-

i narisane slike glasi se u Beču, u stolnom gradu austrianskoga carstva, lěp ovaj napěv, i hvataju se u kolo. Jeda bi kolo, najshodnii symbol družbenosti, bratinske ljubavi i sloge, prešlo i u svakdanje poslove južnih Slavjanah, i jednodušnost se ondě nastanila, gdě je jedna karv! Svi nazočni, koji dosada nisu imali ni ponjatja o kolu, očitovahu veselim klikovanjem i pleskanjem, koliko im se narodni naš ples dopada i čudjahu se samo, što je toli lěpa igra dosada u zaboravu zakopana ležala, te mnogi su me u věrili, da će se kolo rado već buduće godine uvesti po više městih. A onim krasnim gospodičnam, kće rim slavne majke, koje radostno priskočiše u srodno kolo i uresom ga svojim oplemeniše, javno ovdě našu iskrenu zahvalnost očitujemo. Nikomu neće zaisto izčeznuti iz pameti osobito one dvě lepotice našega bala: jedna Poljka, druga Ilirka — iz Gorice u austrianskoj Ilirii, — jerbo rajska divota njihova lica i njihova duha zanesoše svakoga i nehotice, i zatraviše izkreno iz povědamosȧrca sviuh junakah. »Strah me je, gospo dično! - rekoh Poljki, drugarici mojoj u kolu - da za. boravivši malo po malo poljski u ovom stranom gradu, izgubit ćete jedan od najsjajniih uresah, što vam toli miline poděljuje, »Ja! da poljski zaboravim? Neznam kako to možete i misliti! « « Toli lěp dokaz nježne ljubavi prama svomu materinskomu slavjanskom jeziku u němačkom gradu mogo bi zaisto za priměr služiti gdėkojoj Slavjanki, što se stidi u svojem rodnom městu naški govoriti. Dočim smo mi igrali sad polku, sad mazurku, sad kolo, sad krakovjak, vodili su u bljižnjoj zato odredjenoj sobi staria gospoda ugodne razgovore u narodnom jeziku, kojim se u vrěme počinka i ostali priklopiše. Imenito su se svi na. garnuli okolo naših Càrnogoracah, koji stadoše u mi lozvučnom càrnogorskom podnarêčju pripovědati i po. tanko razabirati, kako su s Turčinom zadnji boj bili. Vedro čelo, odvažnost sěvajuća iz očiuh, kao munja iz oblaka, prirodjeno blagorěčje pripovědaoca, a naokolo u dubokoj tišini stojeći Česi, Poljaci, Slovaci, Sårblji, Horvati, Slavonci i drugi Jugoslaveni, — sve to satvaraše veličanstveni prizor. Tako doslědno i razgovetno izpěva nam junačka děla svojih zemljakah, da malo koju reč nisu razuměli i naši česki i poljski

jednoplemenici; škoda samo, što nije sědio na stȧrmoj càrnogorskoj hridi, pod vedrim nebom svoje o tačbine, što mu podaje nehinjenu prostotu duha i sårdca, koju sva Europa cěni i divi joj se. — »Najviše po sto pušakah udari na hiljadu nepriateljah, kazivaše nam, i tu mi na um padu reči francezkoga Slavoljuba, Roberta, koj u svojoj velevažnoj knjigi »Les Slaves de Turquie« piše: »Nije lasno naznačiti točno broj stanovnikah Càrne Gore, zašto ovi goranici računaju broj stanovnikah samo po broju pušakah, koje mogu na svoga neprestance vrěbajućega nepriatelja nanišaniti. Ako stavimo, da ratnih momakah 19,500 ima, nećemo ih broj pretĕrati. »To je preveć malo reći će tkogod za obranu jedne pokrajine!<< Nu neka samo jedno tane udari o pećine njihove, od sviuh stranah izletit će mišicah i pušakah; starci, deca i iste žene pograbit će oružje i navalit na tebe; imat ćeš toliko razjarenih nepriateljah, koliko je dušah u Gori.

