Dobivši dobar odgovor baka, čestita joj, da će joj zbilja sudjeni, koga toli ljubi, ruku ponuditi; inače kudgod dojde, gleda, da ju ozloglasi kakvim mu drago načinom, samo da nijedan prosac (snubok) po nju nedojde, te da tako ostane sědilica. Ako baba dobro obeća, mladoženjina strana poème se s njezinom čestje sastajati, te bližnje priateljstvo gojiti srodite lji zamierene i ugledane devojke; kada vide, da će im se nakanjenje izpuniti, pripravljaju se na prošnju i zaruku; za ovo je potrebno, da se pripravi dvoje ili troje janjacah pečenih, do dvě měšine vina, kolači. koje svekárva (mati mladoženje) děli, i u jabuci

pet, šest, kako tko primože, forintih. To je obilježje, koje mora mladoženja nositi do kuće svoje naměnjene, u koju prispivši, pošto bi ih pozdravili i primili priateljski, zametnu razgovor o svemu i svačemu. Otac njegov razlaže uzroka svoga dolazka, što kada dobro pretresu, roditelji jedni i drugi slože se; u to momak izvadi jabuku, i pruži ju věrenici govoreć: Uzmi děvojko ovo obilježje, ako hoćeš, dobre volje,a a mašivšoj se po jabuku veli: »naměnjena, neznam jeli sudjena, pazi, još ti jednom velim, da nisi prisiljena, jer poradi mladosti još nemoreš razsuditi, po što rukom posižeš. Někoji kažu: »Uzmi děvojko ovu jabuku, ako me ljubiš, s dovoljenjem trojih rodi teljah. I tako svaki ima svoj način, nu u tomu se svi slažu, da ju svaki više putah upita, i dobro joj iztu mači svoje imućtvo, ćud, i sve dužnosti, koje ima obdáržavati, ako ga uzme. Izručiv joj jabuku, odmah u. ćine pogodbu, da, ako bi se ona iznevěrila, mora dvo. struko obilježje povratiti i dok se njezin věrenik, komu je ruku sad dala, neoženi, čekati neudata. Ako li to on učini, da bez svega ostane, što joj je dao i potrošio, čekajuč neoženjen njezinu udatbu. Više putah biva polag babah, da jednomu ili drugomu zavarti što u glavu, da se raztave. Pogodba je neoskvårnjena, akoprem poglavarah neima, koji bi na to pazili, izvan župnika, koj nesmě nevěrnicu ili nevěrnika ozvati.

Zatim svi sědnu oko stola, razvrate torbe, i bisage, razvežu měšine s vinom, koje su doněli, te jeduć, pijuć i pěvajuć nuz gusle, tambure i diple i màrve (drobtine) poberu. Kad se měšine skårče, torbe sruše, psi i mačke izpod stola poběgnu, kad dojde u bukare mrak, a čaše se počmu bělit ——— načinivši rok pȧrstena, i izljubivši se, ni broja se nezna, koliko putah, (zaručeni o tom niti nemisle) razidju sc.

Sad je párva skårb za pårsten. Na urečeni dan sastanu se obadvě strane na odlučenom městu u Gospiću ili Otočcu; gdě se samo može svȧrha sastanka postići. Ovdi kupi gjuvegia (mladoženja) pȧrsten, koliko vrědio, vredio, na to se negleda, samo mora u njemu càrveni kamen, (za udovice modar,) pak ga sebi i njoj několiko puta na pȧrst natakne po redu, dočim mati jedna i druga něšto potajno (kako su mi kazivali) broji; dali mole ili zaklinju, što li je, kako li je ja neznam, jer neće nijedna kazati, a nitko nemoze čuti. Čim se ove ceremonie dogotove, idu svi skupa u kèrčmu, za da štogod založe, da tako lakše dopru kući. Od ovud vrativše se u kući mladinoj čeka večera po děverima (bratji mladoženjinoj) pripravlje

