dvadesetice, i sadàržavat će prekrasne sårbske narod. ne pěsme, koje se u Càrnoj Gori pěvaju, i koje je s Cetinje, glavne varoši Càrne Gore, na biogradsku dȧržavnu tiskarnu poslao gospodin vladika càrnogor. ski posvetivši ih Geniu Puškinovom u sledećih sti hovih: Blistateljni Genio slavjanski Na pěvanje nebom pomazani, Koj sedis na svetoj katedri U sredini velikog naroda, Tebi ovo dělo posvetjujem. (Česko knjižestvo.) Doktor Kampelik sakupio je sve na prava česke reči i narodnosti pretežuće se naredbe vladanja, kao takodjer někoja izrečenja visokopostavljenih osobah vårhu ovoga predmeta i izdao ih je kao malu brošuru pod naslovom: »Prava našega jezika i naše narod nosti utemeljena naredbami naših pravednih vladarah.« Predmet ove knjižice od velike je važnosti i zanimivosti za Čehe. Šteta, što nam je izdatelj samo gradju podao, koja treba da bude stopram dohitjena i izvedena. Od književnih dělah, koja se za tisak pripravljaju, osobitu pozornost zaslužuju pěsme V. K. Nebeskoga, kojega veleumni proizvodi steći će po svoj prilici veliku slavu u českom knjižestvu. Od Pěsamah Jablanovskoga pripravlja se takodjer novo izdanje. Preslova botanika - dělo jako veliko izaći će skorom izpod tiska. Tomek izdaje dogodov. štinu Austrie, Tomiček pàrvobitnu historiu čovečan stva kao uvod u obću dogotovštinu světa. Prevod Don Quixota po doktoru Pihlu iziti će takodjer na světlo — a od pisamah genialnoga ruskoga spisatelja Gogola pripravlja se prevod od gg. Havlička i Zapa. Poslednji zabavlja se takodjer s udogotovljenjem jedno ga zemljopisja.Gullivarova putovanja našla su izvȧrstnoga prevoditelja u g. Pihleru. U tiskarnici gospodina Kecšmara izašli su novi vidovi od Praga, koje je Zap u českom jeziku opisao. Marljivi književnik Maly izdao je sbirku bajkah i narodnih pripověstih, koje su manjom toplinom i slabiimi bojami izvedene nego baj. ke gospoje Němec, nu ipak nisu bez zanimivosti, koja bi veća bila, da su mnogovȧrstnie. Po predgovoru sudeći, koj se nalazi na početku knjižice, ima jošte gospodin Malý prilično dosta materiala i s veseljem smo razuměli, da naměrava nastaviti svoje dělo. Pred met je od velike važnosti i premda izvedenje mnogo jošte za željiti ostavlja, ipak je gradja tako zanimiva, da njezino priobćenje zaslužuje priznanost. Směsice. (Čudnovato našastje u naravskoj historü.) Doktor Alberto C. Koch našao je god. 1840. ostanke někog čudovišta iz životinskoga carstva, koje nadilazi u veličini glasovitoga englezkoga oriaškoga Iquamoda i još ogromniega Misuriuma. Okostica toga někadašnjega strašila nadjena je u starinskoj Washingtonskoj věćnici u knežii istoga imena u dȧržavi Alabama nazvanoj. Doktor Koch dao je toj nadjenoj zvěri ime Zeulodon Sillimannii na čast profesoru Sillimannu, a opisuje ju, kako slědi: »Pošlo mi je za rukom naći skoro sasvim podpunu okostnicu nèke veoma oriaške i strašne puzeće zvěri, koju možemo svim pravom nazvati: kraljem svih puzećih gadah. Dugačka je 104 noge i ima u svojoj podugoj čeljusti 40 prednjih zubah, 4 kala (Hundszähne), a 8 Kutnjakah. Zubi se slažu sasvim, kada je čeljust sklopljena, i iz svega je viděti, da se je ta zvěr mesom hranila. Oči su joj bile velike, nalazile su se na čelu i bile su izbeljene, da je strašilo neprestano vrěbati moglo na svoj plěn. Tělo imalo je shodne ude, koji su bili slični veslom ili plutvam, ali u razměru prama zvěri bili su maleni i očevidno odlučeni, da nose tělo tog oriaškog živinčeta po moru i velikih potocih, gdi je stanovalo, ili kamo je običavalo hodati. Svako od ovih vesalah, ili svaka takva plutva sastajaše iz 21 kosti, koje su zajedno sačinjale 7 okretnih članakah. Čvårste stranke hårbtenih sglobah dugačke su 14-18 palacah, imaju