sa od srebra, zlata i novacah; njihova prostota, vitkost struka, vedrina lica, mio pogled zanosi mi pamet na staro narodno gospodstvo i plemenštinu te čeljadi. Ova prostota nevlada medjutim po svih selih Bugarie, već u někih predělih nebrojeni novac o pletenicah naših Bugarkinjah viseći zvekeče.

Kako u odělu, tako i u besědi ovih iztočnih kra. jinah pravi Bugari prosti su, jer malo ne svi, ponajviše muklim glasom, i to samo upitani kano na silu progovaraju. Na pitanje najviše kretanjem těla t. j. prigibanjem, ili otresanjem glave, puštajući glas kroz nos, stvar potvårdjuju i zaněkuju. Rěči vàrlo na kratko izgovaraju, i samoglasnike mnoge progutaju, n. p. r'ka, ruka; mam, imam; gvida, goveda; žnjam, žanjem; spjem, spavam; itd. Svim blizo samostavnim imenom dodaju članak (articulus) ta, n. p. rkata, zemljata itd.

Kao što u obće sela tako su i kuće u iztočnih ovih krajinah posve hårdjave, i budući u ravnici bez šumah i brěgovah, ponajviše od plota pletene, izvana blatom umazane, i slamom pokrivene, ali uza sve to Bugari kao što u haljinah tako i u pokućtvu veoma ljube čistoću. Kuća je svaka u nutri někom bělom zemljom kano krečom lěpo oběljena, pometena, raztrebljena i osobitom pomnjom uredjena. Hrane se Bugari hlebom od ječma, raži, i mogućnii od pšeni ce, mlekom, sirom i mesom ovčjim; a u post, koj po običaju càrkve iztočne strogo obdȧržavaju, pasuljom, kupusom i ribom. Peperku (papriku) u svakom jelu obilno upotrebljuju; u pitju su posve trězni i umèreni, rakiu malo piju, nu vinom i siromašnii običajno se služe. Podnebje blago, životu i zdravju čověč jemu veoma priatno, ni vàrlo studeno, ni vruće imaju, zato su Bugari ponajviše svi skoro rumeni, mes. nati, zdravi, snažni, jedri i struka visoka. Kukuruz u iztočnih krajinah Bugarske nigdě se nesije, i buduć da šumah neimaju, svinjah se malo hrani i nalazi; nu tim više hrane stoke, govedah i ovacah mehke vune.

Koliku štetu donosi narodnomu prosvětjenju gȧrčko duhovničtvo bratje naše iztočnoga věroizpovědanja po udaljenih predělih Sȧrbie, Bosne i Hercego vine, krasno su ove godine izkazale peštanske Sȧrbske narodne novine. Naravno slědi, pak i na vlastite oči vidio sam, da je ova šteta dvostruka u Bugarskoj, gdě je tihi i krotki Bugarin usilovan živiti u jedno sa surovim nesrodom gårčkim u svedjernoj duha razpri i neslogi. Osobito po primorju Bělomorkom ugnjetavanje mirnoga Bugarina često sam suza. ma oplakivao.

zva

Bugari u zapadnih krajinah živeći i Šoppovi ni u tom se razlikuju od pårvih t. j. pravih Bugarah, što oni nose haljine samo od běloga, a něki od ku. draste boje sukna, koje sami prave. Mužkarci kose u dvě pletenice sukane s obe strane vrata niz pȧrsi puštaju. Ženski spol nebrojeno množtvo novacah na pletenicah, ledjah, kapah od svake vàrsti, i na ogàrlicah prišiveno nosi. Haljine suknene imaju rězama càrvene čohe, a partene svake boje pamukom vezene i nakitjene. Ovi Bugari mnogo su prostii i slobodnii u govorenju od pàrvih t. j. pravih Bugarah ; članak ta malo gdě se čuje, poslědnju slovku malo glasnie s oštrim accentom izgovaraju, n. p. ovcė, kozé. Zapadne ove krajine ne samo što su prostranie, nego i šumom, planinama, vodom, lozom, pšenicom, kukuruzom, rezkom (pirinčom), voćem i istimi žitelji obilnie od iztočnih: ovdě bo svako bàrdo, dolina, šuma, polje puna su kućah, selah, varoših, palankah, tako da se mogu prilikovati drugomu predělu Europe. Ovdě su već i lěpše kuće i većja sela, nego tamo. Gårkah ovdě već ni od želje viditi nemožeš, samo po varoših gdě koji targovac nalazi se, nu svaki usilan je ili bugarski govoriti, ili navěk šutiti. Turcil isti po selih svi bugarski govore, a tako isto i po varoših svi bugarski znadu, niti se stide po pazarištih vikati: »sladka buzica,« »kesela buzica.«*)

