tko zato smie jednu rěč reći, ako neće biti žnoran; (dobro debelo izbijen) on bo je u svemu slobodan, višeputah peć sruši, zděle i lonce polupa pa je svima pravo, sve je dobro. Gospodar mora dat sve maslo, što ga ima, inače ga pristavi k vatri kao pȧrča, pa ga tako prisili (ne on sam, nego ga svi svatovi moraju slušati i na ruku mu biti.) Iz ovoga nova nevěsta (ne nevěšta) pripravi jělo, koje izčezne dok se na stol donese. U ovo doba někako dojdu i pohodjani (od mladine strane otac, mati, brat još s nekolikimi) punimi da kako tovariami plećem i kolačim, što tako djer kao na vatri plane. Neide to tako iz potrebe nego iz ljubavi i priateljstva. Nastavlja se veselje cěli utorak, danas poslě pódne dar je, na komu dovedena svakomu svatu něšto daruje, kao: otȧrnjak (rubac za nos starcem samo) nazuvke, košulju, itd. za što opet něšto dobije novacah, ili od kuma i drugih mogućniih koju ovcu, pčelu, itd., i ovo je njezina pàrċia, kojom ona samo gospodari. Tako je isto u sredu i četvȧrtak dok je moći meso jěsti. U petak i subo tu već se omali broj prihodnikah i svatovah; sam bar jaktar s kumom mora ostati do kraja do nedělje, kad pohodjane pod barjakom pěvajuć do kuće odprate. Ovi ustave pratioce, opiju ih, te nepuste nazad, dok im nenadoměste što su potrošili i neplate, za stan; ovo su vam žalostni svati, (jeli ovako, nijeli? ja nisam vidio, nego čuo, dakle kako kupio, tako i prodajem). Za neučiniti si tu sramotu (?) mladoženja donese na večer za zalog odkupiti, što je od potrebe, t. j. dvě tovarie i dva pleća s škudom, da jedno ostavi, druškudom, da jedno ostavi, dru gim domami zalog, a škudu da punici dade, tu izljubivši i zagȧrlivši se svi koliko ih je: jedno drugom lahku noć, srećan put, dobar počinak i u svemu dobru sreću želeć — razstanu se. Taj je dakle uzrok, zašto se Ličani samo pod jesen žene; jer je onda svega dosti. Sad svaki na posao. Da se svati domaći nu, a on njim na odlazku zahvaljuje to mi nije treba napominjati, Snaha i děveri (jedan ili dva) svako ga do blizu kuće prate.

-

Eto, to vam je něšto o pirnih običajih u Lici. Velim něšto; jer da bi sve želio opisati, morao bi u svakom selu, pače u svakoj kući na piru biti, šta me bože oslobodi. Nije mi ovdi do toga, da napomenem siromaštvo, koje ovi pirovi ljudim na vrat navlače; jer svaki će to razuměti i sam, razmislio, da nijedan (kako mora biti) pir neprojde bez smårti barem jednoga govedčeta, desetak janjacah, malo manje jaradi, a kokoših i purah ni broja se nezna, da mnogom oženji neostane u kući ništa nego prazni hambari i ž.....i.

Nemože biti cělo selo mesec danah sito i pijano od šta god. To je još lěpo, da se k svakomu svega sela stanovnici skupe: po redu od jednoga do drugoga gdě svi, pozvani i nepozvani, domaći i stranjski u ljubavi i veselju, koja se još samo kod Slavjanah gdě. gdě nalaze, svoj trud potroše, bez da bi tko na koga samo ružno pogledao. Služio sam se prostim perom (slogom) i koliko mi bi moguće, tàrsio sam se staviti pazke, za da vidi se, da nije toga mnogo istina, što někoji někoji o Ličanih govore i otrovnim jezikom po světu trube, ako li je něšto i istine, da oni nisu tomu krivi. Govorio sam i o onom, što škodi, pa bi ga se mogli i morali odkrižiti. U ostalom znam, da nisam dosta učinio, nu gledati ću naskoro nadoknaditi. Jako će mi biti drago, ako me koj rodjak Ličanin ukori poradi laži. Oni bolje mogu znati, jer kroz cěli život gledaju običaje narodne, a meni rědko ta sreća priskoči; drago će mi jako biti; buduć da volim da me moj i tuče nego tudjin opominje. Najposlě, štogod rekoh i reći ću, to ću raditi samo iz ljubavi obće dobro tražeći. A. V. Rastevčić, Ličanin iz Žitnika.