na. Preda nje izidju sviralami, te doprate ih pěvajuć i puškarajuć. U kårčmi se mnogo nejede i nepije; svak bo se štedi, da bude bolje mogao kod kuće opletati. Kako na zaruki, tako i na parstenu biva. Kad pårsten mine, gleda se za napověd (ozivanje), koja traje tri nedělje, ako nije nužde, da bi se svatriput najednom sváršila. U ovo vrěme moraju dva děvera oko nevě. ste kolo plesati, dobiv svaki jedan rubac (svaki put) za koj se gleda, da darovnici barem kakovu dvadeseticu podrukne, ako i više, njoj je veća dika, a i korist. Negleda se, kakov je rubac, »ta darovnom konju zubi se negledaju,« vele Ličani. Po svȧršenoj napovědi, mladoženji ništa neostaje, nego skarbiti za pir, koj mora pasti u ponedeljak (navadno pàrvi po svȧršenom napovědanju) ovi bo je dan, misle, jedini za ženitbu srećan, a děvojka sazove věnac, (običajno u večer zadnju, t. j. pred odlazkom).

Tamo od strane momkove nitko nije obvezan doċi, izvan sestarah, ako joj se obećaju, nego se sabe. ru većom stranom děvojke, drugarice, male i velike, rodbina i malo koj od mužkih. Udatbenica prostre stolnjak po stolu, nanj metne věnac, koj će sjutra i mati na glavi, na věnac baca svaka svoj dar, na jag. mu, koja plahtu, koja vlas (pověsme) nazuvke (mužke čarape) natikače, košulju mužku, rubac, kanicu (pojas ženski) itd. što koja donese. Za sve, što dobije, nije dužna nikomu ništa dati, dapače nebi nitko ništa od nje za to uzeo za glavu, to bo je najvećja ljubav, najsvetii zavět, kad se jedna drugoj obeća na vènac doći, pa rěč obdȧrži. Tko bi večerašnje pěsme, baš za ovu svårhu skronjeno, čuo, kako iz koraljnih ustah tankovitih càrnookah, angjeoski nevino glase, ma bio isti Němac, pa nebi od radosti zaplakao, taj zaisto nebi u sebi sàrca imao; jer sve da nebi razumio medene slavenske reči, a on bi barem vidio pozdrav iz sàrdproiztičući, mogao bi ju iz suncusličnih očih ovih angjelah čitati, kojim se opraštjaju sa svojom drugaricom. Ponositi se zaisto može Lika i Ličani, da kod njihovih pirovah ništa se nevidi, ništa nečuje, ništa neradi, što bi čudorednost i pravi slova-ilirski zna čaj i u najmanjem vrědjalo. Neznam, jeli po svoj tako, ja samo za ono velim, što znam. Nepiju naše lepotice vina, a u obće sva ženskadia izuzam starice, koje za pokrěpiti se kadkad u godini sàrknu kap rakie; znate li dakle, zašto su Ličkinje uvěk tako rumene, kano da se svake šestnaeste godine preporadjaju, zašto nepoznadu bolest do 80-90—100 i više godinah, kad već moraju se naravski sakriti pod zemlju! Danas poslě pódne dojde děver po škrinju snahinu, na