Ja sam zatim postao dionik nezaboraviva razgo. vora s presvětlim jednim grofom, kojega čovekoljubje i milosàrdje posvuda slovi, imenito se pako svi siromasi vesele, kad u Prag dodje. Pripovědali su mi na slavu istoga uzvišenoga gospodina, da se je jednoč siromašni jedan nu pošteni drotar razbolio na gospoštini istoga slavnoga muža, i uzpárkos svakoj pomoći prestavio se s toga světa. A hvaljeni grof načini mu prelepi sprovod i podiže spomenik s napisom: »Zasve tvoje bratje.« Dà lěpa čovekoljubja ! da nepočivaš u svojoj domovini, nahodiš se sred

Evo tako smo svu noć proveli i već je bila rujna zora světlim stupom danak izvela, kad smo se oprostili. Nemalo se time ponosimo, što su isti Němci i poglavari, koje smo bili na bal pozvali, divili se i hvalili čednost, uljudnost i slogu cèloga ovoga slavjanskoga družtva i lěpu budućnost Slavjanom predricali, ako će i unaprěd složno postupati. - Obćenita je želja, da s dojdućom godinom i slična zabava dodje. U Beču na 5, Veljače 1844.

B.....

Sried carvenih jur valova,
Jedri zora s noćnog stana,
Novu svietlost novog dana
Za objavit jur gotova.

Za njom bieži sunce sjajno,
Želi ljubit njena lica;
Ali hitra ta božica
Sakrije se pred njim tajno.

Plam ljubavi tim razpali
Viečnom vatrom ljubovnika,
Koj sliedeć ju zove i hvali
Neprestano od vik vika.

Tako i mene tvoja slika
Vaviek bieži; nit ne žali,
Gorka vatra, ah tolika,
Željno sȧrce da mi pali.

Gundulić.

XIII.

Zastor rujne od postelje, Zora mila gdie počiva, Jarko sunce već odkriva, Noseć lučju svim veselje.

Al veselja men' ne nosi, Jer u tminu mene hita; Ostaje mi luč sakrita, Zahman duša pokoj prosi.

Naskoro će i um pasti Věkovitu u tamninu, Duše moje silne strasti Na jedankrat čim izginu.

Dignut opet u visinu,
Ti me možeš jedna i spasti,
Noć pretvorit u svietlinu,
Raj otvorit rajskom slasti.

XIV.

U sried neba stajalo je Sunce žaru u ognjenom,

moj tako, vojno!« reče; »mirnim duhom treba da mi otvoriš vrata od věčnosti. Evo, ja sam te ljubila, ne tako, kao što vaše děvojke ljube, ponositim sårcem; nego poddana sam ti bila, kao svomu gospodaru, kao svomu Bogu; radi tebe ostavih otca, radi tebe pripravih mu smårt, bol mi je sȧrce cěpala, nu znadući, da ti jošte živiš za mene, zacělim opet ranu - pa sada da i tebe izgubim, ja, kojoj ništa više neostade, što bi me k zemlji vuklo? - volila sam najgorju opačinu učiniti, zato izdadoh ti domovinu. Nisam bila odhranjena s vašimi děvojkami, i zato ni nemogoh obljubiti vaše običaje. Sada pako, Jefreme, s Bogom! Nemoj da te dugo čekam!« tako zašaptnu i jošt bolje se k njemu privinu.

To je dělovalo. Jefrem skoči na noge nu strašno ga je bilo pogledat, tako se za jednu ovu noć proměni! Lice mu biaše blědo, oči kàrvju napunjene sàv je bio nalik na risa puštena s lanca na plěn. Već su se orili pojedini hitci po jutarnjem zraku, Jefrem pogleda na prozor, i uvidi da je sve jezero

>>Nipošto! paša mi je obećao, da će poštediti tebe, čim pobije Càrnogorce i Vraninu osvoji.«

- Umri daklem, nesrećna izdajice, po zakoņu!— reče Jefrem, prigàrli Zaidu i naměri joj handžar na

sårce.