Slavenske věsti.

(Zanimiva slika.) Mnogim bit će možebiti poznato, da je darežljivost moravskih stališah utemeljila u c. kr. akademii sjedinjenih umetnostih u Beču několi ko stipendiah i za moravske mladiće, koji se posve tjuju umětnostim. Tako podupirani učenici dȧržani su svake godine na dokaz svoje marljivosti poslati u Bàrno jedno od svojih dělah. I. N. Friedrich rodom iz Novog Města u Moravskoj jest takodjer jedan od moravskih stipendistah i poslao je letos slavnom od. boru stališah moravskih prekrasnu historičku bojami od ulja izvedenu sliku predstavljajuću obratjenje bugarskoga kralja Borisa po moravskom apostolu Metodu god. 861. na věru kårštjansku. Božidar Kufara takodjer Kiril nazvan i brat njegov Metod rodjeni polag Šafarikovih Starožitnostih u poluslavenskom gradu Solunu u Macedonii od gårčkih plemenitih roditeljah, moravski apostoli, onaj po učenosti, ovaj pako po vě rozakonskoj gorljivosti i umětničkoj prikladnosti na glasu, onaj iznašalac slavenske u svojoj vàrsti savȧrše. ne (kirilske) azbuke, ovaj izvȧrstni slikar posvetili su rano věrozakonskoj službi velikom gorlivostju. Pàrvi posěti kao misionar (god. 840.) Hasane na obali càrnoga i hvalinskoga mora, a drugi izabrà kaludjer

se

ski stališ. Zatim se sjediniše oba brata i otidoše iz Carigrada k slavenskim narodom kraj Dunaja stanuju ćim, medju kojimi se jošte sasvim nebiaše ukorěnilo kȧrštjanstvo. To da dokuče, odlučiše po priměru Armenah, Koptah, Iberacah i drugih narodah uvesti i kod Slavenah u narodnom jeziku službu božju i prevedoše poglavite strane svetoga pisma novimi kirilskimi slovi u slavenski jezik. Taj dragocěni poklon pri miše Slaveni sa zahvalnostju; dà, to uzhitì i iste Bugare u Mezii na toliko, da je morao Metod god. 861 glavom pokàrstiti bugarskoga kneza Borisa. Legenda pripověda, da je k tomu obratjenju povod dala osobito něka Metodova slika sudnji dan predstavljajuća. Boris vratjajući se s lova sa svojom družbom dodje k apostolu, kad je baš rečenu ikonu slikovao; zapita ga, što predstavlja i Metod raztumači mu tolikim blagorěčjem i uzhitom predmet svoje slike, da je Boris tronut na kolěna pao i zamolio svetog muža, neka ga pokȧrsti, što taj i učini. Ovaj dakle velikolěpni i svako slavensko sȧrce za cělo uzhitjujući prizor predstavlja Friedrichova slika tolikom živahnostju, da je povukla pozornost svih znalacah na se. Koliko smo iz bàrnskoga časopisa Moravia nazvanoga saznali, tako sa. stavak kao i pomnja, kojom ga je mladjani slikar izveo, zaslužuje podpunu pohvalu i pokazuje, da je sačinitelj toga děla pravim umětničkim ognjem nadahnut, i da ima očevidni dar k slikarstvu, premda u měšanju bojah jošte steko nije podpunu věštinu — nu ova i druge něke mane, koje može opaziti strogo oko na tom dělu, nisu od tolike važnosti, da nebi mladjahnom umětniku prorokovati mogli najlěpšu budućnost. Mi se tim više radujemu tomu pojavljenju, čim zaključiti možemo iz predmeta rečene slike, da njezinoga sači nitelja sårce za slavenstvo tuče! Tom prilikom nemožemo da neizrazimo vruću našu želju, da bi i gospo din Karas, naš tolikim dubom nadaren mladjani domorodni sad u Rimu nastavljenja svojih naukah radi baveći se slikar u buduće samo slavenske predmete iza brati izvolio za svoja děla, po čemu bi dvostruku cěnu dobila!