ca

nju se sède i najmladji brat Ranko ili sestra udatbenice, te se neda s nje odagnati dok ovaj barem dvadeseti com nepošikne. Odviš je govoriti, kako je primljen i odpratjen od domaćinah, samo to valja znati, da ga děca kamenjem těraju kano svoga zlotvora, i više ih se plače, a navlastito ona, čija je škrinja. Mladje věnčarice zagárliv i poljubiv sestru (kod nas děvojka děvojki, ako ju samo jednom vidi kaže »sestro,« i tako se rado imaju, da bi jedna za drugom, kako se kaže, u vodu skočila) na rastanku, pěvajuć zajedno i pla čuć grozno od radosti, pripěvavši joj několiko pěsamah pod prozorom, kano da bi ju pod zemlju zasuti vidě le, žalostne otidu!—a starie ju njeguju i pripravljaju za sjutra. Nije tu ljubomornosti, neotimlje jedna dru goj věrenika, već ga gleda kao pravoga svoga brata i ljubovnika. Neželi se kod nas (nevelim za tudjine, i one, koji se njih ludo darže) poradi drugoga, nego jedino zato: da se dovede čeljade u kuću za posao. Nije pretvaranja u Lici kod żenitbe, već jedno drugo pozna od malih noguh, i prie nego se pozakone, svaki zna svoju dužnost. Najvole se Ličani iz svoga sela ženiti. »Ta ženi se što bližje, ukumi se, što dalje moreš.» Sjutra je pir. Eto nas na njemu. Oko pira se zarana s jedne i druge strane pripravlja. U jutro zarana věnčarice ostavše obuku seku u oděću càrveno-bě lu, i zelenim iz pavenke raznim cvětjem i ružicami svijenim věncem okrune joj vedro čelo, izpod koga najmiliu boju - rumenilo znak nevinosti gledaš sjati. Nemaže se ovdi obraz càrveno - bělom bojom, pa i tako moraš reći, da je lěpša od vile. Za što bi ja o tom govorio? znam, da će i na ovo malo, što sam rekao, někojim žao biti; -- a koj je vidio naše divne Ličkinje, njihov uzrast i nježni obraz, taj upoznaje, da nisu tako suhe, ožlabane i lišajive, kao i drugde gledamo. Tako medju sekami i snašicami čeka svatove. Eto već i njih. Otac mladoženjin skupi po 8-10-15 (někoj i po 30) najboljih poznanacah, mnogi mu se sam obeća i dojde iz starog priateljstva Medju njimi najpreštimanii su: debeli kum, stari svat, barjaktar (zastavnik) děveri, čauš, koj poslednji glava je i poglavar nad svimi. Što se oděće tiče, svaki gleda, da, što ima najlěpše, danas obuče, ili posudi, bez visoke càrvene kape (rakčina) nesmě nijedan se pokazati ni bez cȧrvenoga pårsluka (ječerme?). Někoji nose i šubce, a nisam nijednoga vidio najmanje bez jedne kubure. Kad ih vidiš tako dva po dva jahati, (malo je gdě navada pěšice ići) sam barjaktar je bez druga najpȧrvi — tad temeljito moraš reći :

>>>Austrio ti se ne boja ali jao i onoj zděli, oko koje budu ove lubine sědile. U daljini, da bi mogao do kuće mladine na tri četiri puta iz puške dobaciti, stanu se utårkivati, svaki ju bo želi parvi ugledati i s dobro jutro dušo pozdraviti, odkuda navadno biva, da se ne rětko mnogi proti volji i u kakvoj jaruzi ili jami najde. Nemislite, da je tomu uzrok, kao da nebi Ličani znali jašiti; ta prie će koj drugi na sedlu svezan, nego Ličanin s gola kljuseta bez uzde i ulara (0glovnika) svaliti se. To je čisto drugo, zašto se u ovo vrěme pliva i roni po suhom, jer se po něšto s vinom porazgovore, komu ni su ni najmanje priučeni. (Konac će slěditi.)

Slavjanske věsti.

(Iz Zagreba.) Radujemo se, da možemo domorodnom obćinstvu javiti, da je na našem tamnom obzoru umetnostih opet zaplamtila nova zvězda, koja obećava, da će nam s vremenom lěpu světlost razprostirati, ako i nju neobastru mȧrki oblaci našega burnoga života, koj je žalibože toli nepriazan razvitku svake umetnosti. Dana 31. p. m. predstavljao se je na zagrebačkom kazalištu melodram »Jelva, ruska sirota« za koj je muziku stavio Franjo Pokorni, rodjeni zagrebac, mladić jedva od 20 godinah i pitomac zagrebačkog muzikalnog družtva. To dělo primilo je naše uměto-ljubivo obćinstvo neobičnom pohvalom i to punim pravom, jer u njemu nenalazi se samo ljubkost melodiah, nego takodjer tolika izgladjenost sloga, značajnost, i ukusna čistoča tako u sastavku kao i u instrumentacii, da su se slušaoci upravo u čudu našli. Svi ovdašnji poznavaoci tvårde, da mladjani sastavitelj imade sve prikladnosti za postati umětnikom, koj bi mogo danas sutra biti domovini na pravu čast i diku, ako bi samo veledušnih podupirateljah našao, koji bi nastojali, da dovȧrši u dobrom kojem konzervatoriju svoje muzi kalne nauke, u kojih je već natoliko napredovao. Nebi li to moguće bilo? Ta medju našimi rodoljubi ima hvala bogu dosta bogatih i veledušnih ljudih, koji umětnosti cěniti znadu!