Šta se ćudorednog značaja svih Bugarah u obće braženim narodom Europe po pravdi predstaviti tiče, ovaj je taki, da bi se mnogim tako zvanim izoimao. Bugarin je čvȧrsta, čista i postojana značaja, priproste i nepokvarene čudi. On nezna lagati: što ti reče, neporeče, kao što ti šta kaže, onako jeste; o prevari i nemisli; obećanja věrno izpunjava, malo govori, duboko misli, pravedno sudi, mirno sa svakim žive, postidnost mu u očima, i na jeziku prebi va; čistoću kao što u odělu, u kući, u pridvorju, tako na tělu i duši vàrhu svega ljubi. Nikad se ne zaklinje, ni Bogom, ni věrom, ni karstom, ni dušom, ni najmanjim stvorenjem. Za psovku nikakvu nezna, kad se najžeštje razsàrdi, ovo mu je besěda: »da ga gospod potepel, ubil; « »da ga naružil maren. Bugari rado i pěvaju, osobito uz gajde, ponajviše glasom mehkim (mol) i poněšto turovnim. Oni imaju i knji ževnoga prosvětljenja više, nego što svět o njih misli. U svakome predělu i najmanjem selu, u svakome

༥

*) Buza i buzica jest pitje, od brašna prosena i vode spravljeno, s kojim se Turci, a najviše Arnauti služe.

hanu*) kud sam prolazio, prie nego bi pošo, donese mi starešina doma račun za jelo, pitje, konak i hranu za konja, svojom rukom, bugarskimi pismeni napisan. Velika je šteta našoj narodnosti, što se još ni jedan od naših domorodacah našao nije, koj bi bio u svaki kut ove prekrasne zemlje zavirio, i spoznao se s ovim našim rodom. Troše se godine i godine, skupo se platjaju učitelji za naučiti jezike, němački, latinski, francezki, talianski, englezki, gàrčki, turski itd.; to ništa netreba našemu domorodcu putniku, jer Bugar razumi svaku našu besědu; on nije barbar, već iskreni gostoljub, osobito kad mu kažem, da sam njegova roda i plemena, smije se, i silom me vodi u svoju kuću, nudi jelom i pitjem: Hodi bratko, sedi, da l' razberaš što govorim?a » Razberama, ja mu velim, i tad se neobično raduje. O narodnosti naravski ništa nezna, i kad mu govoriš šta o slavenstvu, nerazumi, te čini mu se to novi svět, prie nečuveni. Tako isto u Carigradu nebrojno je množtvo Bugarah. Oni ondě najviše peku hlěb, bave se o svakome zanatu, različita jela, poslaštice i vodu po čaršiah nose i vikaju, sad »Sirenje« sad »Poca«**). Svaki zna gàrčki i turski, nu gděgod se dva sastanu zajedno, najmilie materinskim jezikom govore, i za zdravje se pitaju. Al ne samo Bugarah, veće i drugih Slavenah sila se u Carigradu nalazi. Tako sam u Galati pred cårkvom Sv. Petra, gdě redovnici Sv. Dominika stanuju, jednoć velik broj odličnih ilěpo oděvenih ljudih čuo slavenski govoriti. Ja nevěšt se čineći tu stanem, i šutim; jedan od ovih upita drugoga: » Zar si i ti Hàrvatja nin? a པ On stavivši desnu ruku na pàrsi ponosnim glasom odgovori mu: »Hvala Bogu! Otac mi je bio baš pravi Hàrvatjanin, valjda će mu biti i sin!a Na ovake sam iskrene domorodne razgovore i sám neznam kolikokrat, a to u svakome blizo sokaku preprostranoga Carigrada nehotice prispio. Tako se rečima haj de, hajdemo, dojdi, Turci, Gàrci, Ermeni, i vàs Carigrad osobito po čaršiah (pazarištih) služi. — Toliko Slavenah ima u Carigradu, da se u càrkvi Bogorodice Marie zvanoj, u Galati, svake nedělje, i u zapo vědne svetce, za same Slavene služi sv. Misa, pod kojom se Evangjelje čita, i rěč božja propověda pravim i čistim dalmatinskim narěčjem; i to se nikad nepropušta, dočim se jezikom němačkim, talianskim, garčkim i turskim samo uzaměnce po redu propověda, jednim jedne nedělje, a drugim druge. U càrkvi sv. Nikole iztočnog věroizpovědanja isto se čini narěčjem sårbskim, i ruskim. Cudim se, a istinu kažem, da u ladjah i parobrodih, koji izpod Stambola orući

*) T. j. putničko svratište Einkehrhaus.