(Iz Praga.) Dana 20. Kolovoza u večer obdar žavao se je prilikom znatne svečanosti odtvorenja bečko-pražke železnice u novouredjenoj dvorani na Sofiinom otoku jedan od onih českih sastanakah, koji poznani pod imenom »Česky besedy« po svojem na izboru družtvu, izvȧrstnom razredjenju i zanimivoj zaba

vi znatni stekoše glas i obću obljubljenost, i bivaju jurve nasledovani u mnogih većih českih gradovih. Izbor su sačinjali zastupnici najvažniih stališah, književnici i umětnici, gradjani i zanatljie. Ravnitelj gradjanske glasbe g. Štastny ravnao je dobro uredjenu or. kestru. Lěpa dvorana biaše sjajno razsvětljena i urešena kipom světloga cara a bližnju sobu do nje kitio je obraz obćeljubljenoga dȧržavnoga poglavara. I ovaj put sakupi se množina polaznikah i čarobni věnac prekrasnih gospojah i gospodičnah. Kolo i druge igre plesale su se u najboljem redu i najlepše veselje vladalo je u dvorani, kad u 10 satih na najveću radost svih pritomnikah unidje nj. carska visost nadvojvoda Franjo Karlo u družtvu nadvojvodah Stepana i Karla Ferdinanda pratjen po mnogih visokih gostih. Sad zagàrmi po svoj dvorani radostni uzklik »slava!« i pěvači stanu pěvati svečani uprav za tu svetkovinu po F. L. Rigeru zastavljeni a po Jelenu u muziku metnuti lik. Taj trenutak biaše bez dvojbe najutištivii cěloga večera i prekrasno je bilo viditi šareno vàrvljenje sjajnih uniformah urešenih različnimi kȧrstovi i zvězdami, nu nada svim světjahu se vatrene oči vilosličnih Čehinjah. Jezik, kojim se je ovaj večer družtvo razgova ralo, bio je, kako se od sama sebe razuměva, česki, nu, što stvar još većma zanimivu čini, bilo je takodjer čuti i poljački, ruski i ilirski! - Visoki carski nadvojvode zabavljali su se s mnogimi pritomnici takodjer u českom jeziku, i iza kako bi još dostajali bili poslušati dva Jelenova lika, to jest Sofiin lik: Žofie heslo naše! (Rěči od Čulika) í Stěpanov lik: »V zhuru, vlasti, vzhuru!" (Rěči od Hanke) i prisustvovati igri jedne narodne Polke, ostaviše družtvo izraziv izborom svoje podpuno zadovoljstvo najmilostivniimi rěčmi. Medju domaćimi i inostranimi velikaši i častnici povukoše osobito pozornost na se poslanici od Francie, Rusie, Belgie, Danie, Švedske, Sardinie, Brasilie i drugih daržavah. Izmedju književnih glasovitostih opazismo starca Grillparzera, Deinhartsteina, plemenitoga grofa Szecheny-a, gosp. Tengoborskoga i ilirskoga pěsnika Stanka Vraza. Poslednji igrajući pari ostaviše stopram Otok, kad zaběli zori.

