Слике страница
PDF
ePub

de i bi reći umětne gajeve. Zora poji věčnu zelen Kad su na ugao jednoga hrama došli, zapaziše u srebårnom rosom, a hladni morski větrić razblažuje hodnici harpu sjajno oděvenih gospojah i děvicah. sunčanu zaparu. Pogled na more nedosadi ovdě jed. Sve su bile lépe i uzorite, nu ona, što im je bila na noličnom pučinom, ova bo je posuta neizbrojenimi čelu, kao da je njihova gospodarica, nadvisivala je zelenimi otoci, koji su bi reći u móre usadjeni. Móre sve ostale plemenitim stasom i korakom. Kad su se ovdě prilikuje velikomu jezeru, kojemu veličanstvo Krisaoru približile, malo što se ovaj nije prenemoprostora razblažuje milina pojedinih predmetah. gao, jer je ugledao Karis, koju biaše na Durasovom

Na srěd ove okoline diže se sjajna carska pala. otoku zatekao. Ona se je šetala na čelu děvojakah. ča. Mnio bi čověk, da palača ova nije ondě podig. Valjda ga je i Karis spoznala, jer se je zarumenila, auta radi preděla, nego preděl ovaj pretvoren je u i lice koprenom pokrila. prostrani perivoj radi iste palače. Velike joj i mno Starac i Krisaor nakloniše se duboko ovoj pratgobrojne sgrade pokrivaju prostor od male varoši. nji, kad je mimo njih išla. Onda upita mladi Gårk Sazidana je u četiri ugla, nakitjena mnogimi hra• nastojnika od várta za ove děvice, i sazna, da je movi i ima šestoaest zlatom pokrivenih toranjah. De pårva od njih Valeria, Dioklecianova kći, iduća iz beli su zidovi od trogirskoga mramora, a stupovi od kupelja. Plemeniti učenik Porfiriov zataji koliko mo. šarenoga ugladjenoga granita. Široki, pet stotinah sto guće zabunu svoju, i da pogibeljnu ovu sliku bårže pah dugački trěm (hodnica) pruža hladnu sěnu i u. bolje zaboravi, stade pomnie razpitivati za znamenigodni pogled na okolicu *).

tosti, koje mu je starac pokazivao. Nu pošto mu se Krisaor se s ovoga brěžuljka k Dioklecianovu je zahvalio i oprostit se htio, upita ga ovaj: »Gårku, vårtu uputi i srěte staroga muža, za kojega je mislio, reci mi, šta ti se vidi u ovoj palači najznamenitie od sudeć po opravi, da je to koj od carskih slugah. svega ?« Pošto su se pozdravili, upita ga tudjinac, odkuda li » Ono, što nisam vidio,« odgovori mudarac, »naije rodom, i zašto je ovamo došao. Krisaor mu u me Dioklecian car.« kratko odgovori, a starac mu se ponudi, da će ga »Ako li ga viděti želiš, mogu ti ga pokazati, a po palači voditi, buduć da je nastojnik carskoga nastavi nastojnik od várta. vårta.

» »Hvala ti na dobrohotnosti, nu ja nebi ni jedno. Otidjoše dakle u nutra na krasna vrata, kakovih ga koraka učinio, da mogu cara viděti. Šta mi je do možebit ni Rim neima. Krisaor uzdarži po svojoj na. toga, ako uvidim njegovo staro lice i sjajnu opravu, vadi kod svih ovih čudesah graditeljstva svoju priro. kojom se oděva? To nije on sám. Ja bi ga morao u djenu ravnodušnost, sasvim tim pohvali, kao priatelj duhu viděti, a ovoga mi ti nemožeš tako pokazati, umětnostih, lěpotu dvoranah, cårkvih, i stupovja. kao što si mi kipove i obraze pokazao.«

Pohvala mi se tvoja hladna čini,« reče starac, Starac mu naglo presěče rěč i uzklikne: »Něšto »sto drugih ljudih, isti cesari, koji su prie tebe ova sam ti zaboravio pokazati, što je možebit od svega mo došli, biahu uzhitjeni gledajuć ove umotvore od najvažnie, i gdě car najvoli boraviti: naime veliku dvodlěta i kista.