**) Bugari obično nose sir i pogaču po čaršiah; parvo zovu: sirenje, a drugo póca.

Bělo i Carno more, tȧrgovinu vode s Tarstom, Mletcim, Jakinom (Ancona), Livornom, Amerikom, Gȧrčkom, Siriom, Egiptom itd. blizo svi kapetani i njiho vi dvornici sami su južni Slaveni, ponajviše Dalmati ni, Kotorci, Dubrovčani, itd. pa šta mi je najmilie, svi revni rodoljubi. Tako g. Marko Dobroslavić iz Dubrovnika, kapetan na parobrodu dunavskom Argo, premda zna dobro jezike: turski, vlaški, talianski, francezki i němački, pak od same domorodne iskre nosti, družbi, koja do 15 osobah broji, neda drugim nego slovinskim jezikom sloviti. Ovoga častnoga rodoljuba, kao i drugih slavnih domorodacah spomen u mome sàrcu nikad se ugasiti neće!

Narodno kazalište u Zagrebu.

Posle dvogodišnjega prestanka opet nam jednoč u dio pade kazališna poslastica. Gospoja Vagi, koja je već prie dvě godine danah u narodnom kazalištu obćenitu pohvalu bila stekla, oglasi, da će se na 12, Ožujka, (kad se je u njezinu korist igralo) osim je dnog nemačkog komada i drugi jedan komad u narodnom jeziku predstavljati, da ovako Horvatom ugodni večer pripravi. Kao što smo se s jedne strane věsti toj radovali, tako smo se opet bojali, da je od onoga vremena obćinstva našega nagnutje prama na. rodnomu kazalištu ohladnulo i da neće izpuniti očekivanje vredne umětnice. Strah nam povekša se, kad je u opreděljeni dan i uru, gdě se je imalo predstavljenje započeti, strahovita oluja běsniti počela. Kiša i tuča, gromovi i munje udaraše, kao u parkos domorodcem. Valjda ih je nebo hotělo izkusiti i strah nas je bio, da ćemo najti prazno kazalište; nu kolika nam radost obuze sȧrce, kad opazimo, da je sve dub kom napunjeno, da iz sviuh licah domoljubna vatra žari! - Najprie su igrali němački jedan komad »Sieben Uhra i zaisto nam se činjaše, kao da sedam satih traje, toli su nam duše hleptile za narodnimi glasovi.

Napokon digne se zastor, i na pozorište stupi g. Frasinelli, te odpěva poznatom věštinom pěsmu jednu iz pàrve narodne opere »Ljubav i zloba« koju je g. V. L. sastavio, i morade istu pesmu po obćenitoj želji opetovati. Zatim se je igrao rečeni komad »Udovac. Nije nam naměra potanko razbirati igru ovu; nu to ipak moramo kazati, da je očekivanje naše nadvisila. Nježnost gje. Vagi, prostota gna. Veissa i nedužnost mlade Engelmanice, s kojom su lica predstavljali, te skladnost i naravnost svega predstavljenja morali bi i nehotice pohvaliti. Osobito pako čudili smo se maloj Engelmanici, koja će zaisto moći svojim izvanrednim dramatičkim talentom horvatskoj svojoj domovini na čast biti, kad se jednom posve izobrazi i uvěšba. Pa valja znati, da dvojica od njih nisu Horvati, i vendar su nam svi žártvu toliku prinesli, i naučili zadaće u malo poznatom jeziku. To će svaki domoljub procěniti; nu zajedno uvèriti se, da jezik naš mora bit ipak krasan, buduć da ga i inostranci toli rado uče.

Kopernik nespada u Walhallu!

