de i bi reći umětne gajeve. Zora poji věčnu zelen srebàrnom rosom, a hladni morski větrić razblažuje sunčanu zaparu. Pogled na more nedosadi ovdě jednoličnom pučinom, ova bo je posuta neizbrojenimi zelenimi otoci, koji su bi reći u móre usadjeni. Móre ovdě prilikuje velikomu jezeru, kojemu veličanstvo prostora razblažuje milina pojedinih predmetah.

Na srěd ove okoline diže se sjajna carska pala ča. Mnio bi čověk, da palača ova nije ondě podig. nuta radi preděla, nego preděl ovaj pretvoren je u prostrani perivoj radi iste palače. Velike joj i mnogobrojne sgrade pokrivaju prostor od male varoši. Sazidana je u četiri ugla, nakitjena mnogimi hramovi i ima šestnaest zlatom pokrivenih toranjah. Debeli su zidovi od trogirskoga mramora, a stupovi od šarenoga ugladjenoga granita. Široki, pet stotinah stopah dugački trěm (hodnica) pruža hladnu sěnu i ugodni pogled na okolicu*).

Krisaor se s ovoga brěžuljka k Dioklecianovu vartu uputi i srěte staroga muža, za kojega je mislio, sudeć po opravi, da je to koj od carskih slugah. Pošto su se pozdravili, upita ga tudjinac, odkuda li je rodom, i zašto je ovamo došao. Krisaor mu u kratko odgovori, a starac mu se ponudi, da će ga po palači voditi, buduć da je nastojnik carskoga

vårta.

Otidjoše dakle u nutra na krasna vrata, kakovih možebit ni Rim neima. Krisaor uzdȧrži po svojoj navadi kod svih ovih čudesah graditeljstva svoju prirodjenu ravnodušnost, sasvim tim pohvali, kao priatelj umětnostih, lěpotu dvoranah, càrkvih, i stupovja.

»Pohvala mi se tvoja hladna čini,« reče starac, »sto drugih ljudih, isti cesari, koji su prie tebe ovamo došli, biahu uzhitjeni gledajuć ove umotvore od dlěta i kista.<

»Ja štujem čověčansku umětnost i čudim se nje zinim proizvodom,« odgovori Krisaor, »akoprem su oni od manje vrědnosti nego děla božje umětnosti, děla naravi. Meni bi ovi umotvori jošte više godili, da mi se nemila misao po mozgu nevàrti, naime da umotvori ovi nisu dela bezazlene ljubavi prema lěpoti, nego proizvodi čověčje oholosti i taštine. Niti ista narav nebi bila tako lepa i zaměrna, da koja druga svȧrha iz njezinih dělah viri, razmi nevinosti i želje za svetostju i savȧršenostju.

Starac je pogledao mudarca sa začudjenjem kao da ga razumio nije, i vodio ga je dalje.

* Obširnie opisanje iste palače čitati se može u Danici za god: 1838. na str. 18. i slěd. Učred.

Kad su na ugao jednoga hrama došli, zapaziše u hodnici hàrpu sjajno oděvenih gospojah i děvicah. Sve su bile lěpe i uzorite, nu ona, što im je bila na čelu, kao da je njihova gospodarica, nadvisivala je sve ostale plemenitim stasom i korakom. Kad su se Krisaoru približile, malo što se ovaj nije prenemogao, jer je ugledao Karis, koju biaše na Durasovom otoku zatekao. Ona se je šetala na čelu děvojakah. Valjda ga je i Karis spoznala, jer se je zarumenila, i lice koprenom pokrila.

Starac i Krisaor nakloniše se duboko ovoj pratnji, kad je mimo njih išla. Onda upita mladi Gȧrk nastojnika od várta za ove děvice, i sazna, da je párva od njih Valeria, Dioklecianova kći, iduća iz kupelja. Plemeniti učenik Porfiriov zataji koliko moguće zabunu svoju, i da pogibeljnu ovu sliku bȧrže bolje zaboravi, stade pomnie razpitivati za znamenitosti, koje mu je starac pokazivao. Nu pošto mu se je zahvalio i oprostit se htio, upita ga ovaj: »Gårku, reci mi, šta ti se vidi u ovoj palači najznamenitie od svega?«

>>Ono, što nisam vidio,« odgovori mudarac, »naime Dioklecian car.<<

»Ako li ga viděti želiš, mogu ti ga pokazati, nastavi nastojnik od vàrta.