»Kde

Drugi dan u pódne davala se je na veće proslavljenje iste svetkovine u stališkom teatru velika muzikalna zabava, koja ja bila takodjer u slavenskom duhu sastavljena. Tu su se medju ostalimi pěvale u českom jeziku dvě prekrasne pěsme od Fr. Škraupa: domov moj?« i »Znate li zem tak rozkošnou kao takodjer staročeska popěvka iz kraljodvorskoga rukopisa: »Kitice koju je glasoviti česki sastavitelj W. I. Tomašek na sasvim izvorni način u muziku stavio. Re. čene pesme biahu izvȧrstno izpěvane po gospodinu Strakatu i glasovitoj pěvačici gospoji Podhorskoj. Svi visoki gosti udostojaše i ovu zabavu svojim pohodom.

Malo komu biti će poznato, da se u Ljubljani nalazi naslědovanja vrědno družtvo, koje ima za svårhu: sabirati sve, što god stoji u ikojem odnošenju k dogodovštini krajnske zemlje. Pod mogućom zaštitom nj. c. kr. visosti prejasnoga nadvojvode Ivana, koj je jurve Štajersku i Krajnsku bezbrojnimi dobročinstvi obasuo, cvate već i ovaj lěpi zavod, kako uviditi možemo iz izvěstja o njegovom napredovanju, koje bia še priobćeno njegovim sučlanom prilikom obćega sabora, koj se je dana 30. Lipnja (Juna) t. g. obdàržavao. Sada je druga godina, odkada to družtvo ob stoji i već ima više nego 300 sučlanah, koji za uzdȧržavanje zavoda svake godine do 900 forintah srebra prinose. Ova znatna podpora stavila je družtvo u stališ, da si povekša stan i pribavi množinu stvarih potrebnih za dokučenje svoje svrhe, kao što su: knjige, rukopisi, razne starine i druge znatnosti. Neumornom pomnjom nastoji družtvo izvan ostanakah prošastnosti krajnske prisvojiti sve, što je god utišteno ili pisano o toj zemlji, bilo u kojem mu drago jeziku, kao takodjer i ono, što su učeni ljudi krajn. skoga plemena ili u svom vlastitom ili u drugom kojem narěčju proizveli i izdali. Tako napomenù tajnik družtva medju ostalimi pribavljenimi stranom krajn skim perom, stranom pako o Krajnskoj po domaćih ili inostranih spisateljih pisanimi ili barem u Krajn skoj utištenimi děli i jednu molitvenu knjigu u indianskom jeziku, koju je ljubljanski knjigotiskalac go. spodin Josip Blaznik družtvu poklonio. Premda je ovo dělo nepoznatim u Europi jezikom pisano, ipak se Krajnska njim ponositi može, jerbo tako njegov sačinitelj, misionar Mirko Baraga, kao takodjer utištitelj i darovnik jesu rodjeni Krajnci. Već koncem godine 1844. brojaše knjižnica toga družtva do 500 za krajnsku dogodovštinu važnih, stranom poklonjenih,