Mi smo u priobćenom nedavno životopisu velikoga ovoga muža u pomanjkanju izvornih datah na kratkom bili napomenuli, da je Kopernik bio Slavjan; a g. Krzyżanovski, bivši profesor varšavskoga sveučilišta, priobći nedavno obširnii članak u Tygodniku literackom, u kojem on iz samih izvorah potanko pokazuje slavjansko podrětlo Kopernika. Iz ovoga izvȧrstnoga članka sledeće priobćujemo čitateljem, kao nadopunjenje životopisa slavnoga zvězdoznanca.

Od g. 1300 bio je jedan Čeh poljskim kraljem; Vladislav Jagiello pozva u vreme česke reformacie česke duhovnike, imenito Jerolima Pražkoga, u Krakov. Ove okolnosti privabile su u Poljsku množinu Čehah, medju ostalimi i Kopernikove predje. U rukopisnom dělu »Acta Consularia Cracoviensia,a koja od g. 1392 počimlju, navodi se u broju novih gradjanah od god. 1396, i děd našega zvězdoznanca, Nikola Koppirnig, kao česki prihodnik, s tom opazkom, da je Dombrava, Čeh odavna već u Krakovu stanujući, za njegovo podrětlo jemčio. Česka rěč Koprnik t. j. Kopernik, koja se u poveljah Krakova sad Koppirnik, sad Ko. pirnik, sad Kopernik piše, znači u českom rastje, Rěč ova koje Němci Bärwurz, a Linné Seseli zove. dolazi od korěna koprněti t. j. tárpiti, dakle Koprny

znači tàrpljivi, ponizni, a Kopernik je toliko, kao da bi reko poniznik. Shodniega imena nije mogo dobit neumȧrli utemeljitelj današnjega zvězdarskoga nauka: pokornost i prostota sȧrca naučile su ga iznajti zakone, po kojih Bog svět uredi.

U věčničkoj knjigi grada Torunja (Liber judiciorum veteris civitatis Thorunensis) napominje se slučaj. no pod god. 1400 něki Kopernik (bez vlastitog imena) i njegova supruga Augustina. Valjda je to isti děd zvězdoznancev, koj se u Krakovu pri god. 1396 navodi. U istoj věćničkoj knjigi napominje se pri god. 1422 něki Petar Kopernik iz Frankensteina i njegova žena Margita iz Torunja; ovaj je takodjer rodom Čeh; jerbo silezki varošić Frankenstein biaše od god. 1312 častica od Česke. Ove je godine Ivan Česki od Boleslava od Münsterberga kupio grad Kladsko, a kasnie od njegova sina grad Frankenstein. Ovo bělodano odnošenje Kopernikah medju Torunjem i Krakovom biaše uzrok, što se je sin gori spomenutoga Kopernika, otac našega zvězdoznanca) koj se je bio g. 1396 u Krakovu nastanio, premda u Krakovu rodjen i odhranjen, god. 1462 u Torunj k svojim rodjakom preselio. God. 1464 oženio se je sa Barbarom Weisselrod, sestrom biskupa Ermelinskoga, i kupio je za nju u Torunju i dan danas jošte stojeću kuću, gdě im se zatim i glasoviti sin Nikola rodi. Ovdě on g. 1465 posta věćnik, a g. 1483 preminu. U aktih i u Zerneckoga kroniki zove se vazda »Krakovski gradjanin.«

Luka Weisselrod, torunjski gradjanin, kojega se obitel u Niesieckoga Herbarzu (knjiga od gàrbovah) medju poljskimi plemići navodi, i koj slavjansko ime imade, i njegova supruga Katarina Modlibóg biahu roditelji troje dece, kao što Bogomir Centner u svojoj knjigi » Geehrte und gelehrte Thorner « pripověda. Od ove postade Luka biskup ermelinski, a kći Barbara udade se u Torunju za Nikolu Kopernika, »Krakovskoga gradjanina; « s kojim je četiri sina rodila: imenito Nikolu, astronoma, 19. Veljače 1473. I bu duć da Centner vàrhu toga jošte pokazuje, da je plemenita obitel Modlibogah bila poljska: bělodano je da u žilah našega zvězdoznanca ni jedna kaplja němačke kárvi nije tekla, niti po otcu, niti po materi. Iste godine, kad se je rodio, vladahu u Poljskoj i Českoj Jagelloni, ondě Kazimir IV, a ovdě sin njegov Vladi slav.