>>>>Hvala ti na dobrohotnosti, nu ja nebi ni jednoga koraka učinio, da mogu cara viděti. Šta mi je do toga, ako uvidim njegovo staro lice i sjajnu opravu, kojom se oděva? To nije cn sám. Ja bi ga morao u duhu viděti, a ovoga mi ti nemožeš tako pokazati, kao što si mi kipove i obraze pokazao.«<

Starac mu naglo presěče rěč i uzklikne: »Něšto sam ti zaboravio pokazati, što je možebit od svega najvažnie, i gdě car najvoli boraviti: naime veliku dvoranu s izgledom na móre. Idi sa mnom, baš sada neima ondě Diokleciana.«

Otidjoše i stupiše u velelěpnu dvoranu urešenu s jedne strane kipotvorskimi i slikarskimi děli, a s druge strane prekrasnimi izgledi u okolicu. Nuz zidove bile su dragocene počivaljke, šareni iztočni ćilimi i stolovi sa zlatnim i srebàrnim posudjem, a u njem zajutrak. Gospoda i dvorani šetahu se ondě, i uživahu frižkoga zraka.

Kad je Krisaor sa svojim pratiocem u nutra stupio, svi su se ovomu naklonili, i kano cara ga pozdravili. Sad je stopȧrv uvidio Krisaor, tko mu biaše pratilac, i prigne takodjer kolěno pred starcem, to jest Dioklecianom. Nu ovaj ga uze za ruku, odvede ga k počivaljci, sède do njega i reče: » Ja mo

ram moliti tebe, a ne ti mene, da ti oprostim, jer sam te prevario. Budi iskren kano i do sada; ja bo nisam car, nego zadovoljni seljanin, gojeći si kupus i smějući se kad kada svojoj prošastnosti kano sanjki.« 4. Muž na prestolju.

Dočim su carski službenici zajutrak donosili, svěstio se je malko Krisaor od svoga začudjenja.

>>U istinu,<< reče car, »ime tvoje bilo mi je poznato. Ja sam ga više putah čuo. Ono je starie i častnie nego tvoja prilika. Ja sam se zaisto čudio, kad sam gledao u toli mladu mužu tako slavnoga svetjenika mudrosti.

>>Otče cesarah,« odgovori Krisaor, »nečudi se tomu, što je posve naravno. Ni děte ni starac netreba toliko mudrosti, koliko muž u naponu života, želeći se spasiti. Mladić naslědi oružje mudrine od dětinstva. Njemu trěbuje samo sačuvati i slěditi ćut prema lěpu i dobru, nije bo jošte podmitjen i otrov ljen opačinami i predsudami ovoga světa, on će ih stopȧrv poznati. Znamenje je uvěk pokvarenoga vě. ka, kada ljudi zdravi razum za něšto vȧrhunaravnoga ili baš pogibeljnoga prozivaju. I ti si mudrac, otče cesarah, dostojnii udivljenja, nego ikoi drugi, što sam ih vidio. Nu ti si povratak k istini i naravi skuplje platio, nego ja..

Dioklecian nasměhnu se i reče: »Sěda mi je sta rost novacah posudila."

>>Kano svakomu,a odgovori Krisaor, »nu svaki nije kupio ono, što si ti. Meni je mnogo laglje bilo ostati kod naravi, nego tebi povratiti se k njoj. Ti si bio izvȧržen svojim i tudjim strastim, pa si se iz nenada u mirni svět nevinosti povratio. Ti si bio jednom svemogi gospodar, opredeljujući narodim sudbinu, upravljajući tečajem světa, i ovo si ti u jedan put zapostavio miru i tišini poljskoga života; ti si život u carskom dvoru, na putu, u taboru zaměnio s ovom samoćom; ti si obćenje s kraljevi, vojvodami i poklisari ograničio obćenjem sa samim sobom. Zaisto, toga jošte nijedan samodàržac, barem drage volje učinio nije; tisuće vladarah, koji će za tobom živěti, neće ti moći uzkratiti slavu, da ti je bio moćan duh..

