nika protěra i tim ga u veliku nevolju metne. Sadaš nji ukaz čini se kao da je ovu točku razjasnio i razrěšio. On dopušta gospodarom, da mogu osloboditi svoje domaće nevoljnike i bez zemlje, za stanovitu nagradu, koja se ima u dobrovoljnih uzajamnih ugovo rih opreděliti. Dakle samo s prizvoljenjem nevoljnika može ga gospodar osloboditi, i prizvoljenje ovo ima se pismenom pogodbom pred svědoci potvårditi. Ove pogodbe štiti poglavarstvo glede obe pogadjaju će se stranke. Da pobudi nevoljnike na ovakovo odkupljenje, obrekla im je vlada slobodu od vojničke službe i od danka za deset godinah itd. U svem zakonu i to zaslužuje najvećju pozornost ma nu ozbiljna opomena za vlastele, da upotrebe sadašnje vreme, i da oslobode pod pristojne i prilične uvěte svoje nevoljnike, da nebi možebit razvitak vrěmena ili okolnosti vladu prisilile, da se sama u stvar ovu unese i da ju positivnom naredbom i na diktatorski način razrěši. Pàrvi i naravni korak vlade bilo bi onda naročito razlučenje kmetovah od domaćih slugah i opredeljenje takse za odkup.

ima ně.

Iz svega vidimo, da Rusia ozbiljno naměrava li šiti se nevoljničtva, i tim se jošte užje priklopiti ostaloj Europi. Akoprem mi to iskreno želimo, da ovaj neslavjanski, němački živalj nevoljničtvo bȧrže bolje izčezne, sasvim tim ne bi želili, da se to naprasno učini i tako se naravni razvitak naroda prekine. Nu doba ona, gde će nevoljničtva sasma nestati, biti će najznamenitia epoka u ruskoj dogodovštini; ona će Rusii novu jakost, novu silu, novi temelj podě liti; jerbo samo na slobodi osnovana dàržava može stoletjem parkositi, i zato samo slobodom moći će se i oriaška ova carevina uzdàržati. Malo děte možeš šibom, a mlad narod ukazi ravnati; nu kad děte uzraste, a narod se razvije, ništa ti nehasni oružje i batina, jaram i verige, on će ih skȧršiti i na slobodu se oteti. Samo shodnim razvitkom duha i mudrim upravljanjem slobode možeš vladati narodom narodom rekoh, ne robom.

Směsice.

(Kaštiga i slava). Dana 21. Sȧrpnja obdȧržavali su u Edinburgu osobitu slavnost. Prie 45 godinah

bili su Škoti Maio, Palmer, Skirving, Gerrald i Margarot po ondašnjem sudištu na věkovitu deportaciu odsudjeni, gdě su i preminuli. Sva im je krivica bila, što su odkrili mahne ustava, koje je kasnie svět za istinite priznao, i parliament g. 1832 ukinuo. Pome nutoga dana bio je daklem položen u Edinburgu temelj od spomenika za ove mučenike slobode. Parvu misao za ovo proslavljenje podao je g. Hume, koj je ovom prigodom i lěp govor dȧržao na městu, gdě će se spomenik podignuti. Tako štuje potomstvo velike muževe, koje su njihovi vårsnjaci (coaevi) proganjali i mučili ! Sětiti se toga, obodrite se tim, vi veliki genii, dižući narod iz mraka na světlo, kad vam stoglava hydra put preprěči!