proměr od 8-12" i svaka je 35 funtih težka. Rebra su od osobite slike i mnogobrojna. Na dolnjoj su stranki tri puta deblja, nego li na gornjoj. (Iz Mcb. Daily Advertiser od 25. Svibnja.) (Madjarski diaci.) Bečki targovci i fabrikanti, koji su se s letošnjega vašara u Papi vratili, tuže se veoma vàrhu nečuvene surovosti ondašnjih diakah. Dana 9. Sårpnja navalili su rečeni velikom množinom na šatre bečkih targovacah, stali su vrědjati kupce i uništivši targovcem robu i oprave vitriolskim uljem (zetinom), oštetiše više osobah. To su žalostne poslědice zlorazumljenoga zaštitnoga družtva! Velikim trudom samo pošlo je za rukom učiteljem i poglavar. stvu utaložiti strašni taj nemir. (Ost u. West.) U predjašnjem broju Danice na redku 41. drugog stupca lista 148. čitaj město zori zora; a na istog lista i stupca redku 44. město ja — - je. Uèrednik i izdavatelj Dor. Ljudevit Gaj. Izgubljena bitka. Zaklinje se Leljo u visini, Da će stravit sasviem dušu moju. Ivan Kukuljević. Tečaj XI. Tko bi kazó, da on u istini, Te on šalje silnu vojsku otu III. Zao strielac. Sav zarobljen dražestnom lieposti On naperi lúk svoj strielonosni Zakoni, věra, narav i običaji dunajskih Slavjanah u vreme njihovih navalah na iztočno carstvo. Od Tadea Bulgarina. Skoro svi naši historici, opisujući Slavjane, měšaju dobe i plemena i naslanjaju se na lětopise pisane u razno vreme i radeće o raznih plemenih, uzimajući obično za měrilo věrozakon i zakonotvorstvo Vendah. Nu baltički Vendi pojaviše se jurve u vreme Karola velikoga, u VIII. věku, a njihov opis preteže se više na IX–XI. věk, kad su jurve bili na prilično visokom stupnju izobraženosti. — Izvan toga Vendi su se odlikovali u mnogom od drugih Slavjanah, jer su se bili rano poměšali s germanskimi i latinskimi plemeni. U drugih Slavjanah nenalaze se traži od onoga, što vidimo kod Vendah. O dunajskih Slavjanih nalazi se veoma malo věs tih. Bizantinci bili su u obće veoma skupi u opisa nju običajah inostranih narodah i nisu imali ni toga ljubopitstva ni toga iztraživateljnoga duha, kojim se odlikuju novi europejski historici i putnici. Jedina obširna, premda veoma kratka izvěstja o Slavjanih VI. Slavjanih VI. věka nalaze se u Prokopu i Jornandu. Konstantin Grimizorodni opisao je Slavjane većom podrobnostju i poznavao ih je bolje; nu njegova opisanja tiču se one dobe, kad su se bili jurve Slavjani miroljubivo naselili u rimskom carstvu. O pàrvašnjih vremenih pisao je po čuvenju ili po pȧrvašnjih izvěstjih. Pri svem tom ipak su opisi Konstantina Grimizorodnoga najvažnii i najvěrovatnii izvori starinske naše dogodovštine. Mi dȧržimo za neoprovȧrživu istinu, da su dunajski Slavjani došli iz južne Rusie i Hrovatie, ili sadašnje Galicie, t. j. da su oni Slavjani, koje slavjanski etnografi nazivaju Rušnjacim, za da ih razluče od Velikorusah ili Slavjanah severnih i severnoiztočnih. Velikorusi bili su věrojatno takodjer u hunskih i bu garskih četah, ali ne u velikom broju, budući da je tečaj ovih četah slědeći pravac od severa i sěveroiztoka na jug, dělovao više na južne Slavjane. Slavjanske davnosti treba iskati ne u arkivih, ne u pametnicih, nego u naših slavjanskih ćudih i običajih sačuvavših svoj praobraz kod plemenah, do kojih je jedva europej ska izobraženost dopàrla u tečaju trinaest věkovah, i koji su pri svoj svojoj proměni sačuvali glavne čerte někadašnjega svoga bitja. Tko želi imati ponatje, kakovi su bili dunajski Slavjani u VI. věku, neka se obrati k njihovim predjem Ukrajncem i Malorusom i k njihovim potomkom Morlakom i Carnogorcem XI. věka. Sadašnji Slavjani nisu drugo nego ošarani kip starih. Razmotrimo dakle Slavjane VI. věka prispo. dabljajući ih s njihovimi predji i