Car se osměhnu i reče: »kao što mi se čini, ti si isto tako věšt udvornomu kano i školskomu je ziku..

odložiti i za malo vremena kajati se. Da pako tebi do sada nije bilo žao toga, što si učinio, to je svět razabrao iz odgovora, poděljenoga poklisarom cara Maksimiana, kad te je ovaj pozvao bio, da carski plašt opet primiš*).«

»>Maksimian je i sa sědinami nestašno děte, on je i u posebnom stališu ostao vladar, to jest gluhi slěpac, neimajući nikakva smisla, osim ćuti carskoga plašta.«<

»»Šta veliš, otče cesarah?«« zavapi Gàrk. »Uspo. redjuješ li ti gospodare narodah, koje navadno svevideće, svečujuće, sveznajuće, svemoguće zovu, s onimi nesrětnici, kojim je narav vid i sluh uzkratila?«<

Dioklecian ovako odgovori: »Koga su bogovi do svoga prestolja podigli, on nevidi zemlje pod nogama mu ležeće, nečuje vapaja narodah, jer trepti ne. bu nad oblaci. On vidi ono, što doli biva, samo kupljenima očima svojih priateljah, čuje samo kuplje nima ušima svojih savětnikah i vojvodah, i radi samo njihovima rukama, neznajući ništa od toga, šta radi. Budući od naroda odcepljen, poznaje ga samo posudjenimi smisli, i zato nemože istine doznati. Kad se savětnici iz lakomosti ili predsudah dogovore, da će prevariti vladara, ili kad su oni sami od drugih prevareni: vladar će uza svu svoju mudrost ludo raditi i pored sve dobrohotnosti bezputno postupati. On će najvažnie službe zlobnim i nesposobnim lju dem poděliti, te zaslužne i krěpostne muževe odvȧrći. On za to nezna, jerbo nečuje i nevidi, on je glu hi slěpac i mora to biti.«<

»»Da to čověk nemora biti, ti si pokazao.<<

>>Hoćeš li da mi se rugaš, Krisaore?« zavapi malko sàrdito Dioklecian. »Da li nevidiš smeće sadašnjega věka, vrijenje i bučenje narodah? Dok sam na prestolju sědio, mnio sam, da mogu lahko svim upravljati; kazali su mi, da svět pod mojim žezlom zadovoljno, srětno živi, da je sve u redu, samo da tobože někoji zanešenici i nemirnici luduju. Nu iza kako sam s oblakah medju ljude sišao, uvidio sam, da je sve drugčie. Dapače čuo sam, kako me někoji ljudi proklinju, i to radi dělah, kojimi sam se pono

sio.a

»»Ako li ti, gospodaru i care, ovako o sebi sudiš, kako da sude o sebi oni vladaoci, koji se s tobom u veličini duha nemogu usporediti?

*) Po svědočanstvu Aurelia Viktora, odgovorio je Dioklecian poklisarom ovako: »da mogu Maksimianu pokazati kupus, koga sam vlastitom rukom sadio, nebi bogme ni pomislio, da ću ja blaženi ovaj mir s olujom slavohlepja zaměniti.<

Ili ništa neće oni o sebi suditi, ili, zavedeni lepimi rěčmi svojih dvoranah, ono samo, što je najbolje. Prie nego što sam se carskim plaštem zaoděnuo, vidio sam bludnje onih, što su ga nosili, i zato sam se nadao, da ću se znati ukloniti onim bludnjam. Slabi vladaoci, želeći vladati, ili poděljuju preveliko ili premalo pouzdanje svojim savětnikom. U oba slučaja pokazuju svoju taštinu i svoju slabost. Jerbo oni, koji svoju slavu i dȧržavu slěpo drugim pověruju, misleći, da su si Bog zna kako věšte zastupnike odabrali, odriču se u prevelikoj čednosti i vlastitoga razuma. Oni ostaju i sa sėdinami maloletna děca, i spadaju u učionicu, a ne na prestolje. Samovlada im se pretvori u velevladu slavohlepnih i lakomih lju dih, koji ih okružavaju, ili hotnicah', ljubimacah i uškopljenikah, služećih njihovomu tělu, a ne narodu.<<