Družtvo umerenosti. Višekrat smo već govorili o ovih družtvih u našem listu i to ponajviše zato, da im i kod nas pribavimo něku popularnost, jer možebit ni kod nas družtvo takovo neshodno bilo nebi. Da se pako čitatelji o spasonosnom dělovanju takovih družtvih još bolje uvěre, priobćujemo im slědeće izvěstje o dobrom uspehu takovih zavodah u Americi. Gazetta Lavovska piše ovako o tome predmetu: Na zemlje, u kojih su družtva umerenosti u pravo čudesa stvorila, spada i jedan dio sjedinjenih amerikanskih dȧržavah, imenito Massachusetts. Ondě siromake dȧržava hrani, i na tu svàrhu platjali su njezini stanovnici prie několiko godinah 200,000 dolarah u ime danka za siromake. Pošto se je onde dělovanje družtva uměrenosti započelo i do mala razprostarlo, obali se ova suma god. 1841. na 136,000, a god. 1843. na 41,000 dolarah. Za ovo vreme pretvorilo se je 30,000 pijanicah i prosjakah, živućih od gori pomenute milostinje, u marljive, poslene ljude, po čem je ne samo ista nesretna vàrsta ljudih, nego i sva dȧržava platjajuća danak znamenitu korist stekla. U massachusettskoj kući ubogih bilo je jošte prie 3 godine 469 ubogih, a broj ovaj opade na 11, tako da je Massachusetts iz harnosti za ovaj blagotvorni uspěh opredělio družtvu uměrenosti godišnji prispĕvak od 500 dolarah, da bi dělovanje svoje jošte bolje moglo razprostraniti. Ovakova lěpa děla proizvela je uměrenost i u Europi, tako n. p. u někojih ir skih županiah, gde g. Mathews propověda, neima više niti jedne jedine pijanice.«<

Tko nepočituje zaslugah pune muževe svoga naroda, tko nezna ceniti njihovu vrědnost i děla: taj nepočituje, taj necěni ni samoga sebe. Nu to mi se vidi od velike koristi biti, da se spominjemo slavnih muže. vah, koji su se po vlastitih zaslugah iz nizkoga stališa do visine uzpeli, kojim su i njihovi gospodari dela nadarili; jerbo mnogi sinovi našega naroda, nepoznajući slavu svojih pradědovah, preziru ih i stide se njih, a bogme mogli bi si ih za priměr i ogledalo odabrati. Ovoga pouzdanja u vlastite sile mi sada osobito trebamo; jerbo narod naš posle tristo go dišnjega mártvila malo što nije izgubio pověrenje u samoga sebe. Ima ih više, koji domovinu iskreno ljube, nu misle, da je ona preveć duboko pala, nego da bi se mogla opet uzpeti, i koji zato sve nastoja. nje rodoljubah s někim bi reć sažaljenjem smatraju, misleći, da će im uspěh izostati. Nedajte se bratjo prevariti!! Kao što se mogu pojedini ljudi iz praha podignuti, kad u krěpkom tělu krěpko sȧrce nose : isto tako mogu i čitavi narodi iz groba neznanstva i potištenja uzkarsnuti, kad se napnu i slože. Věruj te mi, da bi mi se složili, da bi svake nesloge i razdora izmedju nas nestalo: do malo bi vremena tako napred poskočili, da bi nam se svět zaisto začudio. —

Iz ovoga uzroka naumio sam i ja život jednoga vitežkoga južnoga Slavjanina ovdě u kratkom opisati. Valjada mi dakle nitko neće zaměriti, ako progovo

rim o vàrlom i plemenitom mužu Gligorii Rankoviću, bivšem c. kr. podpukovniku kod sl. narodne otočke regimente.

Dok su jošte turski paše nevoljni sårbski rod plě. nili i robili: u ono doba preběgavahu višekrat sårb ske obiteli preko Save u Slavoniu, da se od běsnoće turskih zulumčarah ili ljute kuge spase. Nu begunci su ovi višekrat na našu stranu kugu sa sobom doněli, koja je zatim i ovdě čitave obiteli pomorila. U onako vreme predje i děd Gligorie Rankovića (ime mu se neznade) sa svojom porodicom iz Sarbie u Slavoniu, i razapne svoj stan plizu sela, onda Sakule, sada Ugrinovce zvanoga; nu do mala postadoše svi stanovnici ovoga stana do jednoga mužkoga děteta žártva

smårti.

