»Vstaň o Hospodine! v hněvě svojem, i povyš ny v krajinách nad vrahy, vyslyš hlasy k tobě volajúce! Oklučeni smy lutými vrahy, vyprosť ny z osidl krutých tatar,

Moć věre.

Věruj Bogu, věruj bratu,
Věruj kralju, věruj rodu,
Pazi na reč teb' zadatu,
Nećeš pasti u nesgodu.

Věra u Boga, tvárda věra,
Dušu těši, dušu krěpi,
Nit joj hudi što nevěra,
Nit pred vragom ona štrepi.

Věrnog brata čuvaj, ljubi,
Slavi, brani, poštuj, gàrli:
Věra bratju bratski snubi,
Da postanu věrom vårli.

Věruj kralju, on te štiti,
Poštuj ga, a ništ se neboj;
Věruj, da će Bog satȧrti

Tečaj X.

Kada je Xerxes, persianski kralj, god. 491. pr. I. s neizměrnom vojskom u Garčku navalio, da ju osvoji i pokara, što se je usudila oprět se volji nje govoj: odlučiše jedine Athene i Sparta izmedju svih večjih dȧržavah, u koje je bila za ono vreme Gȧrčka razdeljena, stavit se na odpor premogućoj persianskoj sili. Spartanci poslaše onamo 300 junakah, koje je vodio njihov kralj Leonida. Vojska njegova iznosila je zajedno s ostalimi na pomoć došavšimi Gàrci do 7000 momakah, s kojimi on zauze klanac Thermopyle, koj je u Gàrčku vodio. Vojsku ovu umio je on tako věšto razrediti, da Persianci, došavši k Thermopyli, uvidiše, koliko će bit mučno, pače nemogućno osvojit ju. Persianski kralj dakle odluči podmitit Leonidu, i ponudi mu vladu sve Gȧrčke. Pošto je ovaj ponudu tu pogárdno odbacio, pošalje Xerxes glasnika Garkom, pozivajuć ih, da oružje polože. »Neka si sám dodje po njega,« odgovori kralj lakonski. Trikrat su Persianci na klanac taj udarili, a toliko putih biše od Gårkah s velikim gubitkom uzbijeni.

4

Što nije moglo gvozdje predobiti, zlato je pobě. dilo; junaci mačem nepredobitni, postadohu žartva gnjusne lakomosti. Xerxes pogodi gàrčku izdajicu Epialta, koj 10,000 izboritih Persianacah stranputice prěko gorah prevede i iznenada se pojavi Leonidi za ledjami.

Noćju već doněli su bili běgunci iz tabora Xer. xova glas Leonidi, šta Persianci naměravaju i sutra dan bude ovaj o tome jošte bolje osvědočen po prednjih stražah, koje su s vàrha gore doli tarčale.

Na toli strahovit glas sakupe se gàrčki vodje. Jedna strana je zahtevala, da od Thermopyle otidju, a druga je tvårdila, da valja ondě ostati.

Leonida ih zaklinjaše, da svoju snagu za bolju dobu štede; nu što se tiče njega i njegovih drugovah, reče, da jim nije prosto ostaviti město, koje im Sparta opreděli, a Thespianci sveto obećaše, da neće Spartance ostaviti. Četiri sto Thebančanah isto tako odluči: ostala vojska spremala se je za odlazak iz

klanca.