ranu s izgledom na more. Idi sa mnom, baš sada »Ja štujem čověčansku umětnost i čudim se nje neima ondě Diokleciana.a zinim proizvodom,« odgovori Krisaor, vakoprem su Otidjoše i stupiše u velelěpnu dvoranu urešenu oni od manje vrědnosti nego děla božje umětnosti, s jedne strane kipotvorskimi i slikarskimi děli, děla naravi. Meni bi ovi umotvori jošte više godili, druge strane prekrasnimi izgledi u okolicu. Nuz zi. da mi se nemila misao po mozgu nevårti, naime da dove bile su dragocène počivaljke, šareni iztočni ciumotvori ovi nisu dėla bezazlene ljubavi prema lē. limi i stolovi sa zlatnim i srebàrnim posudjem, a u poti, nego proizvodi čověčje oholosti i taštine. Niti njem zajutrak. Gospoda i dvorani šetahu se ondě, ista narav nebi bila tako lặpa i zaměrna, da koja i uživahu frižkoga zraka. druga svårha iz njezinih dělah viri, razmi nevinosti i Kad je Krisaor sa svojim pratiocem u nutra slu. želje za svetostju i savåršenostju.

pio, svi su se ovomu naklonili, i kano cara ga poStarac je pogledao mudarca sa začudjenjem kao zdravili. Sad je stopårv uvidio Krisaor, iko mu biada ga razumio nije, i vodio ga je dalje.

še pratilac, i prigne takodjer kolěno pred starcem, *) Obširnie opisanje iste palače citati se može u Danici za

to jest Dioklecianom. Nu ovaj ga uze za ruku, odve. god: 1838. na str. 18, i sled.

de

ga k počivaljci, sěde do njega i reče: » Ja mo.

a

6

Učred.

ram moliti tebe, a ne ti mene, da ti oprostim, jer odložiti i za malo vrěmena kajati se. Da pako tebi sam te prevario. Budi iskren kano i do sada; ja bo do sada nije bilo žao toga, što si učinio, to je svět nisam car, nego zadovoljni seljanin, gojeći si kupus razabrao iz odgovora, poděljenoga poklisarom cara i smějući se kad kada svojoj prošastnosti kano sanjki.u Maksimiana, kad te je ovaj pozvao bio, da carski 4. Muž na prestolju.

plašt opet primiš*).« Dočim su carski službenici zajutrak donosili, o. » Maksimian je i sa sědinami nestašno děte, on svěstio se je malko Krisaor od svoga začudjenja. je i u posebnom stališu ostao vladar, to jest gluhi

»U istinu,« reče car, vime tvoje bilo mi je po slėpac, neimajući nikakva smisla , osim ćuti carskoga znato. Ja sam ga više putah čuo. Ono je starie i plašta.« častnie nego tvoja prilika. Ja sam se zaisto čudio, » »Šta veliš, otče cesarah?a« zavapi Gark. Uspo. kad sam gledao u toli mladu mužu tako slavnoga sve. redjuješ li ti gospodare narodah, koje navadno sve. tjenika mudrosti.«

videće, svečujuće, sveznajuće, svemoguće zovu, s opi» Otče cesarah ,a odgovori Krisaor, »nečudi se mi nesrétnici, kojim je narav vid i sluh uzkratila ?« tomu, što je posve naravno. Ni děte ni starac ne. Dioklecian ovako odgovori: »Koga su bogovi do treba toliko mudrosti, koliko muž u naponu života, svoga prestolja podigli, on devidi zemlje pod noga. želeći se spasiti. Mladić naslědi oružje mudrine od ma mu ležeće, nečuje vapaja narodah, jer irepti ne. dětinstva. Njemu trébuje samo sačuvati i slěditi ćut bu nad oblaci. On vidi ono, što doli biva, samo prema lěpu i dobru, nije bo jošte podmitjen i otrov. kupljenima očima svojih priateljah, čuje samo kupljeljen opačinami i predsudami ovoga světa, on će ih nima ušima svojih savětnikah i vojvodah, i radi sa. stopårv poznati. Znamenje je uvěk pokvarenoga vě. mo njihovima rukama, neznajući ništa od toga, šta ka, kada ljudi zdravi razum za něšto vårhunaravnoga radi. Budući od naroda odcépljen, poznaje ga samo ili baš pogibeljnoga prozivaju. I ti si mudrac, otče posudjenimi smisli, i zato nemože istine doznati. Kad cesarah, dostojnii udivljenja, nego ikoi drugi, što se savětnici iz lakomosti ili predsudah dogovore, da sam ih vidio. Nu ti si povratak k istioi i naravi će prevariti vladara, ili kad su oni sami od drugih skuplje platio, nego ja.«

prevareni: vladar će uza svu svoju mudrost ludo raDioklecian nasměhnu se i reče: »Sěda mi je sta. diti i pored sve dobrohotnosti bezputno postupati. rost novacah posudila.«

