čim suzah iztiskati neće; a Càrnogorci su bratja naša, kojim je bratimstvo i pobratimstvo sveto. Šta dakle? Valja živěti. Bog bi samo dao, da na korist i slavu mile domovine naše. Mnogo je němačkih i morskih miljah sudbina izmedju nas povukla, ali me zato niti za jedan vlas od tebe oddaljila nije. Samo je tělo moje daleko, a duh se vazda oko tebe vàrti, kano lěpir oko svěće, i namišljivost letje u raj, u kojem ti srětniče prebivaš ma baš da stari Karsto oživi, i svojom me dubinom těrati stane. Blago, hiljadu pu. tih blago tebi, što si tako sretan, te stanuješ u toli izobraženom, domoljubnom krugu. Ti imaš već na zemlji sliku od raja, što te vazda pravim putem voditi, i u dobru učvárstjivati i može i mora. Samo čověk, u kom je svaka, i najmanja ćut za dobro izumårla, mogo bi na tvom městu opak biti. Svetost města, obćenje nježno, dobrota neproměnljiva, učtivost nepritvorna, štedljivost razborita, i milina obitelji, gdě ti dobrota božanska živiti dozvoli, mogla bi i padnutim angjelom oholost i rogove skàršiti, te im iz. gubljenu dobrotu sàrca povratiti. Ja znam, da si vi svi mislite, da sam u nezahvalnosti i neblagodarnosti mojoj na vas i dobrotu vašu zaboravio. Nisam. I pod Carnom gorom kuca sȧrce moje vatreno za vas. B.......... i K............ dvě su kuće, u kojih mi najvoli duh boravi ti. One su kano dvě jasne zvězde iz moje bolje prošastnosti, koje razsvetljuju tamnost moje sadašnosti. Sve čověk može zaboraviti; al uspomena ugodne prošastnosti vazda živi, i nikada neprestaje hraniti osamljeno sȧrce. Da se ja mogu napiti iz studenca zaboravnosti glede vas, kojih mi sgubitak teže na sàrcu leži, nego Napoleonu sgubitak krune od světa, mnogo bi se prije ovdě obiknuo.

....

Povrati se samnom na 26. Listopada prošaste godine, kano na dan mog došastka u Boku kotorsku... Dan ovaj biaše sila větra, koja je mnogomu i ono iz želudca iztěrala, što je na uzkars izjio. Ja sam od bolesti morske prost ostao, kano da već 20 godinah po moru jadrim. Gubernator, koj se je na parobrodu desio, idući u Kotor, da tamo razvidi někoje razpre, koje su se izmedju Càrnogore i Austrie porodile u ogledu medjah, pohvalio je stalnost i dobrotu mog želudca, i kazao mi, da se ja mogu sa Svetim Pavlom za spasenje dušah u more baciti.

Ovaj dan krenusmo u 8 urah jutrom iz Atene naše ilirske put Kotora. Na 2. uru od pódne ulězosmo u Boku kotorsku, koja je po sudu pomoracah, koji

su mnogo světa obišli, za Carigradom najlěpša okolica světa. Veličanstveni doista prizor za oko čověčansko. Predoči si okolicu od Sv. Križa do Krapine, od ovud do Rogatca — i pomisli, da je to Boka. Što su tamo livade, to je ovdě more, koje plače podnožje od bårdah, kojimi je od svih stranah zatvoreno. Bàrda su mnogo viša i stàrmia, nego što su sveto - križka; više měsecih sněgom pokrivena, na vàrhu kamenita, neplodna, i divlja. Na koliko se niže prema moru prigiblju i spuštaju, na toliko im plodovitost i pitomost raste, dok se na podnožju, gdě jednu vȧrstu od ravnice načinjaju, u raj pretvaraju, u kom svako rastje i voće toplog podnebja radja. O zimi se ništa ili posve malo zna. S jedne i druge strane kanala, jednu do dvě, na městih i tri milje morske ši rokoga, sagradjene su lěpe velike kuće od kamena, kano palače, tako da bi mogo Boku prozvati bezprimerno dugom ulicom (sokakom). Ovo je 6 malih varošah, koji se stranom s lève, stranom s desne strane kanala nalaze, dok se najposlě Kotor kano dospitak, kano kruna od Boke oku putnika neprikaže.

