju liepos tade Ljubovniku liepša objavi.

Vidj u jutro zornu rusu

Prie neg vas svoj cviet otvori,

Tako je kralj učinio. On se pod večer odděli u naznačenu kućaricu. Kad se je tamo približavo, upazi několiko starinah pred hižicom sědećih. Stignuvši k njim, izadje na polje mlad težak i pozdravivši nepoznatoga gosta, odvede ga pred spomenute starce i reče mu: »Evo moji roditelji, koji budući od starosti skučeni nemogu više radit, od moje zaslužbe žive. Dok sam bio nejak, oni su za mene radili i na. učili me, kako da si jednom såm kruha zaslužim; oni su mi dakle veliku glavnicu pozajmili, od koje ja sada, hraneć ih, platjam kamate.« Zatim odvede kralja u svoju těsnu sobicu i nastavi govor: »evo moje še storo nejake děce, ovim isto tako dobro činim, kao

gonetku, koja u najtěsniem savezu stoji s njezinom štedljivostju! Grofica zamoli ovu zadaću, a kralj reče: »Kako je moguće čověku, koj na dan samo četiri groša dobiva, ne samo ženu i čeljad hraniti, nego vårh toga i kamate od znamenite glavnice platjati, pače si i glavnicu još skupljati? Jedan od mojih najkukavniih podanikah znade i upotrebljava ovu umět

nost.«

U zalud si je oštroumna grofica glavu razbijala s ovom zagonetkom, u zalud je ostalo družtvo o njoj razmišljavalo; napokon reče kralj: »no, vidět ćemo, hoće li vrème lěka doněti: danas osam danah bit ćemo opet svi pri ovom stolu sakupljeni, ako ni dotle nedobijem od vas dovoljna odgovora, stavit ću istu

od koje ću, ako Bog da, jednom kamate uživati.«< Čuvši to kralj, suzami se poli, pohvali mladoga seljana i obeća mu, da će ga do mala opet posětiti. Sutra dan stigne u kuću težaka kraljevski glasnik i na. loži mu, da dodje u Draždane, buduć da kralj s njim govorit želi; nu da nekaže pod nipošto nikomu u selu, kuda je otišo. Pri ovom pozivu pade dobromu Veltenu na um jučerašnja sgoda i on radostno reče svojoj ženi: »Čuj Jano, meni se zbilja čini, da je onaj blagi gospodin, što je nas bio jučer posětio, naš milostivi kralj.« Zatim se opravi što je bȧrže i bolje mogo, ter otidje s glasnikom, koj ga potajno u kraljevski grad odvede, gde su mu 100 dolarah predali. Za koj čas unidje sam kralj u sobu, pozdravi težaka prijatno, pohvali ga radi jučerašnje zagonetke, i reče mu, da on naměrava danas ovu zagonetku svojim go. stom predložit i zato mu naloži, da se ovom zago. netkom više nesluži; niti da ju ikomu odgoneta, kad bi ga za to molio, i to dotle (priměti šaljivo kralj), dokle god nebudeš barem petdesetkrat kralja vidio. Velten, opojen neočekivanom srećom obeća rado sve, i pohiti istim putem kući, kojim je bio došo.

U ovo vreme bavilo se je u kraljevskom dvoru mnogo odličnih gostiuh, a kralj, po naravi veseo, bio je u sličnih sgodah jošte bolje ćudi. S toga mu je mnogo do toga stalo, da ima za svoje goste zagonet ku, koju nitko od njih neće moći razrěšiti. To je pak najviše bilo namenjeno grofici Isterloe, koju su najpametniom gospojom od dvora proglasili, uza to pako biaše lakoma ko tvárdica. Kada dakle sutradan

tare.<

k

Ova prětnja nije bila po čudi grofici Isterloe, koju su u obće za toli izobraženu i oštroumnu gospoju dáržali, i ona je sve moguće načine upotrebila, da do ove otajnosti dopre i svoj dobar glas sačuva; nu jedan dan za drugim prodje, a grofica nije više znala, nego odprie. Netårpljivost grofičina proměni se sad u žalost: ovu je opazio něki službenik dvorski, i želeći se grofici ulagat, savětova ju, da se na někoga mladoga čověka imenom Gormana obrati, koj mnogo zagonetakah za novine piše i zato je věšt spodobnim igrariam. Grofica posluhnu, dade ga sebi pozvati i obeća mu znamenitu količinu novacah, ako joj u ovoj nevolji pomogne. I Gorman si je zahman glavu razbijao na ovoj zagonetki; nu što ne mogaše učinit Oedipo, izvede lija. On uvidi, da je kraljevskoj onoj misli osobita něka sgoda povod dola i zato stane pomoćju spomenutoga službenika iztraživati, gdě je bio kralj u ono vreme, kad je zagonetku predložio, s kim je govorio itd. To mu lahko podje za rukom iznajti: on saznade, da se je bavio nedaleko grada Ibigave i da je ondě jednoga te žaka posětio. Gorman poleti k ovomu i buduć da medena usta i gvozdena vrata otvoraju, sladkimi rěčmi dovede ga do toga, da mu izpovědi, da je on kralju rečenu zagonetku priobćio; nu razrěšit ju nije pod nipošto težak hotio, »barem reče težak — prie dve godine danah nemogu Vam ju odgonetat.<< Pa zašto tako kasno? upita Gorman. »Jerbo moram petdesetkrat viditi kralja, prie nego što komu zagonetku tu sobéim. « No ako je samo ta zaprěka,

