U palači naime Nepotianovoj imade izmedju drugih umotvorah i kip (Bildsäule) boginje Karis, nadvisujući svojom lěpotom sve, što su dosada gårčki kipotvorci proizveli. - Nu lěpota ova nije sastojala samo u točnom razměrju svih dělah kipa, u vinosti, istinitosti i živahnosti udah, nego u stanovitoj milini ženskoga lica i svega kipa. Mnio je čověk, da ovaj mermer ne samo diše, nego i ljubezne rěči šaptje, i da je on samo prozračna koprena neizmerno krasne duše, što za njom biva.

Ostavivši Krisaor Rim, malo ne isto tako žalostno opraštao se je s onim kipom, kano i sa svojim učiteljem Porfiriom, na toliko biaše obodvojicu oblju bio. Iz Rima odděli se u Gárčku, da ondašnje mu darce posěti, a odande u Aleksandriu otidje. Onda je on bio 30 godinah star. Nu već sutra dan poslě njegova odlazka porodi se velika oluja na moru. Mornari su dugo iz svih silah radili, da ladju oluji otmu, nu u zalud, na poslědku morali su se nepobě. divim morskim valovim predati. Većina putnikah, isti kapetan od broda, očitovaše svojim licem sdvojenje, samo što na različit način. Někoji su jaukali uz hu ku oluje, kao da žele svojim urlikanjem Božje milosårdje probuditi. Drugi su běsnili i kleli, lupajuć šakami amo tamo po zidovih broda kao pomamljeni, Opet drugi sědili su nepomično, kao màrtvaci, strahom već umoreni, prie nego što ih more proždre. Samo dva prosta brodara neočitovahu nikakva straha, i radjahu smotreno, gdě se je raditi moglo. Nu pošto im nadošavši mrak posao preprěči, sědoše u je dan kut od ladje, i ondě su kad i kad pobožne pěsme u slavu Božju začinali. Odatle uvidi Krisaor, da su ovi ljudi kȧrstjani, i zato stade i on pevati s njimi i hrabrit ih.

on

Kapetan od broda, čuvši ih, vàrlo se razljuti i zapovědi im, da muče. »Vaša dȧrzovitost veljaše ruga se bogovim; možebit, da je nas ova nevolja radi vas stigla, jer kao što vidim, vi ste kȧrstjani.« Zatim pozva brodare i reče im, da valja boga od mora žȧrtvom primiriti, i karstjane u uzbunjeno more svårgnuti. Valjda bi mu zapověd odmah iz vàršili bili, da ga nije u onaj par morski slap oborio, tako da je ušutio.

Sa zorom běsnoća bure ako se i nije povekšala, a to se je bolje vidila. Činilo se je, kao da je dan samo zato svanuo, da se vidi propast, koju biaše noć milosȧrdno zastrěla. Bez prestanka rivao je vihar pro.

sutih. Već su se putnici viděli okružene morskimi grebeni (Klippen), koji su sad pod valovi izčeznu. li, sad kao gàrdne nakazni iz běloga slapa staršili. Kad je podne došlo, i broj grebenah sve više rasto, zavlada sdvojenje svimi, jer za svaki talas scěnili su, da im smart donosi. Kapetan najposlě zaviče: »Bacite ove karstjane u more, da nemoramo svi radi njih poginuti.« U to sgrabi sa několiko veslarah Krisaora i svårgne ga u ponor. i svårgne ga u ponor. Žártva ova smȧrti samo je jošte navalu vode osěčala, ništa više; smårt ga je već kao svoju vlastitost smatrala. Nu uz ljutu bol probudi se Krisaor jošte jedankrat. Pošto je proglednuo i oči mu se razbistrile, zapazi posve razgovetno svoju Karis iz Nepotianova dvora, kako se je nad njega nadvodila i zatim opet izčeznula. Nu i on je opet

onesvěsnuo.