stranom kupljenih svezakah, izvan kojih do sad pribavljeno je jošte i 300 dokumenatah, koji su većom stranom izvorni i veoma važni za napomenutu svàrhu. Da se pako upraviteljstvo rečenoga družtva skårbi, da si barem u prepisu pribavi i ostala za dogodovštinu otačbine važna po Krajnskoj razsuta pisma, doka. zuje saboru podnešeni popis od 602 prepisa. Svu hvalu zaslužuje pripravnost, kojom je visoki red němačkih vitezovah dopustio, da se za tu svȧrhu svi njegovi arkivi protraže. Isto tako mnogo je dȧržano družtvo c. kr. upraviteljstvu kameralnih dohodakah u Gradcu i presvětlomu gospodinu grofu Josipu Turačkomu, što mu takodjer za upotrebljenje odtvoriti izvoliše svoje arkive. Nadalje obrati upraviteljstvo družtva svoju pozornost i na glasoviti arkiv i knjižnicu Žeritčinsku (Sitich), da po mogućnosti izbavi njihove poslednje ostanke, i premda mu nepodje za rukom iz njih izvući veliku korist, ipak si pribavi mnogo stvarih, ko. je će na svaki način priatelj dogodovštine smatrati kao obogatjenje književnih dragocěnostih družtva. Usuprot na veliku korist biaše mu arkiv od Loke (Lack), kojega protraživanje izručeno je bilo sučlanu družtva gospodinu Jelaušeku i po njemu biaše izvedeno hvale vrednom gorljivostju i marljivostju. Po njemu sačinjeni i družtvu podnešeni popis od doku menatah sadȧržaje izvan mnogih drugih 240 za dogodovštinu važnih svědočanstvah, od kojih padaju 3 u 974., a 1 u 1274. godinu, 2 u 14., 11 u 15., 54 u 16., 72 u 17. i 97 u 18. stoletje. Polag daljega izvěstja pribavilo si je družtvo u tečaju godine 1844. i 17 krajobrazah (medju kojimi nalaze se Floriančićevi krajobrazi od Krajnske i Zürnerovi i Paganiovi od Ilirie) 15 slikah rodjenih Krajnacah i 220 gårbovah. U rečenom izvěstju bila je takodjer rěč o potraženju i uzdȧržavanju starih za dogodovštinu važnih svědočan, stvah i svih onih němorěčitih ostanakah, koje nam ostavi prošastje u živućih i màrtvih trazih nad i pod zemljom, u kipu i pismu, u kamenu i mědu, i kojimi, buduči da je Krajnska njimi prenapunjena, poglavito se zabavljati ima rečeno družtvo. Zatim sledila je potanka razprava o tom, što se je u ovom poslu već učinilo, i kojim uspehom ověnčana biahu izkapanja, koja je družtvo na němačkom zemljištu u Ljubljani měs. Studena proš. god. na istu svårhu poduzelo. U posebnih spisih priobćit će se, koliko se je pri tom poduzetju dosad našlo starih novacah i drugih starinah, i što se je saznalo o raznih gomilah, to jest poganskih grobovih, i podàrtinah někih zidovih, koji se, kako se pripověda, blizu Žeritčine nalaze. Budući

pako da je želja ravniteljstva rečenoga družtva, da se uzdȧrži uspomena svih u domovini nalazećih se znatnostih, zato je odlučilo, da se ima sve, što se u buduće u tom obziru našlo bude, točno opisati i narisati, zatim po tisku i kamenorězu na světlo izdati i medju članove družtva razděliti. Na što družtvu na razsudjenje podnešen biaše jedan list predstavljajući dva u stolnoj càrkvi uzidana rimska kamena, koj rimska kamena, koj obće odobrenje svih nazočnih zadobi. Sabor bi za ključen sȧrdačnom molbom, da bi svi rodoljubi po mogućnosti podupirati gledali jedan zavod, koj s vrěmenom preveliku korist priněti može domovini, i da bi se sětili onih zlatnih rěčih visokoga predsednika toga družtva nj. c. kr. visosti prejasnoga nadvojvode Ivana, koje se čitati mogu u utemeljiteljnom dokumentu Johanneuma u Gradcu od godine 1811. i glase, kako slědi: »Postojano razsvitje, neprestano naprědovanje svȧrha je svakoga posebnoga čověka, svakoga družtva i čovečanstva. Negibati se i zaostajati jedno je u uzkom življenju na pozorištu světa. Samo tamo je život, gdi je světlost i toplina! Staviti teme ljito znanje na město šupljoga sveznanstva, snagu i stalnost na město mekanosti i sebičnoga uztezanja, posleni život na město prikornoga nehajanja, upraviti svoju pozornost na odhranjivanje kao na poglaviti narodni posao i svim sȧrcem spojiti se sa svojom milom domovinom; to su zahtevanja našega vrěmena i ovu svȧrhu dokučiti ili barem približiti joj se budi naše nastojanje !«

Slavenske věsti.