lahko ćemo joj doskočiti moći odgovori Gorman, odleti grofici i zamoli ju za 50 dukatah. Grofica, koja kao što rekosmo, biaše prava škártica, stade oklevati i za ušima se česati. Tà 50 zlatnih dukatah, to nije šala, vremena su zločesta, a čověk se mora i za budućnost malko postarati. Najposlě odȧrži u njoj slavohlepje pobědu nad lakomostju i ona s tugujućim sȧrcem odbroji žutake, nu prie nego što ih predade, preglednu jošte jedankrat svaki cekin i oprosti se sa svakim napose. Zatim upita, treba li baš 50 dukatah, ne bi li dosta bilo 49? Nu Gorman joj predstavi, da ako želi mejdan odȧržat, dukate nesmě štedit, da on ni za jedan manje nemože primit. Dobivši ih napokon u ruke, pohiti k težaku, jer je sutra dan zagonetka morala bit razrěšena, a bilo je dakle skrajnje vrěme.

a

Došavši na město, reče težaku: nevo ti 50 kipovah od kralja, možeš ih se nagledat, koliko ti drago. Pa sada mi priobći zagonetku, jer vidiš, da je pogodba, koju ti kralj stavi, izvȧršena. Deder razgle daj si ih samo, kako su lěpi, a svi će bit tvoji, ako mi želju izpuniš.« Siromašni Velten uvidi, da ima s lisicom posla; nu valjda nije isti dan molio »i neuvedi nas u napast, on pomisli: »ovaj čověk bez toga već sve skoro znade; pa ako mu ja nebi ni priobćio, napastnik ovaj lahko se već može ostalomu domisliti i zadȧržat će dukate za sebe. Pa dukati ovi toli su ti lěpi, a komšia ponudja baš na prodaju plodnu je dnu njivu; neka bude šta mu drago, ajde s njima u torbu. Mnoga velika i bogata gospoda poslužili su se mnogo potišteniim mudrovanjem za opravdanje svojih činovah: zašto bi dakle siromašnomu Veltenu zaměrili, što je toli krasne razloge primio? On razvȧrne Gormanu zagonetku i ovaj odleti s tajnostju grofici, koja se unapred slavodobitju radovaše. Ustanoljeni dan osvanu, gosti se sakupe kod kralja, i čim za stol sědnu, pårve njegove rěči biahu: no gospojo grofice! Kako je po vašu domišljatost?« Grofica zamoli kralja pokorno, neka joj dozvoli, da samu zagonetku u sobu dovede. Kralj se zapanji, privoli i videći, da je grofica Veltena i svu njegovu obitel iz obližnje sobe u dvoranu dovela, ljuto se na ovoga razsȧrdi, jerbo je uvidio, da je težak věrom svȧrnuo. Nu kad mu grofica potanko razloži, kako se je sve dogodilo i koliko ju je ova poběda stajala, opet se razveseli, što je grofičinu hermetički dotle zatvorenu kesu odapro i tako znatno olakšao, te priliku njoj za dobro dělo pružio.

Kratko izvěstje

Osmanu Gundulićevu. (Što narodna matica izdaje.)

Prigodom obdȧržavane 11. Sěčnja (Jan.) t. g. trideset i druge starešinske sědnice ovdašnjega družtva narodne čitaonice bi u pretresanje čitaoničkih i matičinih poslovah izmedju ostaloga i pitanje stavljeno: kada će glasovito pěsničko dělo, »Osman« Gundulićev, što se na troškove narodne Matice izdaje, na svět izići? - i budući da se je radi tako dugoga otezanja u izdavanju istoga děla obćenito zabrinutje pojavilo, bi zaključeno: da se na obćenito znanje i umirenje svekolike p. n. gospode utemeljiteljah podpuno izjasnje nje dade o stanju i naprědku višespomenutoga děla.