Upravo je bila magla pritisla i prihvatila vàrhe kamenitih bokezkıh bàrdah, što u meni probudi slutnju sretne budućnosti. Što čověk žudi, onomu se vazda nada, ono sluti i o onome svedjer sniva. Činilo mi se je, kano da providnost božanska garli i ljubi moju buduću domovinu, prikazujući po tom, koliko joj je mila, i koliko joj dobra hoće. U njoj prebivaju bratja naša samo po imenu nam poznata: koliko glavah toliko càrvenih kapah. Parvo što se putniku prikaže, jest Novi grad, u staro doba na uznositom městu sagradjen, zidovim okružen, i providjen tvårdjom, koja varh njega, kano skårbljiva majka vàrhu kolěvke milog če da svoga bdije, da mu sila dušmanska nenahudi. Za odȧržati ovo maleno město, mnogo se je turske, španjolske (koji su takodjer jednu tvårdju u novie doba zapuštenu ogradili), francezke i mletačkih platjenikah karvi prolilo. Novi pade pod tursku silu i jaram; ali

se opet izbavi bez svake tudje pomoći vlastitom svojom i susědnih hrabrih Peraštanah i ostalih bokezkih vitezah silom, te poslě kako je mnogo gospodarah proměnio, kano: Mlečićah, Francezah, Rusah, Càrnogoracah, prispě pod vladu austriansku.

Nemogu propustiti, da ti ovdě nenapomenem jednu malu anekdotu, koja se ovdě pripověda. Poslě uz maka Francezah i odlazka Rusah, prie došastka Milutinovićeva s hårvatskimi graničari, osvojiše Kotor i cělu Boku Càrnogorci. Kad su bili u Novomu, stanu svoja děla bojna i osnove budućih svojih ratnih dělovanjah

prikazivati, prěteći: »danas smo u Novom, a do mala, biti ćemo gospodari od Mletakah.« Kolika pouzdanost u svoju snagu?........

U jednom oka trenutku dodjosmo do luke Rosa, koja leži na desnu ruku, kako se u Boku dodje. Luka ova je vazda čuvana od jedne do dvě peníce austrianske, za da se inostrana roba kradomce u Boku neuvozi. Ovdě stane parobrod, za pokazati, koliko ima putnikah, i kakovom je robom nakàrcan; za primiti nove putnike i izkàrcati stare, ako koj žudi, te dobiti dopuštenje, da put svoj dalje nastaviti može. Od luke ove diže se bardo Luštica, naseljeno od jedne skupštine iztočnoga izpovědanja. Luštica je kamenito, nu ipak maslinami, šumami i travom pokriveno bàrdo, može se nazvati otcem od dàrvah. Proteže se put iztoka uz pratnju više drugovah, kojih sědališta su prosuta put podneva do Budve, a put iztoka prěko Carnogore do Grahova i dalje proz Hercegovinu. Izmedju njih diže ponosito put nebesah svoju bělu věčnim sněgom pokrivenu glavu, kano děd oposrěd dece i unukah, Vargorac Càrnogorski, i razgleda se prěko svih kano otac preko glavah malahne děce svoje. Na bàrdih ovih leže města: Krašić, Kártolje, Lastva gornja i dolnja, Tivat, Gàrbalj, Banovci. Sva ova města sa svojimi bárdi, po kojih su prosuta, dolaze pod imenom Župe. Naseljena su od sledbenikah zapadne i iztočne cȧrkve, te protegnuta do Budve grada i Pastrovićah na Albaneskoj granici. Malo se vidi kućǝh na ovoj strani pokraj mora, izvan Tivata, kojega veća strana na more leži. Izpod Kȧrtoljah vidi se jedan mali školj s razvalinami manastira i càrkve blažene Gospe. Manastir s càrkvom bi prošaste godine od groma razvaljen, kojom sgodom izgubi jedan duhovnik svoj život. Nalazi se tu i više malih školjah izmedju kojih leži jedna velika ravnica... razuměva se velika samo za bårdovitu Boku.

Od Tivata dalje put istoka leže na obali kanala Lepetani, město malahno od 30 do 50 kućah, i čini se kano mali varošinac. Lepetani graniče s Verigami. Pod ovim imenom dolazi užina morska, od koje se razlěva kanao u dvě grane, jednom put izto ka do Kotora, a drugom put ponoći do Risna. Verigam ime poda u prastaro doba čin Teute kraljice Ilirah, koja učini pomenutu užinu morsku od jedne obale do druge prepasati gvozdenimi verigami, za preprěčiti rimskim brodom put u Risan, svoj divno veli čanstveni stolni grad. Na trouglu ovih svȧržih kanala leži Perast, kano biser dragoceni u párstenu, resećem ruku milog našeg naroda, koju je on spavajući ova