2. Otok Duras i Fania.

--

Pošto mu se život iz unutarnjega skrovišta po svih žilah razlio, a duša sa světom opet u obćenje stu pila: opazi, da neleži pokraj mora, pod vedrim nebom, nego na mekanoj postelji, u prostoj ali čistoj sobici. Do njega je stojao jedan muž i dvě žene. Nu kad je u mladju od njih bolje oči upro, uvidi, da je to oživljena Nepotianova Karis. Ali pogled ovaj nije u njem porodio začudjenje ili ljubopitnost, niti ono sladko ćutjenje, koje je osěćao u Rimu, kad je lěpi ovaj kamen motrio. Na toliko mu se biaše već duša rěšila nagnutja prema zemaljskim stvarim. On je čudo ovo s istom bezćutnostju i mirom motrio, s kojim kadkada u snu prilike davno preminuvših ljudih gledamo.

Sutra dan stopàrv, pošto se je iz dugotrajna i duboka sna probudio, počeo je razbirati predmete, koji su ga okružavali, i odgovarati na pitanja svoga milosårdnoga gospodara. On je razumio, da je to ribar, po imenu Duras, koj ga je na obali morskoj karvava i polumȧrtva našao i u svoju ga kućaricu odnio. Krisaor osećao je glavobolju i saznao, da ima ondě dvě rane, od kojih bi bio za stalno poginuo, da nije bȧrza pomoć stigla. Jedna od njegovih bolničarkah (Krankenwàrterin) biaše ribarova žena, po imenu Fania, drugu nitko nije po imence zvao. A niti se je poka. zala danas i sledećih danah.

Ribar ovaj živio je veomi zadovoljno sa svojom ženom i děcom na malenom osamljenom otoku. Sav ovaj otok biaše jedna stěna, blizu dalmatinske obale, nedaleko Solina iz mora vireća, grebenim okružena, i toliko samo prostora imajuća, da je ondě mogo Duras niz obraslu gàrmjem stěnu svoju kućaricu sagra

diti i kraj nje mali vårt s livadom za několiko ovacah i kozah ustrojiti.

Akoprem je Duras nizkoga roda bio, sasvim tim varlo se je uljudno vladao i kao što se vidjaše, u ničemu nije oskudice tȧrpio, što na život spada. Nu dočim se je sam prostom hranom zadovoljio, ponudjao je bolestnomu Krisaoru, čim se je ovaj malko razabrao, najbolje jestvine i izvȧrstno vino, da ga njime okrěpi. Tomu se je Krisaor veomi čudio i žalio je, što nemože tolike troškove svojim čuvarom naplatiti, jerbo od svoga imetka, što je na ladji imao, ništa nije spasio do oděće. Zato oporavivši se malko, pisa u Rim, i zamoli novacah, koje mu njegovi podatljivi priatelji do skora poslaše. -Za ladju, s koje su ga bili u ponor svårgli, ništa se više nije čulo, valjda je potonula.

Ribar i mlada mu supruga biahu otajni kȧrstjani, akoprem su to pred Krisaorom pomno zatajiti nastojali. To je on iz više rěčih i okolnostih zaključivao, osobito pako izdala je to Fania, kad se je sa svojom děcom zabavljala, misleć da bolestnik spava. Da svoje priatelje svakoga straha i usilja rěši, stao je Krisaor jednom sam besěditi o Božjih stvarih i o neizměrnoj ljubavi věčnoga otca. Čuvši to ribari veomi su se uzradovali i bolje ga jošte pazili. On se je pako višekrat s njimi Bogu molio.

Tako je on od prilike pet danah u ovoj kućarici proveo. Jednoč večerom unidje u sobu s Faniom tudjinka: ovo biaše oživljen kip iz Nepotianova dvora. Sada stopȧrv obuze Krisaora začudjenje i ljubopitnost. Jer dosada misljaše, da je ono, što je pàrvi dan vidio, samo zasěna namišljivosti bila, kao što je imaju ljudi u vrućici. Nu sada, kad ga je Karis umiljato nagovorila, tako se je zabunio, da nije mogo rěči izustiti, već se je onesvěsnuo.