Izmedju Sakuljanah, koji su stanove ovakovih ne srětnikah polazili, i svu moguću pomoć im pružali, bio je i pošteni graničar Ranko N. On unidje u stan Gligorijina děda, i uvidi s užasom usred više mårtvacah nevino děte, viseće o pȧrsiuh kugom umorene matere. Pun milosȧrdja Ranko, dirnut ovim strašním prizorom, te nemareć za pogibel okuženja, uze kukavno děte, odnese ga svojoj suprugi i bu dući nisu imali dece, na tom se slože, da će ga za svoje uzeti i odhraniti, nemogavši mu pako ni ime ni prezime doznati, nazvaše ga Živkom; a prezime dobi od svoga pootčima Rankovića. Pošteni Ranko odhranjivaše svoga pitomca kao svoga sina. On ga posla u narodnu školu, gdě je barem sàrbski čitat i pisat naučio. K ovomu je i Ranko svoje znanosti mladomu Živku u sȧrce ucěpio, tako, da si je ovaj uz pȧrkos svim nepovoljnim okolnostim toliko naukah pribavio, koliko se je za onda od sårbskoga svetjenika zahtevalo, i postao je pop u selu Ugrinovcu. Oženivši se zatim, rodio je tri sina, od kojih su dvojica graničari postati morali, ali najmladjega, našega Gligoriju (rodjenoga god. 1763), nakani otac bolje odhraniti, nu buduć da velikih troškovah podnositi i u varoš koju poslati ga nije mogo, odluči izobraziti od njega vàrloga vojnika i po tom osloboditi druga dva sina od puške. Pošto je dakle Gligorija narodnu školu u Ugrinovcu svȧršio, odpravi ga u bližnje selo Šimonovce, gde je bila němačka učionica. Nu buduć da Živko za sina svoga platjati nije mogao, morade si ovaj hranu iz rodne kuće nositi, a za stan svomu domaćinu svaki dan několiko satih na polju raditi. Da ga pako bratja nemogu potvarati, kao da živi od toga, što oni s mukom zametnu; dolaziaše svaki školski praznik kući, pomagajuć im na polju raditi.

Nu sve ove zaprěke nisu ga uplašile, on je drage volje bědu podnosio, samo da si potrěbite znanosti pribavi. Svåršivši školski tečaj, postade god. 1780 pisar kod svoje kompanie, gdè se je jošte bolje u pisanju uvěšbao i do mala gefrajter, desetnik i u turskom ratu stražmeštar postao. Kad su naši g. 1789 Biograd hårvali, bio je i Živko medju njimi i tako se je junački dāržao, da su mu zastavu (barjak) pověrili. je junački dȧržao, da su mu zastavu (barjak) pověrili.

Poslě turskoga rata služio je Gligorije na kordunu u petrovaradinskoj regimenti, i nastojao se je čitanjem koristnih knjigah i obćenjem s izobraženimi ljudmi za višje vojničke časti pripraviti. Ovo mu za rukom podje; jerbo tko traži nalazi, i tko kuca, otvori mu se. Veli sveto pismo.

U francezkom ratu postao je god. 1794 poručnik, i kao takov bio je dionik svih bojevah, koji su se god. 1796, 1797 i 1799 kod Rajna, u Helvecii, kod Kreucenbacha, Švalbacha i Tigura zametnuli. Godine 1805 bio je kao satnik (kapetan) u boju kod Lambacha; ovdě su mu nepriatelji kumpaniu obkolili; nu on si kroz sve čete nepriateljske put prokȧrši i srěć. no se k svojim povrati. God. 1813 u boju kod Draždjanah (Dresden) osvojio je Ranković sa svojom kompaniom nepriateljske obkope, nu ovom prilikom probilo mu je zȧrno lěvu nogu, tako da je više vrèmena u bolnici probavio. Čim je ozdravio, taki je od letio na ratište k svojoj regimenti, da novih lovorah steče, i junačtvo njegovo uzpelo ga je već sledeće godine na čast četnika (majora) otočke regimente.

Ranković naš biaše dionik od šestnaest različitih bojevah; u svakom si je slave pribavio, al ju je svojom kȧrvju platio; nu zato on kao pravi graničar ni malo mario nije, jer je znao, da ju za kralja i domovinu proliva. Usled ovih zaslugah bio je god. 1817 plemenštinom nadaren. Posle ove počasti služio je jošte dvě godine, i zatim bi na vlastito zahtěvanje u 56. godini svoga života kano podpukovnik u stališ mira stavljen. Sad se je u selo Staro Pazovo u petrovaradinskoj regimenti preselio, ondě si kuću kupio, i kao Cincinat gospodarstvom se bavio, decu si odhranjivao, te ljubljen i štovan oda svih svojih priate ljah i znanacah g. 1842 na 21. Svibnja u 79. lětu s ovoga se světa prestavio, ostavivši za sobom jednoga sina i dva unuka. — Laka mu zemljica!

U Novoj Pazovi.

Ivan Langhoffer, slovenski učitelj.

Slavjanske věsti.