(Jugoslavensko knjižestvo.) Matica je sårbska podnešeno sebi od gospodina Dr. I. Subotića dělo: Nauka o sarbskom stihotvorenju jednom i činom i naukom slavnom mužu na sud dala i dobivši odobravajuće izreče. nje isto dělo na svět izdati zaključila, koje će se zai

sta već dojdućeg peštanskoga vašara u Novembru utišteno dobiti moći. Tako bogati zadȧržaj rečenoga děla, koj se u 63. br. t. g. sårbskih narodnih u Pešti izlazećih novinah nalazi, kao i ime gospodina sačinitelja obećavaju něšta izvȧrstna, čega radi pozorne činimo na rečenu knjigu naše čitatelje tim više, budući da svekoliko tako kirirskimi, kao i latinskimi slovi služeće se jugoslavensko knjižestvo jošte ništa do sad u toj vàrsti proizvelo nije. Dělo će biti kao sàrbski letopis veliko, na finoj hartii u 12. utišteno; cěna mu je 40 kr. sr. Predbrojenje traje do 25. Oktobra po rímskom; pisma s predbrojnici imaju se šiljati pod naslovom »Herrn Subbota 1. Mladenovits, Grünbaumgasse, v. Tóköly'shes Institut Nr. 267 in Pesth.<< GG. skupiteljem predbrojnikah obećava se jedanaesta knjiga na dar.

(Rusko novinarstvo.) U Rusii izlazi 113 stranom novinah, stranom časopisah u ruskom jeziku, medju ovimi nalaze se 42 gubernialna službena lista, od kojih samo Petrogradski, Simferopoljski, Orenburgski, Vologdajski i Kostromerski izvan službenih članakah i podučiteljne sastavke priobćuju. Svi ostali listovi sasvim su ili učenoga ili beletrističkoga i zabavnoga sadáržaja izvan Severne Pčele i Ruskoga Invalida u kojih se osim literarnih sastavakah i politički članci nalaze. K rečenim privremenim spisom pridružile su se god. 1845 još i illustrirane novine, koje uredjuje glasoviti Kukolnik. Izvan ovih veličanstveno urešenih novinah izlaze još dva illustrirana časopisa: Repertoar ruskoga teatra i Listovi za světske ljude. Medju časopisi sasvim literarnoga i zabavnoga sadȧrzaja najglasovitii su: Moskvitjanin, i Biblioteka dla čtenije.

(Poljačko kazalište.) U svoj Poljačkoj s Galiciom zajedno ima sedam poljačkih kazalištah i to u Lavovu, Varšovi, (gdi se takodjer poljačka opera i balet nalazi) Krakovu, Lublinu, Zitomiru i u Vilnu, gdě je ruska vlada stopram u najnovie vreme dozvolila, da se poljačko kazalište odtvori.

(Česko knjižestvo u Taljanskoj). U tiskarnici g. Dra gutina Rettiga rodjenoga Čeha izišo je u Milanu kratki opis svih milaneskih càrkvah u českom jeziku po Dragutinu Mensingeru, vojačkomu kapelanu Reisingerove regimente. Ta knjiga je urešena jednom lěpom slikom, sadaržuje mnogo zanimivih stvarih i zaslužuje već kao dokaz věrne privȧrženosti k domivin i vruće dioničtvo českoga občinstva. U istom gradu izašlo je takodjer několiko càrkvenih českih pěsamah za upotrebljenje tamo nalazećih se českih vojakah.

Něšto o pirnih običajih u Lici.

(Konac.)

Sramota i ukor kumu, děverima i barjaktaru, ako se pårvi pred vrati snašičinimi nenajdu. Kod mlade je sve zatvoreno nikoga nije vani osim koga děteta, koje kroz plot plaho gleda. Kad se začuje vika i pěsma na vratih (proti zapovědi čaušovoj rade, ako već sada pěvaju, i zato mora svaki, koj se podstupi zapě. vati, na dušak iztuliti pol oke vina iz tovorie, (čuture) koju kum s plećem janjetjim i kruhom u bisazih pred sobom nosi, za pedepsu prekȧršenja! Vidio sam, žalosti moja! da su svi nebogi bili tako ljuto i nemilo kaznjeni. Valjda od straha ove pedepse tako sveto obdȧržavaju čaušovu naredbu) gospodar kučećemu kumu ili barjaktaru otvori, i pita ga, tko je, odkuda je tako nepoznan, što li traži? na što mu jedan izmedju njih (navadno je da najstarii) odgovori: da im je ovca jedna utekla, te, pita ga, da nebi li se u nje gov tor svratila? gospodar se brani na svake ruke: da on nije ništa vidio, niti da je kakva tudja ovca u njegovu stadu itd., ali nije moguće se obraniti, oni bo neprestano sile, da ih u tor pusti, za da se sami obsvě. doče. Dakle gazda počme po redu voditi koga mislite da vodi? a vodi babu jednu po jednu tako opravljenu, da stanu konji hårzati i skakati. I bez svake šale, tko nebi znao što je, morao bi misliti,