Krisaor reče: »ovom te pobědom neće dogo. dovština potvarati.«<

»Ja se nadam, da me niti radi prevelike sumnje o znanostih i volji drugih neće koriti,« nastavi car. »Jer sam uvěk prezirao vladaoce, mnijuće, da su oni pametnii, nego ikoi od njihovih podložnikah. Ovakovi ljudi il su zlobni, il su oholi i oběstni, nastojeći sve bolje pokraj sebe uništiti, da nedodje drugomu ni na kraj pameti pomisliti, da je i on ně. što. Oni, akoprem nisu kàrvoloci, podnose opet svu muku i strah kårvolokah, svagdě bo vide okletve i kovarstva. Oni nečine ništa, jer žele sve učiniti, jer malo i veliko s istom pomnjom rade, il se sami bri jali, il varoš koju razoriti dali.«

»»Ti mi ovdě opisuješ navadne vladaoce,«« odgovori Krisaor; »nu ti nespadaš na njihovu četu. U tebi živi veća sila. Ti si umio ravnati sobom i pozna. vao si tanku razliku izmedju premalo i premnogo pouzdanja, buduć da si nadaren neobičnim poznavanjem ljudih. Pa vendar si imao razloga, da nebudeš sa sobom zadovoljan ?« «

Dioklecian uzkliknu: »Vladar mora biti više, nego gradjanin; zato mu domaće i gradjanske kreposti nedotiču. Tko zna sobom zavladati, nezna zato već i dȧržavom ravnati. Nezove se u zalud vladanje naj težja umětnost; jer je bogme težka, a ja sam se uvěrio, da ju čověk nemože sasvim naučiti. Ja sam u tom obziru najbolje učionice polazio, pa vendar sam tek učenik ostao.«

»Dostoj mi obznaniti, koja ti se učionica za budućega vladara najbolja čini,« upita mudrac.

Ovdě

»Bez dvojbe vojska i rat!« odgovori car. će on naučiti okrug pokornosti i okrug zapovědanja: ovdě će mu se naviknuti oko na stalni red, sårce na neprestrašenost u nenadanih pogibeljih, duh na pozornost i neumornu radinost. Ovdě razlikuje cělo od pojedinih dělah, i stavlja opet ove u cělo. Ovdě ga okružavaju priatelji, dušmani, vitezi, strašivice, pošteni i himbeni ljudi, on ih nauči pri pàrvom pogledu poznavati i město, što ih ide, opreděliti. Dȧržava je kano i vojska: znadući upravljati sto tisućah, znati će vladati i velikom dȧržavom.«

Krisaor kaza: »dàržava je doduše slična vojsci ; nu vojska je opet samo dio dȧržave, a nesadȧržava svárhu dáržave, kao što ni mač, kog čověk nosi, nije svȧrha čověčjega života, nego samo sredstvo nje

govo.

»Zato lakše je upravljati vojskom, nego dȧržavom, odvrati car. Nu ja sam govorio o učionici, a ne o světu, u kojem treba pravila upotrebiti. I u dáržavi treba da bude red i postupno razredjenje pokornosti i zapovědanja. Rimsko carstvo, po tri strane světa prostȧrto, preveliko je, nego da bi ga mogo jedan jedini čověk ravnati. Zato sam bio uzeo sucesare, i razdelio gradjansko i vojničko upravljanje u pojedine grane, te svakoj sam grani predstavio nastojnika. Poslovi su polagano nu čvarsto napredo vali. Nikada nije bilo rimsko carstvo tako silno svezano i uredjeno. Neizměrno orudje moje volje bilo je izvedeno, a volja mi je dobra bila. Ja sam želio sreću světa, mir i blagostanje mojih podložnikah. Mnio sam, da ću povratiti zlatni věk pěsnikah. Veljahu mi, da se je zbilja povratio. Pa šta sam najposlě našao? Bune, sdvojenje i nezadovoljnost. Zašto? Jer sam sědio na prestolju kao gluhi slěpac.«