Nižepodpisani po danom sebi nalogu daje pristojnim načinom na obćenito znanje, da je višespomenuta pěsan jur měseca Svibnja (Maja) p. g. gotova bila; nu da je sbog rěčnika, koi joj se radi boljeg razumljenja pridati imade, tako dugo u rukah štamparskih zaostala, kako to jur i prigodom dvanaestog polugodišnjega sabora narodnog družtva čitaonice čl. 2. izjasnismo. (Vidi br. 69. Narod. Novinah od g. 1843). - Rěčnik svih rěčih, koje se u višespomenutoj pěsni nalaze, velikom pomnjom i trudom bratje gg. Antuna i Ivana Mažuranićah izradjen, jur je slovom abeced. nim »P.« i str. 64. (malih pismenah, kao što je rěčnik nemačko-slovinski izišavši iz narodne tiskarnice god. 1842.) uprav ovi čas pod štampom, i gojimo se nadom, da će tako postupajuć do konca budućega měseca Veljače (Feb.) t. g. gotov biti i tim ožudjenu světlost ugledati.

Istom prilikom javljamo, da je i slika proslavljeIvana Gundulića nog pesnika Osmanova jur iz Beča dopàrla, koju smo radi većjeg ukrašenja dělah

pěsnikovih na obćenitu želju litografirati dali, i možemo s radostjom reći, da je želja naša polag mogućnosti izpunjena.

Pěsan goreimenovana iznaša do dvadeset i tri arka u 8. onimi pismeni, kojimi se naša Danica štampa; a rěčnik imat će po priliki do sedam arkah malimi pismeni, kao što smo gore izjasnili; ukupno dakle trideset arkah. Tim možemo s rèčmi Plinia lib. II. ep. 5. zaključiti: »Inde et liber crevit, dum ornare patriam et amplificare gaudemus, pariterque et defensioni ejus deservimus et gloriae.a

Prekoristno je poznati pomoćju historie predragu svoju otačbinu; preugodno viděti u njezinu početku, uzmnoženju i u svih onih prigodah, u kojih se je našla, na tolike zle i dobre načine, koji uzrokovaše njezino veličanstvo oli pomanjkanje.

Budući da sam dao na světlost u italianski jezik historiu od Dalmacie, razmislio sam, da bi ugodno i koristno bilo dati na znanje i slavenskom narodu ove dáržave i svih drugih na světu, što je najpotrebitie znati od rečene historie; i zato uložio sam moj trud u taj način, da ovo, što sad u domorodnom jeziku dajem na světlost, tako izajde, kako da iz počela po sebi vlastito bilo je iznešeno.

Što se moje strane dotiče, ne želim drugo, nego da moj trud ugodan i koristan izajde štiocim i ljubi teljim našega naroda i jezika, a da oni od svoje strane promotre zaprěke, na koje morao je doprěti spisatelj.

Ne samo pomanjkanje starinskih pisamah žalimo, dà li naši starii malo mariše u stěnah oli u drugih biljezih spomenu ostaviti od njihovih vrěmenah, sasvim da drugi narodi osobito Gàrci i Rimljani, ostavili su obilježjah neumȧrlih njihove slave, veličanstva i uredbe. Baština, koju ostaviše njihovu porodu, bi uklo pljena u njihovih sàrcih, i od sàrca do sàrca bi prinešena i nam živućim.

Ova historia (Storia) od Dalmacie biti će razdĕljena u šest dělah.

I. Od najstariih vremenah do osvojenja Dalmacie po Rimljanih.

II. Od vremena rimskoga dokle bi od Avarah osvojena i poražena.

III. Od došastja Horvatah do prosutja kraljah od Dalmacie i Horvatske.

IV. O Dalmacii pod krunom kraljah ungarskih. V. O Dalmacii pod republikom mletačkom. VI. Od dospětka republike mletačke do današnjih vremenah.

Pritisnuta će bit u dobroj, lěpoj artii u dva spisa, svaki od 12 arkah u 8. Cèna je od oba dva spisa 2 for. sr. Predplatu primaju u Zagrebu knjigarnice

gg. Župana i Hiršfelda.

U Splětu na 23. Stud. 1843.

*) Radostno pozdravljamo novi ovaj plod dalmatinske književnosti novo poručanstvo probudjene narodnosti i duhovnoga života; nu kad pomislimo, da će biti ovo dělo tek starim krivopisom tiskano, da će bit i ono samo novo svědočanstvo stare naše ortografičke nesloge: nemože nam se na ino nego tugujućim sårcem s Dobrovskym zavapiti: Wir uneinigen Slaven! Koliku su žartvu Horvati priněli na oltar književne sloge, to svaki priznaje, to niti isti Dalmatinci netaje: ovi pako (imade istina i hvalevrědnih iznimakah) dočim se na podporu i pomoć Horvatah i Slavonacah oslanjaju, nisu opet ni koliko càrna izpod nokta za uzajemno približenje dopriněli. — To nam sȧrce cepa.

Učred.