On će najvažnie službe zlobnim i nesposobnim lju»Kano svakomu,a odgovori Krisaor, vou svaki dem poděliti, te zaslužne i krěpostne muževe odvår. nije kupio ono, što si ti. Meni je mnogo laglje bilo o. ći. On za to nezna, jerbo nečuje i nevidi, on je glu. stati kod naravi, nego tebi povratiti se k njoj. Ti si hi slēpac i mora to biti.« bio izvåržen svojim i tudjim strastim, pa si se iz ne o Da to čověk nemora biti, ti si pokazao.« nada u mirni svět nevinosti povratio. Ti si bio jed »Hoćeš li da mi se rugaš, Krisaore?a zavapi malnom svemogi gospodar, opreděljujući narodim sud. ko sardito Dioklecian. Da li nevidiš smeće sadaš. binu, upravljajući tečajem světa, i ovo si ti u jedan njega věka, vrijenje i bučenje narodah? Dok sam na put zapostavio miru i tišini poljskoga života ; ti si žić prestolju sědio, mnio sam, da mogu lahko svim u. vot u carskom dvoru, na putu, u taboru zaměnio s pravljati; kazali su mi, da svět pod mojim žezlom zaovom samoćom; ti si občenje s kraljevi, vojvodami i dovoljno, srětno živi, da je sve u redu, samo da tobo. poklisari ograničio obćenjem sa samim sobom. Za. že někoji zanešenici i nemirnici luduju. - Nu iza ka. isto, toga jošte nijedan samodåržac, barem drage ko sam s oblakah medju ljude sišao, uvidio sam, da volje učinio nije; tisuće vladarah, koji će za tobom je sve drugčie. Dapače čuo sam, kako me někoji živěti, neće li moći uzkratiti slavu, da ti je bio mo ljudi proklinju, i to radi dělab, kojimi sam se pono. čan duh..

sio,a Car se osměhnu i reče: »kao što mi se čini, ti ppAko li ti, gospodaru i care, ovako o sebi su. si isto tako věšt udvornomu kano i školskomu je diš, kako da sude o sebi oni vladaoci, koji se s toziku.a

bom u veličini duha nemogu usporediti ? v »Ti bi imao zaisto razloga potvarati me ulagiva

*) Po svědočanstvu Aurelia Viktora, odgovorio je Dioklecian njem, da jošte ovo neprimetnem. Mnogi ljudi učine

poklisarom ovako: oda mogu Maksimianu pokazati kupas, veliko dělo od dosade ili uzhitjenja, bez da zato 0

koga sam vlastitom rukom sadio, nebi bogme ni pomislio, stanu veliki ljudi; mnogi će možebit kao ti krunu da ću ja blaženi ovaj mir s olujom slavohlepja zaměniti.«

razuma.

Ili ništa neće oni o sebi suditi, ili, zavedeni lě. »Dostoj mi obznaniti, koja ti se učionica za bu. pimi rěčmi svojih dvoranah, ono samo, što je najbo. dućega vladara najbolja čini,« upita mudrac. lje. Prie nego što sam se carskim plaštem zaoděnuo, „Bez dvojbe vojska i ratla odgovori car. Ovde vidio sam bludnje onih, što su ga nosili, i zato sam će on naučiti okrug pokornosti i okrug zapovědanja ; se nadao, da ću se znati ukloniti onim bludnjam. Sla ovdě će mu se naviknuti oko na stalni red, sárce na bi vladaoci, želeći vladati, ili podėljuju preveliko ili neprestrašenost u nenadanih pogibeljih, duh na po. premalo pouzdanje svojim savětnikom. U oba slučaja zornost i neumornu radinost. Ovdě razlikuje cělo od pokazuju svoju taštinu i svoju slabost. Jerbo oni, pojedinih dělah, i stavlja opet ove u celo. Ovdě ga koji svoju slavu i dåržavu slēpo drugim pověruju, okružavaju priatelji, dušmani, vitezi, strašivice, pošte. misleći, da su si Bog zna kako věšte zastupnike oda ni i himbeni ljudi, on ih nauči pri pårvom pogledu brali, odriču se u prevelikoj čednosti i vlastitoga poznavati i město, što ih ide, opreděliti. Dåržava je