da je iz pakla ta stvar utekla. Da, tako jednu za drugom predstavlja im, da vide, nije li to srećom ta prava. Akoprem je svaka izplatjena nogami i šaka. mi, ipak hvala Bogu! na nijedan ih pir nije trě. ba zvati, nigdě nikad ih neuzmanjka. Najposlě izvede traženu: okó nje se svi skupe dajuć znamenje veselo, da je to ta izgubljena. Sada im je tekar slobodno pěvati i puškarati. Mladoženjina je tu pàr va, da, najveća skarb, da věrenicu podlanicom uz uši dobro pozdravi; što ako neučini, ona će njemu, a ne

jnoj gospodariti. Polag sve pazljivosti - srećna neizběgne tu dobrodošlicu, po kojoj nenavadno pocàrveni. Kumu poštenje neda mir dok se maji-planinki (děvojčinoj materi) jednom ali dvěma škudama nezahvali, što je ovci, koju za njegovu darže, stan i kȧrmu davala. Svi navale na čauša, koj mora dobar šalčina biti kao na čobana - zašto je ovcu izgubio, a izgubio je i kapu! (što ćeš sada s njime?) Za lakȧrdie, koje š njime zbijaju, nije ovdě prostor. (Jedna izmedju věn čaricah kano munja doleti iz nenada, i u jedan mah svim svatom kape skine i odnese.) Nedaj Bože, da bi se koja medju svatove pokazala izvan družicah, i to samo kod stola; od ovih sam čuo kazivati, da prate zaručnicu na zakon, nu nisam vidio děvojke, nego brata da s njom ide, akoli su družice, za stolom, što im kum dade, jědu stojeć, i kad se pěsma svȧrši naklanjaju se svima.

—— sva

Nu kamo s kapami? Odnesu ih devojke, kako rekoh, te na svaku prišiju ružu, što kad svårše predadu najmladjoj sestri mladinoj, koja im ih proda ku za desetak, ili dvadeseticu. Kad dobiju kape, pomire se, idu u kuću k stolu, kamo ni bake dok stolu, kamo ni bake doći nezakasne. Věnčarice prie toga kradom se izmaknu kući; za stolom znamo što se radi. Dȧ zašto je vino, cicvara, pečena janjetina, kajgana, slanina i ostalo na stolu, nego da se jede i pije? jeli bez gusalah, tamburah i diplah? hvala Bogu! bez toga nebi ni jednoga bilo u sobi. Ručak se mora bȧrzo sváršiti, da se idje na zakon, (věnčanje) prie nego se krenu, odrěžu jedno pleće s rebrima za župnika, drugo i tretje za put, proměnu zatim jabuku s kopja na barjaku, staru bo, koju od mladoženje donesu, navada je da mladenci skupa pojědu. Ova nova jabuka, bože nedaj i pomisliti, da bi kako s kopja opala, ili da bi ju koje děte skinulo te pojělo, pa da saznadu svatovi kuku lele i u zao čas!! Dȧrže Ličani sveto, da bi im se ta nesreća dogodila, da mora prie godine danah svekar ili svekårva umrěti. Ovu slěpu sam istinu sám izkusio, i valjda zbilja smårt po majku mladoženjinu poslao,... nije dakle čudo, što si nedadu to praznovĕrje tako lahko izbiti. Putem iduć na zakon, gděgod koga stižu ili srětaju, svakoga ponude tovariom i kakvim rebarcem, u povratku isto tako. Došavši kući goste se kako valja do noći. Kad se misle k mladoženji povratiti, obodvoje novo. pozakonjenih klekne polag njega kum, polag nje mati, strina ili koja druga iz rodbine, i zapitaju blagoslov, (načini su razni, dakle ćemo o njima drugi put govoriti,) koj kada dobiju, iz jedne čaše vina obodvo je pije, što svåršivši: momak baci ostanak iz čaše u vis govoreć: »ovako nam svaka dobra sreća cvala na što svi jednoglasno odgovore » Bože daju » Bog čuo i uslišio« itd. Sad opet svaki mora piti za srećan put, i tako u pěsmah sviralah, puškaranju i veselim od strane mladoženjine a žalostnim (?) od mladine uzklikovanjem razidu se. Ni sada nije bolje nego u jutro. Natěču se na vrat na nos do parve gomile ili lokve. Dosta ih je, koji sjutra popódne dospiju kući i bez kape i bez opanakalı s razbije nom glavom. Sreća da još mladence nitko nenagoni piti ni děvere, da barem ovi dojdu kući. Svekarva čeka svoju pomoć i štap u starosti snahu sa svim gotova neuzstȧrpljivo, daržeć malo děte u krilu kod velike vatre, koja gori na srěd kuće, okỏ koje snaha uzamši čedo novej majci iz krila triput projde naokolo, vodjena od děverah, te potakne glavnje