Grad Torunj, koj se je već g. 1545 izpod jarma němačkih Karstonošah (Kreuzritter) oteo, i starinskomu gospodaru poljskomu kralju — podložio, leži kraj

Visle u staropoljskoj zemlji, koja se Mazovše zove, u staroj vojvodii, što se je od god. 1466 Humska, Chemska (Kulmner*) zvala, u biskupii, koja je najprie od Plocka, kasnie od Chełma ime zadobila. Biskupi joj stanovahu u Lubavi (Löbav); nu stolna cårkva biaše im u Chełmži (Kulmsee). Buduć da Humska ova pokrajina nije na Prusku spadala, nego na Mazoviu (Mazurenland), pravo su imali talianski spisatelji, čim su postojbinu Kopernikovu prozvali »Citta di Mazovia.« Osim toga ima rukopisah od pitomacah starog ugarskoga hranilišta (Bursa) na krakovskoj akademii, gdě Kopernika nipošto nezovu Prusom, nego Mazurom.

Odanle se vidi, na koliko se je osramotio izvȧrstni inače »Conversationslexikon«, dočim je Kopernika sinom vestfalskoga seljanina učinio, za da mu per fas et nefas biljegu od Němca udari. Isto tako lažljivo je mněnje njegovih zemljakah, koji pišu, da je bio Kopernikov učitelj Joannes Müller Regiomontanus (Königsberger); ovaj bo preminu u Rimu 1476, a Kopernik se je rodio g. 1473. Naš Nikola nije mo go Kraljevačku (Königsberger) školu pohoditi, koja je bila stopȧrv god. 1541, dakle dvě godine pred njegovom smártju utemeljena, nego je, izučivši škole poljskoga grada Torunja, otišao u glavnu akademiu poljskoga grada Krakova.

Sledećimi rěčmi zaglavi učeni g. Krzyžanovski svoj članak: »Viděli smo, da u Kopernikovom imenu neimade ni jednoga němačkoga glasa, da u žilah velikoga ovoga muža ni jedna kaplja němačke kȧrvi nije tekla, da on na němačku zemlju nikada nije stupio, da je odrasto i izobrazio se po čisto slavopoljskih učiteljih i u slavopoljskih učilištih, da se je u Padovi u broj Poljakah upisao, da je, poslě svoga povratka iz Rima u Krakov, ovdě odlučio živěti i umrěti: u istom onom Krakovu, gdě je tělo njegova děda počivalo, gdě mu se otac rodi, gde je on sám veliku otajnost světa odgonetao, gdě je on postao otac Galileov i Keplerov, děd Newtonov, rěčju praotac zvěz darstva.

Pobožnost i Književnost.

Pobožnost, kakono vez, koj ljude s Bogom sdružuje, ima neograničeni upliv na život pučki i na bla

gostanje naroda, i tako spasonosne plode donosi, da je sveta dužnost što bolje ju u narodu utvårditi i bogolju*) Prispodobi staro-horvatsko Zahlumje.

bnosti plam razžeći. Ovo ćemo najbolje dokučiti pu. tem književnosti, ova bo sve plode ljudskoga uma zagårljuje, te ovako i pobožnost i bogoljubnost u lěpoj i dostojnoj oděći světu prikazuje. Ali žalibože dosada taj vez izmedju pobožnosti i književnosti biaše ta ko slab, da su mnoge tiskane knjige molitvah svårhu svoju posve promašile i nipošto nisu bogoljubnost kod izobraženog čeljadeta probudile; s kojeg pomanjkanja, vidimo, kako se sad svi narodi brinu, da toj potrebi ljudskoga sàrca dostojnu hranu priprave. »Narod naš (Kollar u Slavi Bohinji 1. 67.) takvu ljubav k pobožno sti i takvu naklonost k svetim stvarim iu pogansko iu hristjansko doba je pokazivao, kako malo koj drugi; on svedj Boga u sàrcu nosi, sve rado od Boga priznaje i imenuje, sve k Bogu obratja i do Boga uzdiže, s Bogom svedj rado obći i sdružuje se.«< A tu slavjansku pobožnost isti Kollar dokazuje ne manje iz tudjih spisateljah, nego li iz dokazah càrpljenih iz gradjanskoga života Slavjanah, iz njihovih imenah, pěsamah, poslovicah, pěsničtva itd. a pak pravo uzkliče: »U kojem drugom jeziku i narodu naći ćete takvi pobožni značaj na tako visokom stupnju? Koliko se mi dičiti moramo, da k naznačenju najsvetiega sveza čověka s Bogom, nijedan jezik krasnie, shodnie i priměrnie rěči neima, nego što je naša »pobožnost«?