potomci XIX. věka. onda 1. Upravljanje. Prokop govori: Slavjani nisu po. znavali nikada samodȧržne vlasti i imali su od něka. da narodno upravljanje. Svoje poslove ovàršivali su u narodnih skupštinah po někojih starih zakonih. Ovaj način upravljanja sačuvao se je do sada kod Carnogoracah. Vás narod sakuplja se na širokom polju pod čelovodstvom svojih poglavarah ili izabranih po otcih plemenah selskih načelnikah. Vladika (kod Càrnogoracah mitropolit) razlaže predlog, predstavlja boj ili mir itd. Sveštenici i poglavari ponavljaju predlože. nje vladike i izjasnuju ga svojim mladjim. Nastanu bučna savětovanja i věćanje. Zvon kucne i buka prestane. Vladika pita narod, odobrava li predlog. Narod odgovara dà, ili ne. Ako nije posao rěšen jedno. glasno rěčmi: »Budi po tvojemu vladiko« poglavari kupe odvěte i sastavljaju savět, u kojem se posao rěši većinom glasovah poglavarah i sveštenikah. U tih skupštinah izbira si narod vladiku, ravnitelja, vojvode (po turski sardare) i sve u obće častnike. Poglavari premda više neznače nego li ruski staroste, nazivaju se knezi. Svaki put, kad su Sårblji nastojali izbavit se izpod turskog jarma, uredjivali su někim unutarnjim nagonom terani, takov način upravljanja. Južni Slavjani neimaju ponjatja o drugom redu. Pita se, je li moglo biti drugo upravljanje kod dunajskih Slavjanah u VI. věku, koji su živili u malih plemenih? Iz kratkih izvěstjah Bizantinacah, moramo misliti, da je i onda tako bilo, jer od toga nemože biti ništa samostavniega, prostiega i bližjega naravi i patriarkalnom upravljanju. Nu iz toga neslědi, da bi mi dèržali, da je to upravljanje savèršeno. Udobno je samo za mali narod, nalazeći se u poludivjem stanju. U staroj Poljskoj podobno upravljanje, ostanak slavjanštine u većem razmerju, bilo je uzrok bezbrojnih bědah i uništenja kraljevstva. 2. Zakoni. Bizantinci nisu nam ostavili tragah slavjanskih zakonah VI. věka. Věrojatno sastojahu iz predavanjah i proročanstvah po sveštenicih bogom pripisavanih i iz starih primerah. Može biti, da su najglavnii zakoni sačuvani bili u runičkih narisanjih, jer věrujemo, da je znanost čuvat misli narisanjem, skoro tako stara kao i izrazivat ih rěčmi, premda parvo nije bilo obće nego tajnstveno znanje služiteljah božanstva i upraviteljah naroda. Iz istorie o samozvanstvu Hilvuda vidilismo jurve, da je u dunajskih Slavjanah bio zakon, kojim se je zabranjivalo Slavjaninu imati roba iz svojega plemena. Po svedočanstvu carah rimskih Mauricia i Konstantina Grimizorodnoga, bio je kod Slav janah takodjer zakon, kojim se je i inostranom robu naznačivao rok, poslě prošatja kojega dobivao je bezpogod benu slobodu. Ovaj zakon jest čovekoljubivii od rimskih uredjenjah. Kaže se, da je u Slavjanah, kao u svih poludivjih narodah, bio pàrvi sudac otac porodice i parvo sudište sabor starešinah rodbine, i da su se onda samo obratili na skupštinu načelnikah naroda, kad je bila stvar od prekoredne važnosti i ti cala se glave porodice. U slučaju uvrědjenja Sla vjani, podobno Germanom i svim europejskim varvarom, nisu utěcali se sudu, nego su se umirivali sami. Osveta je bila kod njih sveta dužnost gradjanina, i onog dȧržali su nepoštenim čověkom, koj se nije osvetio za uvrědu. Karv za karv, bilo je kod njih pravilo silnie od svih zakonah. To se je sačuvalo do sada kod Carnogoracah, Dalmatinah, Bošnjakah, osobito kod Morlakah i tek sada stopram prestaje kod Sàrbaljah. Ni kȧrstjanski zakon nije mogo iztrěbiti kod Morlakah bezčověčni predsud, da karv ubojice upoko jiva dušu ili sěnu ubijenoga. Dužnost brata, druga i sina jest karvju osvetiti smårt svoga rodjaka. Žena čuva okȧrvavljenu rubaču (košulju) muža, da njom uzplamti decu k osveti, kada