--

na vatri: da tako vide domaćini, što se od nje mogu nadati; jer ako za rukom joj pojde, t. j. ako se uglevje po kući razleti, biti će okretna, poslena i vrědna, akoli joj nebi sreća poslužila, a onda je lěna nevaljana i sve su zloće u njoj. Tako je svaka jaka i bàrza, da je morati i izvan kuće ne samo uglevje nego i ogorke pobirati, o daljem neću govoriti ovdě. Zašto li bi ja se za ono starao, što na me barem sada nespada? ja sam samo ovdě na piru i njega se samo za sad daržim. Dakle dalje. Koji došli kući izme. dju svatovah, došli, nitko nezna koga nije, koliko Uhvate se došavši i domaći u

li bi ih moralo biti.

guvnu dok

S

kolo, igraju okò vatre a zatim na uznemognu, kako i kod mladina otca. Sad kum mladence, dobivši opet ovdě blagoslov kako i prie tom samo razlukom, da ga ovdě mladoženjini roditelji po. děljuju bez otca i matere děvojkine — odvede spavati, Kolo se opet ponovi unj dojdu mlade i děvojke, ni stari se nezaborave za ravniega primaknuti. Čitavo se selo pobuni, tu se pěva, svira, igra, poskakuju bake skȧrčene, da ih nije sram děvojak ah od 16 godinah, ova je igra namenjena: da bude dobra rěpa i visoka konoplja rasla. Iz grabah se izvlači gděkoj svat, koj je već prekuhao. Tako je to. Spavat se nitko neda dok se neizvali, nemoguć se već dignuti. Cě. lu noć ore se pesme i puškaranje, te tako se dan če. ka. Sjutra dan mlada se mora párva ustati, našto paze děveri i kum da praskanjem pušakah i gromovitim pěvanjem cělo selo pače cělu okolicu obavěste: kakva je njihova mlada ranilica. To svaki zna, da prie zore ona je na noguh. Čuo sam od mnogih, koji i koje nerado čuju ovu dužnu slavu Ličkinjam našim davati, gdě vele: da zato stoje gorinapomenuti s puškami, da njimi probude mladu; jer kažu da je pospav ljiva i lěna, te da ide, za sunca spavati, a da ju iz postelje štȧrka govedah po lětu (okò 11. ili pól dvanacste ure u jutro) a po zimi glad iztěra; nu ja zato nemarim; jer svaki istine ljubitelj, ako samo pozna Ličkinje, mora kazati: da su rane kô zora i slavulj, ta s njime se u pěsmah natěcaju a njezinu kasnost izsměhavaju čvårste kô kremen i okretne kano živo srebro. Čim se digne, ide s děverom po vodu, koju iz bukare lěva po rukah gostih, redom gledajuć na starost: najprie dojde red na svekra i svekȧrvu, zatim na kuma itd. za koju službu svaki joj baci u bukaru štogod od novacah. Nezna se kad je ručak, kadli južina; svak jede i pije kad i koliko može. Čaus sad ide u lov - gděgod koju kokoš najde, čija mu drago bila, ubiti i jaja, na koliko ih se naměri, pobrati; niti mu