»Tako, tako, věreniče moj! oběsi mu se Zaida o vrat. »>S ovim poljubcem opraštam se sa světom.<< Jefrem mahnu rukom, a càrvena zraka pȧrsnu Zaidi iz sàrca. Nije ona ni zastenjala; nu Jefrem je osětjao, kako mu gàrčovito stiskivaše ruku; dȧržao ju je u naručaju i ukočeno gledao cureće joj vrělo od karvi. Zatim obrati se k Càrnogorcem i reče: »namireni su duhovi naših otacah!« glasom prividno hladnokȧrvnim, kojim se služimo, kad smo sve izgubili. Cȧrnogorci ništa ne odgovoriše, nego klečuć odmoliše na glas Otče naš!« a triput ponoviše rěči: oprosti nam naše duge, kao što i mi opraštamo našim dužnikom!« Onda se digoše i neprogovorivši ni rěči, odoše tihim korakom iz sobice.

D

»Tako, věrenice moja!« uzdahnu Jejrem, ljubeći blěda usta Zaidi. »Gora ti je splela rumeni věnac na lěs, a ja ću ti pripravit grob u razvalinah Vranine!<<

To rekavši položi Zaidu na zemlju i stade se smijat kao mahnit, videć joj pepeljastu odeću càrljeno obojadisanu. »Dả, dà, to ti nije na um palo, da ćeš se toli slavno prestaviti s ovoga světa, si Càrnogorka, a smårt nam je uprav tako krasna, kao i domovina.« Zatim kleknu k njoj i stade joj razpravljati dugačku kosu, il naměštati glavu - ko što u svojoj zabuni veljaše da njoj nebude tvárdo.

Càrna noć je već mårkla svoja krila savijala i uza trepetanje njezino prodirala je jurve k zemlji po gdě. koja zraka od rujne zore. Jefrem je sveudilj ljubio

Evo ih već, Zaido, evo ih zavapi gosti ti na sprovod dolaze a mi ćemo ih lěpo dočekati.< I preskočivši njezin trup poleti k obali.

>> Allah, Allah!« rikali su Turci skačuć iz čamacah. Càrnogorci, stojeći nedaleko, izbaciše medju njih puške i oboriše mnoge od njih, nu ostali, budući drěmkom (opium) opojeni, stupali su dalje. U to doleti Jefrem, i već je bio opet kàrvožedni vodja, niti je štedio život čověku.

Turci već pod kulu stigoše, da na nju jurišem udare, paša je sám vodio svoje vojnike; nu zahman je tražio Jefrem Agu, koj je bio isti dan na Lesendriu navalio i osvojio ju.

»Doba je već ajdmo, ajdmo, ajdmo, dušmanskom kȧrvi našu slavu da peremo !« zavika Jefrem, videći Turke uvårstjene:— -»Zaido zagȧrmi jošte jedankrat i zaleti se na nepriatelja.

>> Carna Gora!<< vikali su Càrnogorci udarivši na Turke; nu ovi se oprěše ovoj navali i sad se zametnu strahovito kreševo izmedju dvě stotine junačkih Càrnogoracah i malo ne osamnaest stotinah běsnih Arnautah. Jefrem je svojim handžarom strašno sěko glave Turkom, koje je već grozoviti njegov pogled obarao; smårtni andjeo běsnio je na bojištu i sama njegova pribitnost uzročila je svagdě, da su Turci uzmicali i nemogavši càrnogorskoj sili dulje odolěti, povratiše se u svoje čamce. - Nije dobio paša 17. Rujna Vraninu; bolje je uspio pašin aga na Lesendrii, jerbo onde nije bilo Jefrema, koj bi nastojao osvetit smårt Zaidinu.