Za dokaz hrabrosti slavnih Peraštanah neka ti dosta bude napomenuti, da se ovo malo, bez bedemah, samo od sedam neznatnih kulah branjeno město, polumĕsecu nikad poklonilo nije. A šta će bedemi mě. stu, u kojem junaci prebivaju? Gvozdena junačka pársa tvårdja su, i jača od svih bedemah světa. Zaludu su bedemi strašivomu i nekrěpkomu narodu. Oni ga obraniti nemogu. Da se je Kotor uzdȧržao, nije čudo, buduć je bio samo od jedne strane, i to od mora odtvoren i izvȧržen turskoj sili. S lěva i desna okružen je Carnom gorom i Albaniom, koje su si ruke iza njegovih ledjah pružile, čuvajuće braca svoga, da na njeg izza ledjah divlja sila nenavali. Kotor je moro samo čelo si braniti, a za obranu ledjah bdiahu dvě brižne sestre. Turska si je sila mogla samo kroz mårtva Càrnogorska i Albaneska tělesa otvoriti put do Kotora, što je za tursku silu odviš mučna i težka zadaća. A morem navaliti... to biaše takodjer pogibiono: jer su mletački brodovi vazda na oprezu stajali. Veće je čudo, da se Perast turskoj vlasti nikad pokorio nije, dočim je od svih stranah turskimi pokrajinami okružen bio, buduć da su Risan, Dobrota, Orahovac i Novi sa svom pokrajinom novskom u turskih rukuh bili. Perast i danas jošte mnogo slavnih ljudih broji. Premda neima više od 800 dušah, ipak ih ima sada devet na životu, koji su austrianskimi i stranimi redovi proslavjeni i nadareni. Znamenito je i to, da cěla pomorska sila austrianske stoji u rukuh od tri Perastana. Marinović je kod admirala cèle flote nadvojvode Friderika adjutant. Matikola je ravnitelj od kolegia pomorskoga, a Balović nastojnik od arsenala mletačkoga.

Izmedju Novoga i Perasta vide se francezkimi, englezkimi, amerikanskimi, turskimi, talianskimi i španjolskimi novci, nu trudom i znojem Bokezah podig. nute lěpe kuće, kano jedna duga neprotàrgnuta ulica od golemog kojeg grada, a vàrh njih uz bàrda marljivo i krasno obradjene bašte; matere svih slastih, koje samo zemlja dati može, pružaju razsipno sva dobra nezasitljivomu ukusu čověčanskomu. Za ures zemlji, a trudnomu obradivaocu za nagradu služe: masline, koje, kano simbol mira, glave svoje dižu izmedju lozah

roditeljicah najboljeg i najplemenitieg vina, opominja juće na uměreno uživanje ovog dara božanskog, koje ga prekomerno upotrebljavanje ruši mir, podkapa zadovoljnost i stårmoglavuje sreću narodah; zatim naranče, lemuni, smokve, mogranji, i ostalo svakojako koje je tako izpremešano, da raznost ova oko čověku očarati mora.

voće

Iza Perasta stoji Risan, město od 1000 dušah. Ov. dě je bilo u staro doba prestolje Teute kraljice. Veća strana razvalinah ove divne palače, leži pod morem. Pokraj mora nalaze i izkapaju se mnoge znamenitosti. Najznamenitie su ploče od taraca, najkrasni mozaik, i mnogo starih novacah najviše gårčkih. Turci su ga osvojili, ali svoj stan tamo ugrijali nisu; jerbo ih do malo Rišnjani sami svojom snagom protěraše. Još se danas vidi oposrěd Gabele město, u kom su Turci svoje dogovore daržali. Ovo je na 4 stupa zidan trěm, na okolo su klupe za sěditi; uzdàržava se i danas od obćine risanske za uspomenu. U bàrdu je jedna velika špilja, može se jedno pol ure u nju daleko iti, dalje pristupiti brani voda. Voda ova je vazda mirna, samo u vreme velikog juga riga iz špilje i pada prěko stȧrmih pećinah. Valjda stoji u savezu s morem, ili s kojim velikim jezerom onkraj bardah. Izmedju Perasta i Kotora leže města Orahovac i Dobrota, a kod Lepetanah Sovlivo i Perčanj. Same goleme lěpe i bogate kuće pomoracah. Evo ti je kratki opis Boke. Grěšim, gdě se usudjujem opisivati ju, jerbo pod mojim slabim perom gubi divnost, krasotu i čarobnu silu svoju.