Nu Leonida snovao je odvažnie još naměre, i odluči priměrom svojim posvědočiti, što Gàrci mogu, kad ih ljubav prama domovini oduševljuje. »Ovdě neima města za boj« - reče on svojim drugovom ovdě nam nepristoji pobiti se, ajde da idemo u Xerxesov stan, da ga ondě ubijemo, il da u sred njegova tabora poginemo.<< Zatočnici radostnom klikom na predlog taj pristadoše. Leonida dade im priugotovit sjajni sobět i blagajuć reče: »Skorim ćemo se kod Plutona (boga màrtvih) častiti.« U to stigne stra ža i navěsti im, da ima toliko Persianacah, da će njihove strěle na primer oblaka sunce potamniti. »A mi ćemo dakle lěpo u sěni boj biti,« odgovori Dieneces Spartanac, i ostali ga veselo pohvališe. Sve ove rěči divno su upalile sàrca njegovih vojnikah. Kad se je već za juriš spremao, protàrnu s udesa dviuh Spartanacah, svojih rodjakah, i predade jednom pismo a drugomu otajnu zapověd za Lacedomonsko glavarstvo, da ih pod ovom izlikom od boja odstrani; nu ovi sluteći njegovu naměru, odgovoriše: »nismo došli po zapověd, nego da boj bijemo.« U gluho doba odvede Leonida svoje Gárke iz těsnine; i već su na poljani, gdě je bio Xerxes svoje stane razpeo; već se biju prednje straže i u Xerxesov stan prodiru, koj uplašen, biaše već poběgo, raztȧrče se dakle po taboru i prolivanjem karvi hoće da se nasite. Trepet, koj su na sve strane razširili, sa svakim ko rakom raste. Mukla buka i strašna krika navěštjuje,

da su Hyrnadesovi čopori pobijeni, i da će u kratko sva njegova vojska svladana bit od sdruženih Gȧrkah. Isti najhrabrii i najmuževnii Persianci, nemogući razabrati glas svojih vodjah, i s toga neznadući, kuda bi korake upravili i strěle bacali, nasumce u stisku nasárnu i tako stade drug druga ubijati.

Sunce pomoli žarko lice. Persianci, koji su sinjeni malenu četu, koja ih je preobladala. To ih raznoć život spasili, stanu u vårste i gledaju kao zapaljuti: běsno navale na odvažne Gårke. Leonida, proboden sa više strělah, sruši se mȧrtav na tle; nu vitezi njegovi neklonu duhom; ljut se boj zametne, obe strane nastoje tělo padšega kralja u svoju oblast dobiti. Dva bratja Xerxova, množina Persianacah poginuše u ovom kreševu.

Napokon Garci, umoreni dugotrajnim bojem i oslabljeni smártju mnogih drugovah, iza kako su navale nepriatelja četirikrat odbili, odnesu dělo svoga kralja, i uzmicaju na bližnju glavicu, jerbo u isto vrě. me nasȧrnuše na nje otraga po věrolomnom Epialtu dovedene čete. Nov se boj zavȧrgne, Gàrci nemoga. vši odolěti sili nepriatelja, koj je svoje izsěčene vàrste udilj nadopunio, poginuše svi za dom svoj, kano žártva svoga rědkoga domoljubja.

Veledušne sĕne! Vaša će uspomena dulje trajati, nego persiansko carstvo, proti kojemu ste ratovali; priměr vaš će na věke věkovah probudjivat u rodo. ljubivih sårdcih uzhitjenje i udivljenje!

Kažu, da se je prie boja několiko Thebančanah Persiancem predalo; nu Thespianci dělili su sreću sa Spartanci, pak je opet slava Spartanacah slavu Thespianacah potamnila. Medju razloge, koje su u tom obziru na obćinsko mněnje dělovali, broje i to, što su Spartanci hladnokȧrvno odlučili poginuti kod Thermopyle, i priveli su postojano odluku tu i u dělo, a Thespianci su isto ovo samo priměrom njihovim pobudjeni učili. Thespianci su se samo zato od ostalih odlikovali, što su se Spartanci vàrh samih sebe uzdigli.

Dva Spartanca, koji su bili na zapověd svoga vo• dje někamo odišli, povrativši se, čuli su, kako im se spárdaju, kao da su se od straha od bitke udaljili, a to ih je u toliko sdvojenje dovelo, da si je jedan od njih sam život oteo, a drugi ga skorom u platejskom boju izgubi.