Pošto se je opet osvěstio, umoli malko vina, a Karis uze čašu Fanii iz ruke i kleknuvši kraj postelje bolestnika napoji, jer je on sam tako bio oslabio, da nije uzmogao čašu dȧržati. Medjutim opazi, da ova inostranka ima mnogo lepšu opravu nego Fania; a i lěpost lica i nježnost rukuh pokazivahu, da ona nipošto nespada na ribarovu obitel. Zato zahvalivši se reče: »neznam, kako sam to ja siromah zaslužio, što me gledaš. Nu ona zarumenivši se reče: »Neću da čujem jednom ukor: »bolestan sam bio, a vi me niste pohodili. Što ste najmanjemu učinili, meni ste učinili.« Iz ovih rěčih pozna Krisaor, da je i Karis kárstjanka, i poděli joj svoj blagoslov; u sledećem pako razgovoru sobći joj, zašto ga je njezina slika tako zabunila. Nu kad je stao govoriti o mermerovom ki

pu boginje u Nepotianovom dvoru, na novo se tu. djinka zarumeni i nikom poniknuvši odvrati se, bi reći od stida, što ju je usporedio s poganskom boginjom, ili što joj je lěpotu toli hvalio. Tako si je barem Krisaor njezino tudjenje tumačio, i zato je počeo o drugih stvarih govoriti. Ali ona se je zadubila i za koj čas oprostila.

Pošto je otišla, žalio je Krisaor svoju nesmotrenost, i osěti neizkazanu želju, da ju opet može vidě ti. Zato kad se je povratila Fania, koja je svoju priateljicu pratila bila do mora, gde ju Duras u svoj čamac uze i do kopna odveze, upita Krisaor, kako li se zove pomenuta tudjinka. Nu Fania odgovori mucajuć, i najposlě reče, da joj je priateljica zabranila, njemu, kao inostrancu, ime priobéiti, buduć da ima uzroka svakako se čuvati, da nitko nesazna, što ovamo dolazi i što je kȧrstjanka. »Zovi ju daklem — na• stavi Fania samo Karis, mi ćemo se već razuměti. Dapače moli te, da ozdravivši i došavši na kopno, kad bi ju gdě srio, jednom rěčju ili magnutjem oka neočituješ, da ju poznaš, ako na nju nećeš nesreću naněti. Jerbo otac joj je mirni stanovnik solinski, muž pošten, nu zakleti nepriatelj kárstjanstva. Da on sazna, da je s tobom ikada obćila, skupo bi to platila: on bi joj zabranio ovamo dolaziti, a nas bi odav. de proterao i u nevolju stårmoglavio. Jer da znaš, da je ovaj otok njegova vlastitost, koju mi posedujemo po dobroti njegove bogoljubne kćeri.«

Od ovo doba nije više pitao Krisaor za ime tu. djinke; nu svojim mislim nije mogo zabraniti, da k njoj neletaju. -Groznica i rane prisilile su ga, te je morao više tjedanah u sobi provesti. Pošto se je oporavio, otidje jednom u jutro napolje, da uživa friž koga zraka i slasti, koju pogled na vedro nebo i cvatuću narav radja. Pun radosti pružao je ruke prema nebu i moru, kao da hoće ove svoje davno već nevidjene priatelje zagàrliti. On mi je višekrat s neizměrnim uzhitjenjem o ovom času pripovědao, da mu se oči nisu mogle nasititi zeleni dàrva i livade, te sjajne pučine morske. - Prěko mora treptila je pred njim krasna Dalmacia, kao veliki nepomični obraz, s pojedinimi kućami razpàršenimi po obali. Ovdě je opazio visoke tornje i velelěpe sgrade bogatoga grada Solina, skopčanoga tremom (Säulengang) s Dioklecianovom palačom, priličnom više varošu, nego dvoru.