Stari Dubrovčani veliki dio njihovih pěsnah na to obȧrnuše; ali te njihove pěsne ponajviše nisu dosada niti poznate; akoprem bi mogle u isto doba, što bogoljubnost probudjuju i dušu hristjansku najčistiim pěsničkim nadahnutjem napuniti i tako hvaljenu vezu pobožnosti s književnostju skladno ustrojiti. S toga prinudjeni priporučujemo slavjanskomu obćinstvu dělo, što će g. Antun Roči, dubrovački svetjenik, u Beču hårvatskim i dalmatinskim pravopisom izdati pod naslovom: »Duh hristjanski itd.;« jerbo mislimo, da će taj hvaljeni cilj dostignut: buduć da će moć i bogoljubnost utvårdit molitvami iz knjigah S. S. Ivana Damascena, Efrema Sira, Gargura, P. P. Augustina, Bernarda itd. u naš jezik čisto prevedenih, i knjiže vnost podupriti neumàrlimi pěsmami Gjorgjića, Bunića, Kanavelića i dviuh Betondićah.

Grof Orsat Pocić.

Slavjanska věst.

Iz Pešte. Mesopust su ovdašnji stanovnici vårlo veselo proveli; osobito je pako poslědnjih danah velika živahnost u kućah i na ulicah vladala. Slovaci

su se i letos po slovenski razveselili i zabavu si na 12. Sěčnja uredili. Do pónoći se je plesalo, nu u gluho doba stade veselo družtvo pěvati, i to najprie poznatu hymnu »Bože zachovej nám krále« i kad se je pěvanje svȧršilo, zaori se sa svih stranah »Slava! Slava! Zatim su pěvali obljubljenu narodnu pěsmu »Nitra, mila Nitra« i několiko drugih pěsmicah. Tà istinita ostat će poslovica: »Kde Slovenka, tam zpěv.«< I bratja Sårblji uredili su lětos krasan bal.*) — 0 književnom životu Slovakah sledeće Vam javljam. Baš je izašlo drugo izdanje izvȧrstne Kollárove »Čitanke,< t. j. knjige od čitanja za slovensku mladež, koju je g. Kadavy popravio i stranom pokratio, stranom povekšao. Kratki sgodopis slavjanskoga naroda, koj se ondě nalazi, bio je napose u několiko stotinah exemplarah tiskan. Osim toga izašlo je: »Smårt i věčnost u světlu Evangjelja« od Dan. Martinia; »Prosvětjeni kèrstjanina od Stěpana Leške: — Promotrenje (přemyšlování) o kárstjanskoj saváršenosti od Amosa Komenskoga,« izdao Ivan Kadavy. Do koj dan će iziti Kollarove propovědi; Zàrcalo Slovenska od pokojnoga Červenáka, predat će se tiskaru, čim bude cenzurirano. U Požunu se tiska: »Ozvěna (oglas) Tatry«, pěsme od profesora Dragutina Štura; i drugi tečaj >>Nitre. <<

Očitovanje. Buduć da mi je u Danici oglaše. no dělo » Govori i propovědi« (prodike) tako na raslo, da će više nego 55 arkah iznositi: prisiljena se vidim, povekšati predplatju za 10 kr., a u dućanu stojat će isto dělo 2 for. 40 kr. u sr.

Ivan Kollar.

Iz Beča. Beč je pravi Babel jezikah; na ulici, u učionah, u kavanah itd., čuti ćeš toliku směsu raznih govorah, da bi onaj morao biti malen Mezzofanti, koj bi htio sve to razuměti. Za němačkim jezikom slavjanski se ovdě najviše upotrebljava. Beč če moći biti jednom za Slavjanstvo neutralno središte; ovdě je pravo zemljište za uzajemnost. Ovdě se može razviti osobiti slavjanski život, akoprem mu Beč domovina biti nemože. Samo da svaki Slavjan iz svoje otačbine u izobilju narodnih ćutih, mislih i ponosa ovamo donese; te ovdě takodjer više središtah i vi

*) O ovom smo izvěstili već čitatelje onomadnje u 9. broju Danice i ovdě samo napominjemo, da su južni Slaveni i u Beču sličnu narodnu zabavu uredili, da kako pozvavši i druge u Beču stanujuće Slavjane. Učred.