Iz Biograda 8. Listopada. Družtvo sȧrbske slo. vesnosti dosada je svake sedmice, kao što je bilo 7. Kolovoza zaključilo, svoje redovne sědnice dȧržalo, u kojih je dosada prilični broj rěčih za nauke višjega reda stvorilo ili prikrojilo, koje će ono, pošto ih sednici pročita i potvårdi, u Podunavki světu priobčiti. jošte jednom razmotri i pretrese, i u budućoj glavnoj

Sazvavši g. predsednik istoga družtva gospodu redovne članove na 6. Listopada u izvanrednu sědnicu, predloži sakupljenomu družtvu, da osim svojih redovnih sědnicah, svake sedmice jošte po jednu iz vanrednu sědiljku dàrži, u kojih bi se i drugi izradje ni književni predmeti, osobito školske knjige, koje su za predavanje učećoj se školskoj mladeži sačinjene, i koje će se i u napred spisivati, čitali i od istoga družtva pod sud stavili. Pristavši družtvo na to, odmah mu je u istoj izvanrednoj sednici redovni član gospodin Jov. S. Popović, mali latinski bukvar, koj je on spisao pročitao, i pošto ga je družtvo za cilju shodan našlo, k tomu je pristupilo, da sluša i latinsku gramatiku, koju je isti njegov g. redovni član po obrazu poznatih školskih gramatikah toga jezika za sårbske gimnazialne učenike sastavio. Nu od toga su děla u ovoj sědnici samo početak pročitati i razmatrati mogli. Imenito povela se je prepirka radi imena gramatike, od koje predběžno ovom prilikom samo to javljamo, da je većina gospode članovah, za rěč gramatika, - ne sklonivši se na prijam predloženih izrazah: gramatika, pismenica, jezikoslovje, jezikoslovnica upotrebljenu od g. spisatelja rěč jezikovka odobrila, dok se na město nje bolja rěč nepronadje ili nestvori, kojom bi se naravno ne samo stvar sgodnie i jasnie izrazila, nego od koje bi se i rěči: grammaticus, gramaticalis itd. bolje nego od imena jezikovka izvesti i skrojiti mogle.

(Biogr. nov.)

Iz Praga. Lani smo već bili obznanili, da zlatni Prag namerava proslaviti petstolětnu uspomenu utemeljenja pražkoga sveučilišta, i da je bio radi toga razposlan proglas na sve česke rodoljube, da poduzetje ovo novčanimi prispěvci podupiru. Kako lěpo sad u Českoj svako rodoljubivo preduzetje napreduje, vidi se sad iz toga, što se je već dosada za spome nutu svårhu 67,194 for. u srebru skupilo. Mislimo, da će biti ugodno čitateljem, ako im imena někojih dionikah priobćimo, koji su onomadne prispěvke svoje izručili. Nj. světlost knez Metternich pokloni 1000 for.; knez Ferdinand Lobkovic 3000 for.; knez Franjo Lobkovic 500 for.; knez Ivan Lobkovic 1000 for.;

knez Egon od Fürstenberga 1200 for.; knez Vinko Auersperg 1000 for.; knez Karlo Auersperg 1200 for.; grof Salm 200 for.; grof Matia Thun 1200 for.; grof Harrach 500 for.; sve u srebru. Radostno je gledati, kako se broj učenikah českoga jezika na praž. kom sveučilištu od několiko godinah, odkada je g. Koubek profesor českoga jezika i književnosti, sve bolje nmnožava. Lani se je upisalo 462 djaka, od kojih se je 352 izpitu podvàrglo. Zaisto znamenit broj, ako uzmemo na um, da to nitko nije obvezan učiniti. Lětos se je opet upisalo 653 slušatelja, dakle više, nego što gděgdě u Rusii i Němačkoj čitavo sveučili. šte ima. Ovo marljivo polaženje českih čitanjah najbolji je dokaz, kako lepo u Českoj ljubav prema narodnomu jeziku sve bolje naprěduje, i kako i isti němački stanovnici česke zemlje uvidjaju veće, da im je potrěbito znanje českoga jezika. U priměr českih djakah mogli bi se stanoviti ljudi ugledati.

Směsice.