Dočim je ovako daleko prěko mora běleće se dvorove motrio, u kojih je onda slavni, otcem care. vah prozvani vladar - Dioklecian - stanovao, i ondě odrekavši se drage volje vlade světa u miru i pokoju

starost provodio: prekine mu pogled čamca, zaštitjeno ga krovom proti sunčano jomari i plovečega k otoku, razmišljavanje o něgdašnjoj Dioklecianovoj veličini i o njegovom povratku u zabitnu domovinu. Krisaor spozna u njem svoga domaćina Durasa. Iza kako je šajku k brěgu privezao, izadje izpod krova Karis i prenu se, ugledavši Krisaora. Nu pošto ga je spozna la, pozdravi ga umiljato, a on ju odvede do kućarice u sěnu razgranjenih maslinah. Ovdě su svi zajedno proslavili ozdravljenje svoga priatelja. Krisaor pripovědaše im o svojih prošastih sgodah, putevih i sudbini; kako je ganut krěpostju i postojanostju kȧrstjanah, věru kárstjansku već za mladosti zagàrlio, ter obćenjem s kárstjanskimi učitelji i čitanjem knjigah sve ju dublje u sȧrce ucěpio.

Od ovoga dana dolazila je Karis više putah, da sluša mudroga Krisaora. Ona ga je mnogo pitala, koje za kȧrstjansku věru i razna mněnja o osobi razpetoga Isukarsta, koje za narav i život duše naše po slě smȧrti, koje za odnošenje světa k Bogu. Něki učenik Amelia biaše ju dulje vremena podučavao i zato je često puta smetala filosofičke fantazie Platona s uzvišenom prostotom Isukȧrstova nauka.

Duh biaše ovoj Salonitanci vårlo věšt i izobražen, a tělo uzor lěpote: zato svagdanji razgovori s ovom ljubopitnom lepoticom nisu baš mir poděljivali njegovoj duši. On je osećao, da mu je tělo ozdravilo, a sårce se razbolilo. Zato odluči, prie nego što si strast ova razum podjarmi, otok i Karis ostaviti i put u

Gȧrčku nastaviti.

Kad su Duras i Fania za ovu odluku čuli, tako su ga svesȧrdno i iskreno molili, da odlazak za několi ko tjedanah odgodi, a i Karis tako je tužno prosila više suzami i pogledom, nego li rěčmi da im Krisaor nije mogao odolěti. Tjedni ovi tako su opet bàrzo proletili na ovom bajnom otoku kao što ga Krisaor zvaše da je on na poslědku osećao, da bi mu dulje boravljenje samo nesreću povekšalo. Zato obja. vi Karisi, da će sutra na svaki način odputovati. Ona problědi pri ovih rěčih, da je postala nalik na Nepotianov kip. »Dokučujem reče, da ti se stanovanje u ovoj samoći, i obćenje ovo s nami nedopada. odgovori Krisaori

Ili možebit odvise

onda jao meni!

»Pravo veliš, ti moraš otići. S Bogom dakle, krěpostni Krisaore. Uspomenu tvoga ovdašnjega stanova

nja više krat ćemo proslaviti, a i meni će ona sveta biti.« Jedva da je to izustila, tako ju biaše žalost obuzela.

Krisaor se sutra dan zbilja oprosti s Durasom i Faniom. Duras ga odveze k ilirskoj obali, a on otidje u Solin, da ondě potrebne priprave za put učini. 3. Carski vàrti

U isto vreme biaše u Solin stigo brod iz Korinta, koj se je imao poslě osam danah u Gàrčku povratiti. Krisaor odluči počekati i s brodom ovim odjedriti, nego pěške u drugu koju luku otići, gdě bi možebit još dulje morao priliku izgledati. Za ovo osam danah šetao se je Krisaor jutrom i večerom po krasnoj solinskoj okolici: sad obalom školjkami posutom, ili pokraj zaliva, kojemu su dolazeće i odlazeće šajke i brodovi živahnost poděljivali, sad po visokih gorah, dižućih do oblakah plěšivo svoje těme. Jednom pak otidje u jutru do krasne palače i vårta Dioklecianova, koj je bio od Solina podobro udaljen.