Oni ostaju i sa sėdinami malolětna děca, i kano i vojska: znadući upravljati sto tisućah, znati će spadaju u učionicu, a ne na prestolje. Samovlada im vladati i velikom dåržavom.« se pretvori u velevladu slavohlepnih i lakomih lju Krisaor kaza: »dåržava je doduše slična vojsci; dih, koji ih okružavaju, ili hotnicah, ljubimacah i u. nu vojska je opet samo dio dåržave, a nesadáržava škopljenikah, služećih njihovomu tělu, a ne narodu.« svårhu dåržave, kao što ni mač, kog čověk nosi, ni.

Krisaor reče: povom te pobědom neće dogo. je svårha čověčjega života, nego samo sredstvo njedovština potvarati.«

govo.

»Zato lakše je upravljati vojskom, nego darža. Ja se nadam, da me niti radi prevelike sumnje

vom,a odvrati car. Nu ja sam govorio o učionici, a o znanostih i volji drugih neće koriti,« nastavi car.

ne o světu, u kojem treba pravila upotrěbiti. I u oJer sam uvěk prezirao vladaoce, mnijuće, da su

dåržavi treba da bude red i postupno razredjenje oni pametnii, nego ikoi od njihovih podložnikah. pokornosti i zapovědanja. Rimsko carstvo, potri Ovakovi ljudi il su zlobni, il su oholi i oběstni, na strane světa prostårto, preveliko je, nego da bi ga stojeći sve bolje pokraj sebe uništiti, da nedodje mogo jedan jedini čověk ravnati. Zato sam bio uzeo drugomu ni na kraj pameti pomisliti, da je i op nè.

sucesare, i razdělio gradjansko i vojničko upravljanje što. Oni, akoprem nisu kårvoloci, podnose opet svu

u pojedine grane, te svakoj sam grani predstavio na.

stojnika. Poslovi su polagano nu čvarsto naprědomuku i strah kárvolokah, svagdě bo vide okletve i vali. Nikada nije bilo rimsko carstvo tako silno sve. kovarstva. Oni nečine ništa, jer žele sve učiniti, jer

zano i uredjeno. Neizměrno orudje moje volje bilo malo i veliko s istom pomnjom rade, il se sami bri. je izvedeno, a volja mi je dobra bila. Ja sam želio

sréću světa, mir i blagostanje mojih podložnikah. jali, il varoš koju razoriti dali,a

Mnio sam, da ću povratiti zlatoi věk pěsnikah. VevoTi mi ovdě opisuješ navadne vladaoce, au odgo. jahu mi, da se je zbilja povratio. Pa šta sam najpo

slě našao? Bune, sdvojenje i nezadovoljnost. — Zašto? vori Krisaor; onu ti nespadaš na njihovu četu. U te. Jer sam sědio na prestolju kao gluhi slėpac.« bi živi veća sila. Ti si umio ravnati sobom i pozna. » Ta nije li ti bila u rukuh dåržava i tvoje oruvao si tanku razliku izmedju premalo i premnogo dje? Tko ti ovo mogaše oteti?« upita Krisaor.

✓ Moja visina!« odgovori car. »Ja nisam vidio pouzdanja, buduć da si nadaren neobičnim poznava. moje narode, nego samo mojih četiri ili pet věcninjem ljudih. Pa věndar si imao razloga, da nebudeš kah; i ovi opet nisu viděli narode, nego samo pode sa sobom zadovoljan ?u «

ložene sebi ravnitelje, a ni ovi nisu mi viděli narode,

nego samo svoje osobne priatelje i nepriatelje, svoje Dioklecian uzkliknu: »Vladar mora biti više, ne predsude, svoju korist ili sgubitak. Ja sam izručio go gradjanin; zato mu domaće i gradjanske kreposti najmudriim muževim najvišje časti: nu njih su izvěs. nedotiču. Tko zna sobom zavladati, nezna zato već tjivali o potreboći i želji naroda najnižji urednici, a

ovi su navadno najglupii i najzlobnii. - U čijih je i dåržavom ravnati. Nezove se u zalud vladanje naj. dakle rukuh počivala 'dàržava i narodna sreća? težja umětnost; jer je bogme težka, a ja sam se u Nauči odatle, da i najmudrie uredjenje oblastih dår. věrio, da ju čověk nemože sasvim naučiti. Ja sam u

žave, da i najbolja volja marljiva vladaoca, da i naj.

veća mudrost i krepost njegovih savětnikah nedoti. tom obziru najbolje učionice polazio, pa věndar sam če, ako čověk želi dåržavom dobro upravljati, to jest tek učenik ostao.a

većinu stanovnikah usréciti.