»Ta nije li ti bila u rukuh dàržava i tvoje orudje? Tko ti ovo mogaše oteti?« upita Krisaor. »Moja visina!« odgovori car. »Ja nisam vidio moje narode, nego samo mojih četiri ili pet věčni kah; i ovi opet nisu viděli narode, nego samo pod ložene sebi ravnitelje, a ni ovi nisu mi viděli narode, nego samo svoje osobne priatelje i nepriatelje, svoje predsude, svoju korist ili sgubitak. Ja sam izručio najmudriim muževim najvišje časti: nu njih su izvèstjivali o potreboći i želji naroda najnižji urednici, a ovi su navadno najgłupii i najzlobnii. - U čijih je dakle rukuh počivala dàržava i narodna sreća? Nauči odatle, da i najmudrie uredjenje oblastih dàržave, da i najbolja volja marljiva vladaoca, da i najveća mudrost í krěpost njegovih savětnikah nedotiče, ako čověk želi daržavom dobro upravljati, to jest većinu stanovnikah usrěčiti. (Dalje će sledit.)

Broj 51.

Sioni, ali nesmiljeni

Sinak Lade, kog sve slavi,

Predobljenom, jao, meni

Nogu svoju na vrat stavi.

Pobieda.

Čujde sele! da ga zapievamo

O onome ratu žestokome,
Kad ti mlada mene preoblada.
Ja se skočih na konja viteza
I pripasah sablju pozlatjenu,
Te odjezdih niz to polje ravno,
Kó i negda Kraljeviću Marko.
Dok dojezdih do vojske careve,
Tu poviknuh, da me vojska čuje:
»Nebi li se koi junak našó,
>>Da mi dojde na mejdan vitežki?«
Svi junaci nikom ponikoše,
Neponiče Lelja diete mlado,
Lelja mene na boj ne poziva;
Ali mi je, ko da me poziva.
Ni konjica ni mamuzah neima;
Ali leti, ko ptica krilata,
Okó mene i konjica moga;
Te odleti opet iz nenada,
Mniš, da leti nebu kroz oblake.

Ja se vratih bielom dvoru svome, A kraj puta tvoji bieli dvori; Pred dvorom ti Lelja diete mlado.

Tečaj X.

Og. Ostrožinski.

Dioklecian u Solinu.

(Nadalje).

Krisaor nakloniv se reče: »Ja priznajem, kao što dostoji, istinu tvoga iz žalostnoga izkustva càrpljenoga nauka. Sasvim tim bilo je već blaženoga věka, srećnih cvatućih narodah pod upravljanjem mudrih vladaocah, kojim duh možebit nije bio ni tako uzvišen, kao što je tebi. Bi li dogodovštinu u laž utěrali?«< Dioklecian odgovori: »Više putah donosi vreme srě ću, koju je čověk s velikim nastojanjem u zalud tra

žio. Često se pripisuje vojvodi poběda, koju je samo slučaj podělio. Oli misliš li zbilja, Krisaore, da to dostaje za sreću podložnikah, ako im je vladar mudar? - Nauči me tajnu, po kojoj može čověk na prestolju razgovetno viděti, čuti, i istinu razabrati, zahvalit ću se, akoprem mi ove tajne više netrebuje.<<

»Nije tvojoj mudrosti manjkao ključ od ove zagonetke, nu valjda nisi imao volje pokušat ga. Da udesiš ćověka, kojega žalostno lice pobudilo bi u tebi želju pomoći mu: bi li mu pružio lěka ili novacah, bez da ga za uzrok žalosti upitaš? Bi li mu tvoga konja ponudio, mnijući, da je sustao, il bi ga razgovarao, scěneć, da kuka radi smàrti svoga sina ?«« »Ja bi ga najprie upitao za uzrok žalosti! Lěčnik nevrači, prie nego što sazna iz ustiuh bolestnika, šta mu fali..

>>>>Bolestnik je narod, a lěčnik je vladar. Ovaj lěčnik nemože svoga bolestnika izvidati, jer ga nepita ni sám, ni po svojih slugah za bolest, nego oslanjajuć se na samo gatanje i mněnje svojih službenikah, predpisuje mu lěk.««

»Nevalja ti prispodoba. Puk neima glasa, a da ga i ima, nebi znao bolest opisati i reći, kako da mu se pomogne.«

>>>>Puk neima ondě glasa, gdě mučati mora, i gdě je samo službenikom vladarovim dozvoljeno govoriti. Da puk smije govoriti, pametno bi besědio. Tà vladar sve svoje věčnike iz srědi naroda izabira; nu on samo pojedine ljude pozna, kojim se je slučajno približio, a mnogo tisućah drugih, jošte pametniih, ostane od njega daleko. Tko želi pojedinoga čověka usrećiti, treba da ga pita; a tko želi sav narod usrěćiti, treba da ga sluša. Oni, koje si ti gluhimi slěpci prozvao, čuli bi i viděli istinu, da nisu množtvom svojih službenikah, kao zidom, od naroda odcepljeni.