Odvažnost Leonide i njegovih vitezah veću je imala vrědnost, nego najslavnia dobit. Ona objavl Gårkom otajnost njihove snage, a Persiancem njihove slabosti. Xerxes razžalostjen, što tolik broj ljudih, pa opet tako malen broj vitezah imade, uplaši se pomislivši, da Gårčka množinu isto tako hrabrih braniteljah imade, kao što su bili Thespianci, te da još osam tisućah Spartanacah u svom krilu goji, sličnih onim, koji su poginuli.

Suprotivno je pak isto ovo udivljenje, kojim su Spartani svu Gȧrčku nadahnuli, porodilo vrućju želju u njih se ugledati. Pohlepa slave, ljubav domovine i sve slične krěposti postigoše najvišji stupanj, pače isti se je duh njihov uznio do visine dotle nepoznate.

Slavnim thermopylskim junakom podigoše Garci spomenik i odrediše, da se na njihovih grobovih obdȧržavaju junačke igre, koje bi mlad naraštaj na sličnu hrabrost obodrivale.

Književne věsti.

Něki dobar istrianski ili dalmatinski domorodac, imenom V. Solitro, izdaje u Mletcih, u talianskom je ziku, za historiu Istrie i Dalmacie velevažno dělo pod

naslovom: »Documenti storici sull' Istria e la Dalmazia.«

Čujmo, kako ga on sam objavljuje:

»Ljubav prama mojoj domovini, i ufanje, da će se tko naći, koj će s pomoćju mojih iztraživanjah dopunit jednom historiu od Istrie i Dalmacie i dati ovim nepoznatim krajinam knjigu, kakvu žele, nadahnuše me, da sakupim historičkih dokazah, koje evo poklanjam mojim zemljakom pod naslovom »Documenti Sto rici.« Ima tu javnih pisamah, uspomenah od istoga vremena, a često i od ljudih, koji su bili dionici činah, koje pripovědaju; i kronikah, u kojih je oštroumno razsudjivanje od nemanje važnosti nego li stvari iste. Svako pismo providio sam bilježkami, koje pokazuju od kojega je vrěmena, i ako je bilo moguće, od kojega pisaoca, i razjasnjuju neizvěstne i osamlje. ne čine tako, da će ih čitatelj lahko moći razuměti.

Latinska i horvatska pisma dat ću u talianskom prevodu *). G. prof. Fr. Karrara, vrědan raditelj okolo historie svoje domovine, naresit će ovo sniženo dělo s několiko pisamah, koja on s osobitom ljubavi čuva.

Ufam se, da će Istriani i Dalmatini odavde vidit kao u ogledalu jednoslavne, hrabre običaje i do maći život svojih otacah, i da će se mnogo naučit iz onoga, što su oni patili. Najveći dio ovih stvarih sakupio sam u knjižnici Markovoj i u pismoshranah mletačkih, a ostalo u drugih obćenih i posebnih knjižnicah talianskih. Spisatelji ovih starinah jesu skoro sami inostranci, što nam jamči za njihovu istinitost.

Ovi moj trud, kakov god je, Istrianom i Dalmatinom neka bude priporučen.

Dělo će bit na finom papiru lěpimi slovi štampano, a imat će tri knjige od blizu 400 stranakah u 8.

Svaki će měsec izići po zvežčić od 4 lista, list po 16 stranakah, za cěnu od 25 krajcarah srebra.

Pårvi će svezak izići u prosincu.

Predplata se prima u Mletcih u štamparii udovice Gattei e C., Calle Dolfin a S. Canzano Nr. 5618., a izvan Italie kod svih znamenitijih knjigotàržacah. U Mletcih 1. Listopada (Okt.) 1843.a

Slavjanske věsti. (Dopis iz Beča.)