(Dalje će sledit.)

Učrednik i izdavatelj Dor. Ljudevit Gaj.

[graphic]
[blocks in formation]
[ocr errors]

Čujde sele! da ga zapievamo o onome ratu žestokome, Kad ti mlada mene preoblada. Ja se skočih na konja viteza 1 pripasah sablju pozlatjenu, Te odjezdih níz to polje ravno, Kó i negda Kraljeviću Marko. Dok dojezdih do vojske careve, Tu poviknuh, da me vojska čuje: »Nebi li se koi junak našó, »Da mi dojde na mejdan vitežki?« Svi junaci nikom ponikoše, Neponiče Lelja diete mlado, Lelja mene na boj ne poziva; Ali mi je, ko da me poziva. Ni konjica ni mamuzah neima; Ali leti, ko ptica krilata, Oko mene i konjica moga; Te odleti opet iz nenada, Moiš, da leti nebu kroz oblake.

Nečeka me, al' mi 'e; kó da čeka.
Lelja mene na boj ne poziva;
Ali mi je, ko da me poziva.
Uhvatih ga za bijelu ruku,
Te potegnuh sablju pozlatjenu,
Da se vidi, tko je junak bolji.
Nu gle, draga, čuda golemoga!
Lelja diete hitro se pretvori
U dievojku plavu, modrooku.
Munja sinů iz očicah modrieh..
Sablja mi se u ruci raztopi..
A striela mi sardašce pogodi.
Tako mlada ti me preoblada!

Og. Ostrožinski.

Dioklecian u Solinu.

(Nadalje). Krisaor nakloniv se reče: »Ja priznajem, kao što dostoji, istinu tvoga iz žalostnoga izkustva cårpljenoga nauka. Sasvim tim bilo je već blaženoga věka, srěčnih cvatućih narodah pod upravljanjem mudrih vladaocah, kojim duh možebit nije bio ni tako uzvi. šen, kao što je tebi. Bi li dogodovštinu u laž utěrali?« Dioklecian odgovori: »Više putah donosi vrěme srě. ću, koju je čověk s velikim nastojanjem u zalud tra.

51

Ja se vratih bielom dvoru svome, A kraj puta tvoji bieli dvori ; Pred dvorom ti Lelja diete mlado.

žio. Često se pripisuje vojvodi poběda, koju je sa. podložnikah priobčili, nego ti bi se izvěstio bio i o mo slučaj podělio. Oli misliš li zbilja, Krisaore, da značaju, vrědnosti i věrnosti tvojih sudacah, urednito dostaje za srčću podložnikah, ako im je vladar kab i naměstoikah. Miliuni ljudih, koji su pod tvojim mudar? – Nauči me tajnu, po kojoj može čověk na žezlom živili, nisu te viděli : zato kad si im poslao prestolju razgovetno viděti, čuti, i istinu razabrati, urednika ili naměslnika, mislili su, da si ti na njega zahvalit ću se, akoprem mi ove tajne više netrébuje.« sasvim nalik. Ako te je ikada pokrajina koja okrut

» »Nije tvojoj mudrosti manjkao ključ od ove nim ili lakomim, razsipnikom ili neznancem prozvala, zagonetke, nu valjda nisi imao volje pokušat ga. Da nije to za to učinila, buduć da si ti to bio, nego zaudesiš cověka, kojega žalostno lice pobudilo bi u te to, buduć da si se u dělih tvojih naměstnikah, ni nebi želju pomoći mu: bi li mu pružio lėka ili nova- znajući, narodu onako pojavio. A ti nisi ni poznao cah, bez da ga za uzrok žalosti upitaš? Bi li mu tvo sve one urednike!u a ga konja ponudio, mnijući, da je sustao, il bi ga raz

» Scarem Augustom dokinuli su se gadni govarao, scèneć, da kuka radi smarti svoga sina ? u a neredi republike, buduć da je u njoj nestalo