Cȧrnogorci, znatno umaljeni, pružali su si na bojištu karvave ruke i čestitali si pobědu; al uza to gledahu

*) Veli se u Carnoj Gori, kad se zove u pomoć proti nepriatelju.

suznim okom na bojište, gdě su njihova bratja medju turskimi trupi kao gorostasni od vihra obaljeni hrastovi srěd gusta gȧrmja ležala, i brojili turovno broj zaostavših. Nu Jefrem ništa nije zato mario; nego pošto se Turci na toliko udaljiše, da ih tane iz puške nije moglo dohvatiti, baci šaru prěko ledjah, pohiti u svoju sobicu i ovdě se opet s mártvim tělom Zaidinim zabavljati stade. Carnogorci nisu ga dirali, nego se tiho u tvårdjavu povratiše, da se malko odmore, poslě toli slavna děla.

Nu paša nedade im dugo počivati; nego pridruživši si aginu vojsku, koja biaše Lesendriu osvojila, obkoli otok prami (čunovi) i zapovědi da na kukavnu tvårdjavu iz topovah udaraju. Zidine i sgrade srušiše se i Vranina preobrati se na 18. Rujna u gromadu kamenja; sama je jošte Jefremova sobica stajala, nu i ona biaše već znatno oštetjena. Činilo se je, ko da Jefrem nevidi, što biva okolo njega; al u istinu činio je priprave.

Oko podne pěnilo se je more pod vesli nebro. jenih čamacah, na kojih su Arnauti put Vranine jadrili; sad poljubi Jefrem zadnjikrat Zaidina usta, položi joj glavu na slamu i upali kuću.

reče Jefrem

»Izvaršit ćemo svoju dužnost ko pravi Carnogorci i kao takvi poginuti!. Potrudite se, da nedobiju pogani nijednog od nas živa u ruke!«

Turci su se u toliko izkàrcali na obalu i vårstali se; mirno su ih očekivali Carnogorci. Pȧrvi odsěk turske vojske vodio je aga i navalio ljuto na šaku Slavjanah; nu vojska mu se razbi ko, da je na oštar gvozd nagazila.

» Varalico!« zariknu Jefrem, opazivši agu, i protura se k njemu. >Cȧrkni, hardjo!« povika i već mu glavu odvali, nu s njim zajedno sruši se i Jefrem, jer ga tane straga pogodi.

Dugo su se jošte branili Càrnogorci, padao je jedan za drugim, tako da ih je samo devet živih ostalo, a i ovi biahu svi izranjeni. Ove dade nevalja

ni Turčin u slavu svoje pobede oběsiti; nu poběda biaše odȧržana u boju od desetorice proti jednomu poběda toli skupa, da joj se svim pravom nadě. nuti može ime od poraza. Zato se paša uzboja dalješnjega ratovanja s Čarnom Gorom i nastojaše svakako da vezir mir sklopi; nu ovaj nehtĕde prie na to privolěti, dok nije bio i sam kod Grahovca pobijen.

Tako su se Càrnogorci, prem da izgubiše Vraninu i Lesendriu, povratili opet kao dobitnici iz boja, koj im propastju prětaše, i uspomena godišta 1843 razplamtit će sàrca njihovih potomakah na obranu slobodne slavjanske domovine.

Napoleona Bonaparta sebe istog opis. Izvod iz sobstvenog Bonapartova rukopisa od jednoga Amerikanca. S němačkoga preveo Lazo Zuban, člen sověta kneževine Sèrbske. U Beogradu 1843. Na 12. str 142.

Narodne sårbske pripovědke, skupio i na svět izdao Athanazie Nikolić. Vtora svezka. U Beogradu 1843. Na 12. str. 135.

Volterova Zaira, ili zarobljeni Francuzi u kȧrstonosnim vojnama. Žalostna igra u 5 dějstva Prevedena Davidom Rašićem, pravoslovom. S dodatkom. Zbir raznih poleznih stvarih. U Novom Sadu 1843. Na 12.

str. 102.