Doktor Z. opiso je mnogim trudom sbirku slavjanskih starodavnostih, koje se u shrani g. K. nahode i naumi ih, zajedno s jednom lěpom razpravom (dissertatio) o gradištih (o kojih ćemo niže govoriti),

na světlo izdati. Od njegove temeljite znanosti mi. neralogie, geologie i numismatike možemo svim pravom šta izvȧrstna očekivati, a dělo ovo bit će već zato od velike važnosti, što malo jošte obdělani predmet sadȧržava i što nam nov zavět daje od duševnoga napredovanje bratje naše Slovakah. Izpitavanje slavjanskih spomenikah samo je po sebi od velike koristi; nu većega se jošte probitka nadati možemo, ako to po kritičkih pravilah, ako to u narodnom duhu biva. Dobar priměr su nam u tom dali bratja Poljaci. Tako n. p. geologički opis Poljske i Tatran

*) Samo u prevodu? a zašto ne i originale skupa? Zaisto dělo bi mnogo veću vrednost imalo, da se svi originali onako dadu, kako se nalaze, makar da su u kojem mu drago jeziku; a dobro je, da im se dodadu i prevodi za volju onih koji tih jezikah nerazumiju. Pazka učred.

skih gorah od g. Zeisnera (?) u Tygodniku literackom pr. g. pruža lěpih i koristnih datah osobito za jezikoslovje. Kamo sreće, da se priobće světu i pisma rodoljubivog Chodakovskoga, koj se - kao što Sěver. naja pčela veli — od mora Jadranskoga tja do Volge odputi, da potraži u svih slavjanskih dȧržavah starodavne spomenike imenito gradišta, nasipe, razvaline, jazove itd. Gradišta (hradjištja) zovu Slovaci brežuljke, nalazeće se obično blizu gaja. Tko ih pazlji. vo progledne, vidět će, da brežuljci ovi nisu slučajno ili po processu naravi u skutu zemlji postali, nego da su ih ljudi navlaš podigli. Slični brežuljci nahode se u městu Pokorodzi (novogradskoj gradomedji), u Županovom polju (gemerskoj gradomedji) itd.); a drugdě opet kao n. p. u Sobotištju (u nitranskoj gradomedji) zove se i dan danas jošte jedna ulica »hradjišče,« nu od nasipah neima ni traga više. vih glavicah izkopali su većkrat pepeonice (urne), napunjene pepelom (valjda preminuvših ljudih), sa gděkojim starodavnim novcem. Novci ovi su od srebra, Novci ovi su od srebra, naliče jedan drugomu, i nose na jednoj strani mladi měsec sa zvězdami i suncem, a na drugoj sliku od konja. Buduć da su si inostranski izpitatelji nad njimi u zalud glave razbijali, prozvaše ih barbarskimi novci. Ovakove novce su već někoji rodoljubivi Slovaci sakupili, i nadamo se, da ćemo na skoro što čuti o njih.

Iz o

G. R..s, župnik u Revuci, poznat svim putnikom kao gostoljubiv Slavjan, sbira neumorno pověsti i poslovice svoga naroda i razsvětljuje ih oštroumnimi primětbami jeda bi ih skoro na světlu ugleda Isto tako vruće bi želili, da i svoju tatransku floru i mineralogička děla, na kojih on od mnogo godinah radi, rodu svojemu priobći. To bi bili krasni prinesci za slovensku književnost!

li!

Revna mladež slovenska sakuplja takodjer dragocène ostanke negdašnjega slavjanskoga života, krasne spomenike slavjanske narodnosti! Jur sila narodnih poslovicah, pričicah i pěsamah očekiva priazne okol nosti, da se obělodani. Slovaci su razměrno najviše možebit blagom ovim nadareni. U starodavnoj kolěv. ci Hårvatah i Sarbaljah, gdě uznešeni Krivanj kao golem orao više ljudskih pakostih trepti, i iz nabunjena