(Veoma važna knjiga u obziru jugoslavenskih cbiča. jah). U tiskarnici Demarchi-Rugiera u Zadru iziti će za mala u taljanskom jeziku dělo pod naslovom: I Morlachi, koje je glasovita gospoja Rosenberg sastavi la, a Giandomenico Stratico Zadranin iz francezkoga u taljanski jezik preveo i izjasnjenji tako svojimi vlastitimi kao i drugih izvȧrstnih spisateljah umnožio. Biti će urešeno slikami dalmatinsku nošnju predstavlja jućimi koje narisaše Emilio Franz i Giacomo Madalena a urezȧ Bulino. Vrědno bi bilo to zanimivo dělo i u naš jezik prevesti!

(Iz Londona.) Onomadne zaključio je dolnji parlamenat, da se ima od dȧržavne blagajnice svake godine 11,000 funtah sterl. to jest po našem novcu 118,000 for. srebra razdeliti medju uboge poljačke begunce, koji se nalaze u Englezkoj. U Francezkoj žive sada 12,000 a u Englezkoj 11,000 poljačkih běgunacah.

(Poljačko knjižestvo). Nijedno polje poljačkoga knji. žestva neobradjuje se u naše vrěme tako marljivo kano dogodovština poljačkoga knjižestva. Izvȧrstno dělo M. Wiszniewskoga o tom predmetu već je dopȧrlo do 6. děla, čim se izradi polovica gradje. Nadalje izašla je jedna dogodovština poljačke literature u 3 děla od posve narodnoga spisatelja Woicickoga, poznatoga izdavatelja poljačkih narodnih pověsticah i pěsamah; ona će se pružati do najnoviega vremena i sadȧržavat će probe od različnih spisateljah. Profesor Maciejov ski, koj je po izdanju dogodovštine slavenskih pravah i poljačkih običajah po svem slavenstvu dobro poznat, i Dom. Szulc u Varšovi izdati će takodjer knjige i stoga predmeta. Veoma malu pohvalu stečè něka razprava o poljačkoj literaturi, koja je god. 1845. u Poznanju po někom mladom spisatelju izašla, budući da je bez svake točnosti i veoma povȧršno izradjena. Henrik Levestan u Varšavi izdati će u poljačkom je ziku obću dogodovštinu knjižestva.<<

(Česko prošastje.) Veoma zanimiva knjiga izašla je od W. Wl. Tomeka u českom jeziku pod naslovom: >>Znatnosti českih učionicah iz rektoratskih lětah Martina Bahačka 1598-1612.« Iz toga děla vidi se, da su već u ono tamno doba i najmanje česke varoši dobro uredjene narodne učionice imale i da je već onda pražko sveučilište lěpo cvětalo!

(Jugoslavensko knjižestvo.) Najnovie knjige, koje su u našem jeziku kirilskimi pismeni ili izišle ili iziti će, jesu sledeće: Koredjio (Correggio) žalostna igra u 5 činah, iz němačkoga prevedena Dimitriom Avramovićem, historičkim slikarom u Biogradu. Darak Sarbkinji, pripověsti od Bogoboja Atanackovića. Pu tošestvie po Ungarü, Valahi, Moldavi, Besarabii, Hersonu i Krimu od staroga književnika Joahima Vuića. Kornelije Nepos iz latinskoga od Matie Kostića. Katihičeska podučenija od Pavla Nikolića. Mač i Pero. Pěsme od Miloslava Slobodina (Miloša Popovića učrednika biogradskih novinah). Lahkomisleni, roman iz ma. djarskoga od barona Jožike preveden po Prokopčanu. Ujak kao sinovac, vesela igra od Šilera prevedena Petrom Protićem. Zemljeopisanje celoga světa od onomadne u Berlinu graduiranoga doktora Milovana Spasića, koj se je žalibože utopio. Od Almanaka Dragoljub nazvanoga pripravlja drugo izdanje Teodor Pavlović. Iz tiskarnice knežestva Sårbie iziti će do mala veoma zanimivo dělo pod imenom: Ogledalo Sarbsko, koje će biti urešeno obrazom pokojnoga Karagjorgja, na velikom osmaku na finoj velinskoj artii utišteno i imat će od prilike 25 tabakah. Cěna će mu biti 4