odrastu. Kod Morlakah bilo je primĕrah u naše vrěme, da je osvetitelj čuvao glavu po njemu ubitoga protivnika kao dragocěnost. Nu u Carnogoracah i do sada obdàržao se je običaj, da se ubojica može odkupiti novcim, ako hoće da izbegne osvetu. U takovom slučaju skupe se posrědnici izbra ni obima stranama i čine pogodbe. To se zove kod Càrnogoracah: poslat na věru ili viru. Taj običaj ob stojao je i kod Germanah i svih Slavjanah i unišo je takodjer u starinske spise slavjanskih zakonah (vid. Pravdu Rusku). U Rusii bio je poznan pod imenom Viri. Izvan novčane plaće, krivac dužan je tražit proštjenje od rodbine ubitoga, i onda nepriatelji poljube se i uvredjeni kažu uvrědjeniku: »Bog ti proOvaj sud zove se kod Càrnogoracah karvavo kolo. Muž može bezpedepse ubiti nevěrnu ženu kod Carnogoracah, a děvojku, koja prie rodi, nego se uda, narod ubija kamenjem. Ovaj način smȧrti, pripověda se, bio je kod starih Slavjanah obična kazna za sva prestupljenja. Svaki starešina porodice morao je doći na město kazne sa dva kamena u rukuh i po danom znaku baciti ih na prestupnika. Oskvárnitelja děvice ubijaju u Càrnoj Gori njezini rodbenici. Zakon nije zabranjivao Slavjanom mnogoženstva, ali veći broj zadovoljivao se je jednom ženom. Doz voljivalo se je ženit se s robinjami i voditi ih u lož• stic! a nice. Ako tko tata (kradljivca) kod kradnje ubije, neima kod Carnogoracah nikakove odgovornosti. U sumnjivih poslovih osudne izreke osnivaju se na većini svědočanstvah. Baština prelazi na stariega sina, kojje po smarti otca glava porodice. Mladja bratja dobivaju stranku imetka, ali živu nerazdělno. Bratja davaju parćiu sestri, a pred brakom trěbuju od ženika darak sastojeći iz ženskih uresah. Ženik morao je oteti nevěstu, razuměva se po ugovoru. Taj običaj sačuvao se je još dan danas kod Càrnogoracah i kod drugih južnih Slavjanah. Mi mislimo, da su svi ti običaji ili zakoni kod sadašnjih adriatičkih Slavjanjah ostanci najdublje davnosti sačuvavši se od njihovoga pȧrvoga došastja na Dunaj. Premda Bizantinci govore o knezovih slavjanskih u VI. věku, i što više, nazivaju carem ili kraljem Boaza, ubijenoga po Gotih, ali mi mislimo, da u to doba Slavjani jošte nisu poznavali ni kneževske Suvremeni lětopisci, nezna. ni carske časti. jući izrazit po latinski i po gàrčki naslove varvarskih vodjah, često su upotrebljavali rěči naznačujuće kneževske ili carske časti. Kada su se pako Bizantinci bolje spoznali sa Slavjani, poslě njihovoga preseljenja u rimsko carstvo, onda su im poglavare jur ve počeli nazivati županim. O različnih zvanjih i častih kod Slavjanah našli smo po naših iztraživanjih samo to, da su korěnita nazivanja slavjanskih vodjah do konca VII., dà do polovine VIII. věka bila: vladar, vladika, gospodar, vojevoda, sudac, župan, glavar, pårvan, vodja, starešina, i u obće sva nazivanja, koja imaju jasni smisao u slavjanskom jeziku. 3 Věra. Prokop govori, da su Slavjani počitovali jedinoga Boga tvorca munje i njemu jedinom pripisi vali gospodstvo nad svem světom. To je bilo bez svake sumnje glavno božanstvo ruskih Slavjanah Pe run. Njemu su žȧrtvovali vole i druge životine. O čověčjih žȧrtvah Prokop ništa nenapominje i mi nećemo da sumnjamo o tako važnom predmetu, premda i težko věrujemo, da nisu dunajski Slavjani svojim kumirom prinosili na žártvu kȧrštjane, budući da premnoge trage nalazimo kod baltičkih i ruskih Slavjanah kao takodjer kod Němacah i Skandinavah, da su slědovali taj običaj. Prokop jasno govori, da nisu Slavjani věrovali na sudbu ili predopreděljenje, koje se je kod poganskih Rimljanah i Gàrkah postavljalo više vlasti bogovah. Izvan toga Slavjani su bogotvo. rili rěke, počitovali rěčke nimfe (vile) i druge