-

oblaka čas ljutom burom gnjev svoj očituje, čas žar ke munje na njih šalje u ova njihova obitališta niti Tatari, niti Turci, niti drugi divlji narodi prodrěli nisu, i zato su su ondě značaj svoj bolje sačuvali od upliva inostranskoga nego li druga slavjanska plemena. Kollarovo dělo »Zpě vanky, premda obilno narodnim blagom, ipak nije još zaustavilo càrpljenje iz mora bogatstva slovenskoga, jer mu vrělo u duhu, u sȧrcu, rěčju u narodnom značaju Slovakah leži. Nije li tako i u nas? Vuk nije za cělo sve poslovice i pěsme na světlo izdao, kojimi se narod naš ponositi može. A ove narodne pesme, poslovice, pověsti, običaji, jesu pravo i istinito zàrcalo, u koje se sám narod ogledati a ini njega motriti mogu. »Spoznaj samoga sebe, a spoznat ćeš drugoga,« poslovica je mudra i od prevelike istine, ne samo za pojedinu čeljad nego i za inokupni narod. Tim načinom najbolje se postigne ova párva i glavna zadaća svakoga naroda, koj zrěsno naumi svetim putem putem izobraženja — udariti. Jeda bi to svako pravi domorodac ozbiljno promislio, i kada mu stanje do. zvoli, žȧrtvu koju na oltar ovaj donio! Kada se jed nom spodobni neporušivi temelj pribavi, onda će podignute na njem ponosite sgrade prezirati moći sva nasȧrtanja sile i pakosti.

Bogdan.

Iz Holomuca (Olmütz) pišu. »Koliko se je narodni duh u Moravii probudio, to pokazuje najbolje obćenito štovanje, koje se sad očituje gori Hostinu, najglasovitiemu spomeniku moravske i u obće slavjanske hrabrosti; jerbo ovdě su bili prie šesto godinah prokleti Tatari od severnih Slavjanah isto tako pobijeni, kao što su ih južni Slavjani na Grobničkom polju hametom potukli. Ista ova gora, s koje su još prie 4 godine zapuštene razvaline ondašnje cårkvice na Moravu duboko spavajuću tužno gledale, sada opet ponosito diže svoje čelo put neba. Bog dao, te bila poprava rečene càrkvice, sjajna spomenika moravske slave, predteča probudjenja i preporodjenja moravske narodnosti.a (Květy.)

Broj 5.

Carnogorci.

Izvorna sgodopisna pripovědka iz najnovieg vremena

česki od

Prokopa Chocholouska.

Markla noć treptila je nad Carnom Gorom i svojom tavnom koprenom pokrivala slobodnu ovu slavjansku zemlju. Cárni oblaci letali su po nebu i tek kad kada dozvolili su zvězdami nakitjenoj tvårdini na čas na zemlju proviriti. Měsec, u mrak zavit, basao je od Balkana u tmini svojim putem, sipajuć na zemlju otajno světlo, pri kojem je moguće bilo razabrati samo bližnje predmete.

Samo kad je někada strašivo iza zastora lice pomolio, bilo je vidět kamenit okvir od Cårne Gore, i těsne klance, vodeće u ravna polja Albanie i Hercegovine; u daljini sěvahu ondě zlatnimi polumĕseci urešene munare bosansko-turskoga grada Klobuka, a naokolo prozirahu izmed hvojastih perivojah lětni dvori mogućniih Turakah, više slični tvårdjavam, nego stanu razkošja, koje podaje Turčinu drěmak (opium) i ljubav ljubav Odaliske. *)

Pri sličnom měseca provirenju bilo je vidět dva muža, putujuća prěko Grahova u klanac, što vo*) Odaliska turska bula.

I. Ivanišević.

Tečaj X.

di u ravnicu. Biahu to krasni junaci, od kakvih Carna Gora šalje svake godine několika stotinah proti Turčinu. Ne odviš visoka struka, čilih, krěpkih udah, kojim sasvim tim nije manjkala potrěbita lěpota i okretnost, mogahu se smatrati za uzor mužke krasote. Na širokom ramenu njijaše se dugačka šara; izza kož natog pojasa virile su dvě pištole i handžar s dȧržalom od slonove kosti (fildiša). Mùkom i pospesno stupali su preko poljane prama klancu, gdě sa svake strane starši visoka klisurina: od càrnogorske strane, istina, stårma, nu opet pristupna, a od turske strane slična kalamirskoj granitnoj zidini.

>>No a mi smo dakle na městu, Stanko!« rěče onaj, što je na desnoj strani išo, svomu drugu i stane: » je li se jošte dȧržiš svoje odluke?«<