Ovdě je stanovao od několiko godinah slavni muž, sin slobodnjakov, koj se je do prestolja carskoga popeo, dvadeset i jednu godinu světom vladao, tèr utemeljivši novo carstvo i napunivši sav svět začudjenjem drage je volje carski plašt odložio, i mirnu samoću u svojoj dalmatinskoj domovini huki tabora i sjajnosti prestolja predpostavio. Nijedan vladar prie njega nije dao toliki primer pobedjenja samoga sebe; malo će ih biti u buduće, koji bi hotěli njegovom stazom udariti. Dioklecian presta de carevati; nu čete njegove nisu ga prestale obožavati, carevi su mu svoje štovanje očitovali, a žačudjeni narodi motrili su ga s praznovĕrnom pozornostju kao čarobnu zagonetku. (Nadalje će slědit.)

Slavjanske věsti.

Pančevo 2. Stud. po st. Dobrovoljno teatralno družtvo nastavlja svoja predstavljenja i poslě »Svetislava i Milane, koje je o carskom dnu letos predstavljalo, data su još druga dva predstavljenja: pȧrvo 16. Sarpnja a drugo 16. Listop., kojom prigodom pě vali su i jednu pèsmu, sastavljenu od našega revnoga rodoljuba g. G. V. Živkovića i jedan dvopěv iz Donizetove opere - sve na sàrbskom jeziku. Trudovi revnih ovih mladićah u punoj je meni obćinstvo pohva lom nagradilo. Upraviteljstvo ovoga teatralnoga zavedenja zaključilo je, da će 22. Stud. koliko moguće ve likolěpno predstavljati »Smart Uroša V., poslednjega cara sarbskoga,« za koj igrokaz priugotovljavaju i shodne pěsme, kao lik hajdučki, molitvu Vukašinovu s pratnjom ženskih glasovah. Mi ćemo svojim vremenom što. vano obćinstvo o uspěhu ove lěpe naměre izvěstiti.

Mio ti je kraj u gorah zeleni',
Gdě cvate dol, a grozdje rumeni,
Gdě vedri zrak uz vire bistrie sja,
Te tihi bor i tanke jele grija;
Nije l' ti mio?

Aj tam', aj tam',

Dragi su nam, o pobre, ajdmo tam!

Mio ti je dom pri lipi sěnitoj,
Po vartu sad, o ružah veseo roj,
U kući rod, na dvoru naški oj,

Do gradje glas: »o zdravo brate moj!«
Nije l' ti mio?

Aj tam' aj, tam',

Bratja su nam, o brajno, ajdmo tam.

Mio ti je breg, uz njega stármi put,
Gdě hȧrže konj, kad buči vihar ljut,
Kad žarki grom užeže golem hrast,
Na rěkin 'zvor pećine groze past',
Nije l' ti mio?

Aj tam', aj tam',
Naški je put, o brate, ajdmo tam.

A. Mihanović od Petropolja.

Dioklecian u Solinu.

(Nadalje).

Buduć da je bilo zabranjeno tudjinom i solinskim stanovnikom carskomu se dvoru bez dopuštenja približiti, uzpeo se je Krisaor na bližnji brěžuljak, s kojega je u sěni golema hrasta palaču i vàrte gledao.

On se je svim pravom čudio ukusu ovoga něgdašnjega gospodara světa, koj si je mogao najlepši preděl svoga neizmernoga carstva u Europi, Azii ili Africi za svoje prebivalište odabrati, pa on se je volio u svoju dalmatinsku domovinu, u mila igrališta davno proletivše mladosti povratiti. Nedužnost, zadovoljnost i pokoj dětinstva imaju čarobnu moć za starca, koj je u burnom životu mudrosti stekao. Izmedju ove nedužnosti i skupo platjene mudrine prostire se zaparna pustoš života i bolne mu bludnje i strasti, gdě kao běsni za izpraznimi zasěnami slavohlepja, razblude i lakomosti letamo, i platja nam je umor i kajanje.

Krisaor nije znao, kamo da prie pogledne, koj izgled najviše da pohvali. Prema severu i iztoku dižu se za Solinom visoke velebićke gore put neba, kao markle ukočene sablasti. Nu prema iztoku i zapadu stavljaju plodne primorske ravnice svoje bogatstvo na ogled: svuda oko zaměra dvorove, sela, vinogra