»Ja bi ga najprie upitao za uzrok žalosti ! Lěčnik krěpostih. Rimskomu je carstvu trébalo samodåržca, nevrači, prie nego što sazna iz ustiub bolestnika, šta

i ono ga je dobilo. Od onoga vrěmena zahtěvala je mu fali.a

razboritost, da carevi nedozvolje puku, podići se po»»Bolestnik je narod, a léčnik je vladar. Ovaj kraj prestolja u věću, da nebi uzdarmao carstvo i lěčnik nemože svoga bolestnika izvidati, jer ga nepi- prestolje.« ta ni sám, ni po svojih slugah za bolest, nego osla. » »Nikada, niti prie, niti poslě Augusta nije věće njajuć se na samo gatanje i mněnje svojih službeai- uzdårmalo prestolje, nego vojska i vojvode ; sebičnost kah, predpisuje mu lék.« a

carskih dvoranah i ljubimacah, razuzdanost Perennia, » Nevalja ti prispodoba. Puk neima glasa, a da Plautiana, Sejana. Kad su u vrème cara Komoda voga i ima, nebi znao bolest opisati i reći, kako da mu jaci prestolje svega světa najviše ponudjajućemu prose pomogne.«

davali, a strašivomu Julianu ga prodali: onda se je onPuk neima ondě glasa, gdě mučati mora, i věće akoprem je već bilo duboko palo gdě je samo službenikom vladarovim dozvoljeno govo- ruge barem stidělo, a vojaci nisu se ni stiděli.a a riti. Da puk smije govoriti, pametno bi besědio. Ta v Šta veliš? Želiš li ti nakazan velevlade světu vladar sve svoje věčnike iz srědi naroda izabira; nu povratiti?a on samo pojedine ljude pozna, kojim se je slučajno » »Neželim, jerbo već mudri Homer reče: Jedan približio, a mnogo tisućah drugih, jošte pametniih, da bude gospodar! i u tom se svi narodi s njim slažu. ostane od njega daleko. Tko želi pojedinoga čo Nu najbolji, najmudrii neka bude gospodar, to jest věka usrěčiti, trăba da ga pita; a tko želi sav narod usrě. onaj, koj nosi světlo celoga naroda u sebi; ovo pako citi, trěba da ga sluša. Oni, koje si ti gluhimi slēpci pro• světlo nemogu poděliti pojedini ljudi. Onaj neka bu. zvao, čuli bi i viděli istinu, da nisu mnoštvom svojih de gospodar, koj narod vlastitima ušima sluša i vla. službenikah, kao zidom, od naroda odcěpljeni. stitima očima gleda. Vladar, što kupljenima ušima čuje

»K meni je svaki mogo doći; ja sam svakoga i podmitjenima očima vidi, neslėdi svoju, nego svojih posluhnuo.

slugah volju. On nosi carski plašt i žezlo, a oni su »»Tvoja je uljudnost svemu světu poznata ; nu oni velevladari.

velevladari. Njih sluša vladar i dåržava.« « pojedini ljudi, što su se tvojoj posvetjenoj osobi pri »Budi pravedan, Krisaore! Věruj, i izmedju car. bližili, nisu govorili o narodnoj, nego o svojoj nevolji. skih věčnikah ima krepostnih, poštenih muževah, ljuDa si ti u svakoj pokrajini tvoga neizměrnoga carstva bećih svoga cara i objavljajućih mu istinu.a od najmudriih stanovnikah věće (senat) skupio: onda » » Věrujem ja to; nu niti najkrěposlnii nemože bi ti ova věća objavila bila potrěbe pojedinih kraje. poděliti istinu, koje ni sam neima. Koj do prestolja vah; onda bi ti skup ovaj od najpametniih ljudih ob- stoji, isto tako malo vidi od naroda, kano onaj, koj znanio bio i način, kako valja zlu doskočiti, što po. na prestolju sědi. On izvěstjuje cara, kao što su njejedinomu, ma koliko mudromu čověku nije moguće, ga podplatjeni urednici izvěstili. U ostalom nitko ne. jerbo nepozna potanko město, običaje i predsude zem. ljubi iskreno vladara, koj neljubi narod; jerbo narod lje i stanovnikah. Onda bi ti znao bio, ne samo ono, je tělo vladaru, a vladar je duša narodu. Šta ti je dušto su ti savětnici o željah, potrěbi i věrnosti svojih ša bez těla, ili vladar bez naroda ? Ti znaš, gospoda.

ove poo

[ocr errors]
« ПретходнаНастави »