(Štovanje spisateljah kod Francezah.) Nedavno podigli su Francezi svojemu slavnomu pěsniku i filosofu Molieru spomenik. Ovom prigodom dàržao je g. Etisen, član akademie francezke lep govor, u kojem iz medju ostaloga reče: »Spomenik, koj si je Molier svojimi děli podigo, dovoljan je njegovoj slavi, ali nije Francezkoj dovoljan bio. Francezka je osětila potrě. bu, podići mu spomenik, istina od manje cene, da svědoči světu ponos Franceza, što je Molier njegova roda, i da po njem Francezka blagodarnost očituje za diku, koju je Molierov veleum na domovinu razprostro. U ostalom Francezka je ovu najvećju počast ukazivala dosada samo kraljevim, koji su joj granice razširili, ratobornim junacim, koji su joj oružje osvět Jjali, danas děli ona i drugim slave věnce. Zaisto zna. menita je to čárta značaja našega věka, da se podig. ne spomenik slavnomu ovomu mužu nedaleko od velikoga kralja, koj ga je zaštitavao. Neizměrni je naprědak, koj je razum učinio! Na několiko koračajah odavde umro je Molier, i tu mu se je něka četa prostoga i neizobraženoga ljudinstva njegovomu sedam danah nepogrebenomu tělu rugala, a danas ga slobodan i izobražen narod věncem slave resi. Pogreb umȧrv. šega nedavno u Lionu francezkoga pěsnika Kazimira Delavina bio je najveličanstvenii i svečanii od svih sprovodah, kojih se sětjamo. U dvorani doma umàry

šega bila je na sjajnom odru (katafalktu) naměštena raka, na koju je gospodična Mars bogato izkitjenu kru• nu postavila. Oko podne krenuo se je malo ne bezkonačni sprovod kroz ulice ljudstvom svakoga reda napunjene, u càrkvu Sv. Pavla, i odtuda na groblje, gdě je nad grobom glasoviti Viktor Hugo u sàrce dirajuće slovo govorio. Poslě njega govorio je g. Samson u ime kazališta francezkoga i Frederik Soulie u ime dramatičkih spisateljah. Po tom je grof Montalivet i g. Ostrovski u ime Poljakah besědio. Preko 10,000 odličnie vårste ljudih, izmedju kojih biaše mnogo dȧržavnikah, urednikah, spisateljah, umětnikah itdsastavljali su nepregledni sprovod, i ovim se je i neizbrojno ljudstvo pridružilo. Kod vratih vidili smo ministre Guizota i Villemaina; Thiersa, Jules Janina s velikim brojem narodnih poklisarah. Pri kraju sprovoda bile su dvě kraljevske kolesnice cȧrninom pokrivene, i dvě stotine privatnih kočiah. Istu večer u kazalištu nije se igralo.«<

-

Tako štuje Francezka svoje spisatelje! Dà srećne zemlje, gdě je učenost tako zavladala, da joj nijedan stališ štovanje neodriče!

(Dalmatinsko vino). Dalmacia radi mnogih svojih gorah neproizvodi, istina, mnogo žita; nu tim boljim vinom radjaju velebićki i vinodolski brěžuljci, koje dosada u targovačkom světu nije bilo poznato, ali sada se je svim, što su ga okusili, vàrlo dopalo. Dalmatinski vinari poslaše letos u Beč od prilike 40 vàrstih vina, koje su věšti ljudi vàrlo hvalili, buduć da ne samo što se u sladkoći, žestini i ugodnosti s francezkimi i talianskimi vini uzporediti mogu, nego ih u někom obziru i nadvisuju. Osim toga znati valja, da nisu sve vårste bili poslali, i da mnoge vårste nisu bile dobro pripravljene. Tim boljemu se može. mo nadati uspěhu, kad stanu Dalmatinci vinograde po pravilih umetnoga gospodarstva težati. (Česka Včela.)

(Aleksander veliki). Uspomenu ovoga macedonskoga cara slave svake godine u aziatskoj Bokhari; nu uspomena ova živi jošte dalje prema iztoku. Mali malajski kraljevi na otocih Borneo, Celebes itd. proizlaze svi bez iznimke od Filipova sina i imaju njegovo kopje; jao onomu, koj bi se usudio sumnjati, da li je ovaj veliki sultan prěko Gangesa prešao! A ondašnji narodi tako su uvěreni o istini ove tradicie, da n. p. sultana johorskoga bělim prozivaju i tvårde, da njemu i njegovomu rodu běla karv u žilah teče. Tako piše misionar Böttger iz Indie.