-

»K meni je svaki mogo doći; ja sam svakoga posluhnuo..

»>»Tvoja je uljudnost svemu světu poznata; nu oni pojedini ljudi, što su se tvojoj posvetjenoj osobi približili, nisu govorili o narodnoj, nego o svojoj nevolji, Da si ti u svakoj pokrajini tvoga neizměrnoga carstva od najmudriih stanovnikah věće (senat) skupio: onda bi ti ova věća objavila bila potrebe pojedinih kraje vah; onda bi ti skup ovaj od najpametniih ljudih obznanio bio i način, kako valja zlu doskočiti, što pojedinomu, ma koliko mudromu čověku nije moguće, jerbo nepozna potanko město, običaje i predsude zem lje i stanovnikah. Onda bi ti znao bio, ne samo ono, što su ti savětnici o željah, potrěbi i věrnosti svojih

podložnikah priobčili, nego ti bi se izvěstio bio i o značaju, vrědnosti i věrnosti tvojih sudacah, urednikah i naměstnikah. Miliuni ljudih, koji su pod tvojim žezlom živili, nisu te viděli: zato kad si im poslao urednika ili naměstnika, mislili su, da si ti na njega sasvim nalik. Ako te je ikada pokrajina koja okrutnim ili lakomim, razsipnikom ili neznancem prozvala, nije to za to učinila, buduć da si ti to bio, nego zato, buduć da si se u dělih tvojih naměstnikah, ni neznajući, narodu onako pojavio. A ti nisi ni poznao sve one urednike!« a

» S carem

Augustom dokinuli su se gadni neredi republike, buduć da je u njoj nestalo krěpostih. Rimskomu je carstvu trebalo samodȧržca, i ono ga je dobilo. Od onoga vremena zahtevala je razboritost, da carevi nedozvolje puku, podići se pokraj prestolja u věću, da nebi uzdȧrmao carstvo i prestolje.«<

»>»Nikada, niti prie, niti poslě Augusta nije věće uzdȧrmalo prestolje, nego vojska i vojvode; sebičnost carskih dvoranah i ljubimacah, razuzdanost Perennia, Plautiana, Sejana. Kad su u vreme cara Komoda vojaci prestolje svega světa najviše ponudjajućemu prodavali, a strašivomu Julianu ga prodali: onda se je ove poakoprem je već bilo duboko palo ruge barem stidělo, a vojaci nisu se ni stiděli.« a >> Šta veliš? Želiš li ti nakazan velevlade světu povratiti?«

věće

»>»Neželim, jerbo već mudri Homer reče: Jedan da bude gospodar! i u tom se svi narodi s njim slažu. Nu najbolji, najmudrii neka bude gospodar, to jest onaj, koj nosi světlo cèloga naroda u sebi; ovo pako světlo nemogu poděliti pojedini ljudi. Onaj neka bude gospodar, koj narod vlastitima ušima sluša i vlastitima očima gleda. Vladar, što kupljenima ušima čuje i podmitjenima očima vidi, neslědi svoju, nego svojih slugah volju. On nosi carski plašt i žezlo, a oni su velevladari. Njih sluša vladar i dȧržava. « «

>>Budi pravedan, Krisaore! Věruj, i izmedju carskih věćnikah ima krěpostnih, poštenih muževah, lju bećih svoga cara i objavljajućih mu istinu.«

»» Věrujem ja to; nu niti najkrěpostnii nemože poděliti istinu, koje ni sam neima. Koj do prestolja stoji, isto tako malo vidi od naroda, kano onaj, koj na prestolju sědi. On izvěstjuje cara, kao što su njega podplatjeni urednici izvěstili. U ostalom nitko neljubi iskreno vladara, koj neljubi narod; jerbo narod je tělo vladaru, a vladar je duša narodu. Šta ti je duša bez těla, ili vladar bez naroda? Ti znaš, gospoda