Ako misliš kamo putovat, najbolje ćeš tvoje novce uložiti, ako ovamo dojdeš. Ako otideš u Beč, Mletke, i ine velike gradove, vidit ćeš mnogo, nu vazda samo dělo rukuh čověčanskih. Pomisli, da je Boka uzor dělovne sile božanske. Ona će te udivljenjem na

puniti. Podići će ti sȧrce i dušu k stvoritelju, i pobu diti u tebi ćutenje, koje nikad neumire.... i koje imena neima. Vidit ćeš bratju svoju, kojom se vazda ponositi možeš. Krěpkost i snaga tělesna, oštroumje i bistrina duševna njihova pobuditi će u tebi nadu bolje budućnosti. S Bogom!

M. B.

Něšto o pirnih običajih u Lici.

Čitavši u Danice naše ovogodišnje broju 12. sastavak »>Pirni običaji okolo Senja iz ustiuh naroda,« od g. Ivana Kukuljevića: evo hitim i ja, dok mi o

kolnost dopustiše, gojeć nadu, da neće domorodcem suprotivno biti, něšto no pirnih običajih u Lici« onako i toliko, kako i koliko sam mogao izkusiti, domorodnom čitatelju priobčiti.

re.«

Ličani, bili katoličkoga ili pravoslavnoga věrozakona, najvole se ženiti pod jesen, »kad su kažu — jabuke dozrěle i děvojke dospěle,« jer »zimsko štene i prolětnja mlada mehkoputni su.<< To biva najvećma radi toga, jer drugda nemogu kako mora biti pir obdȧržavati, što ćemo malo poslě viděti. Otac, koj ima sina na ženitbu s njime još prie dvě, tri godine zaměri děvojku, bez da bi to njoj u uši došlo. Prie neg ju zamère, moraju joj majku dobro poznati; jer vele, »gledaj mati, a uzmi kćerku,« ili »majka udaje kćerku, t. j. ako je mati poslena, vrědna i na dobrom glasu, lahko joj se kćerka udaje; ako li je o paka, lěna, a navlastito pravdašica i smutljivica kućnoga mira, nabije joj kći dobro ognjište, t. j. dugo se neudaje, ili posve ostane neudata sědilica, makar i najbolja bila. Ako je tako, onda vele, da se samo tako kaže, dok je neudata, i pridadu, »iz ove mire tri vraga viCělo leto, na svårsi koga kani otac sina ženiti, na zagledanu se pazi najoštrie sa svih stranah, t. j. šalju kriomice za njom, kud ide žeti, kopati, kupiti, grabiti it. d.děte ili kakovu baku, za da gleda iz po. taje, je li se često tare (briše) od znoja, je li se rada upcčiva. Imaju jošte i druga znamenja poslenosti, na koja sva uhoda mora točno paziti, da bude znao kod kuće istinu kazati. U ostalom to nebiva samo jednom ili dvaput, nego dotle, dok se neuvěre, da su proučili njezin značaj. Ako svi poklisari dobre věsti donesu, onda joj na ruke gledaju, jesu li běle, ili ima li na njih žuljah; ako je parvo, vladaju se navadnom poslovicom, »Běži brate, nije ova za te; već tu snubi, izpucane, tada je dobra prilika, i iz daleka pošalju koja posao ljubi.« Ako li joj nadju ruke pune žuljah, baku ili znanca njezina i mladoženjina, da ju pita na samu; je li se misli ove jeseni udati. Kad pošalje k otcu pitati, već se zna, što je, i odmah ju onda upita, da što bi ona učinila, ako bi joj taj (od koga je poslana) ruku pružio? Ako opet pošalje k otcu, da ga pita, već je dobro ufanje. Ako li na parvo pitanje odgovori, da još neima volje k udatbi, ili na drugo, da bi mu ruku odbila (izgovoriv se temeljito i kako se pristoji), naopako po se; jer baka, kako se po sebi razumie, sve upotrebi, da joj samo poduzetje za rus kom pojde. (Dalje će slediti.)

Svaki nek se s plěnom vrati: Jedan nek se obogati

Blagom ruskog Novagrada,

Kô ikone njim su žene Sve biserom urešene, Izobilje tamo vlada.

U Prusii drugi paka,
U zlom gnjězdu od križaka',
Može mnogo steći zlata;
Najt će novac' s celog světa,
Fine čohe žarkog cvěta

I jantara*) kano blata.

S Pažem tretji nek bez straha Na Poljaka udre plaha!

U Poljskoj nij města blagu, Tu sja sablja samo huda, Nu za cělo on odtuda

Dovest će si ženku dragu.

Poljskoj děvi nema para
Ni medj kćermi istog cara:
Lasica je, kad se kreće,
Njezina su nježna lica
Kano mleko i ružica,

Oči pako ko dvě svěće.