duho ve i prinosili im žártve. Rěke Bug (u Poljskoj i Galicii bog nazvane) ostatci su one věre, sačuvavše se u praznovĕrstvih našega prostoga naroda, osobito kod južnih Slavjanjah. U bolesti ili u ratu, kada je život Slavjanina opasnosti izvȧržen bio, on im se je zago. varao, da će im žȧrtvovati, i sveto izpunjavao je svoje obećanje. Slavjani su gatali budućnost. To su dělali svi pogani i u naših praznovĕrstvih narod. nih do danas sačuvala su se ta gatanja. Bizantinci negovore sasvim ništa ni o hramih ni o sveštenicih dunajskih Slavjanah. Bez sumnje čete slavjanske do šavše na Dunaj nisu imale ni hramah ni sveštenikah. Svaki otac porodice prinosio je žártvu pred svojom kućom ili kolibom, a poglavari naroda i njegovi parvi savětnici bili su u to vreme vàrhovni sveštenici i prinosili su žártve u obćenarodnih skupštinah. Věrojatno je, da su se oni takodjer zanimali gatanjem ili pred. kazivanjem budućnosti i raztumačenjem volje bogovah. Věra na snovidjenja sačuvala se je u prostom narodu kod svih slavjanskih plemenah. Bizantinci nisu nam ostavili nikakovih izvěstjah o ćudorednom smislu věrozakona dunajskih Slavjanah, ali mi mislimo, da su oni věrovali u bezsmȧrtnost duše i nagradu u budu ćem životu za dobro i zlo. To se dokazuje ukorěnivšim se kod sadašnjih njihovih potomakah predsudom, da karv ubojice upokojiva dušu ili sěnu ubijenoga i praznovĕrnimi ponjatji o pojavljenju màrtvacah na ovaj svět isto tako, kao takodjer sačuvavšim se kod ruskih južnih i zapadnih Slavjanah običajem nositi na groblje ili stavljati na prozor jělo za umȧrvše u tako nazvanih zadušnih dnih. U zapadnih ruskih guberniah i u Galicii taj se običaj naziva džědi (djedi), to jest uspomena na predje. Od věrozakonskih obredah dunajskih Slavjanah nije ostalo nikakovih tragah. 4. Spoljašnost. Prokop, koj je vidio množinu Slavjanah, govori, da su svi bili krupni i krěpki. Nisu bili sasvim běloputni i imali su kosu ni žutu ni càrnu, već rusastu. To je za cèlo obraz slavjanskog poroda nesměšanoga ni sa finskimi ni s mongolskimi plemeni i neosakatjenoga bedom i ugnjetenjem kao u zapadnih guberniah. Takove vidimo Slavjane na svem golemom prostoru, koj oni zanimaju. Proměne u prostom narodu proizvedene su podnebjem, směšanjem sa inoplemenici, městnimi okolnostmi, a u višjih stališih utančenim razkošjem. Opisanje Prokopa jest živa slika seljanah ukrajnskih, maloruskih, galicianskih, krakovjačkih i velikoruskih u zamoskovskih guberniah živućih u zadovoljstvu. 5. Oprava. Prokop opisuje Slavjane samo na ratištu. Oni su bili ili u samih rubačah (košuljah) i plaštih ili sasvim nagi jedino plaštom oviti. To pako nedokazuje ni najmanje, da nisu Slavjani zato poznavali i drugih opravah izvan rubačah i plaštah. Biti se golimi, značilo je junačtvo. Neima sumnje, da su oni u najdubljoj davnosti nosili zubune, široke halje, po zimi opaklie, glave pokrivali kapami onim podobnimi, koje nose sada Ukrajnci, i obuvali se, věrojatno, cipeljami od lika ili su podvezivali remenom neustrojenu kožu. Takova obuća upotrebljava se i sada od Morlakah, Carnogoracah i seljakah u někojih stranah Poljske. Kod Carnogoracah naziva se ova obuća opanci a kod Poljakah hodake. Veoma znatno jest, sto se na otoku Karku (Veglia) naseljenom po Slavjanih brojem 15,000 dušah, koji neimaju nikakovoga obćenja sa kopnom, stanovnici oděvaju kao ukrajnski Kozaci u širokih hlačah, u zubunih i pašu se pojasom. Slavjani na otoku Rabu (?) (takodjer na adriatičkom moru) briju glavu i kao Ukrajnci ostavljaju na těmenu šmiljak, a kadkad dugački perčin, koj se zove u Ukrajni oseledec. U obće svi bogatii Morlaki nose gornju opravu, koja je nalik na staropoljski kuntuš bez visećih rukavah. To je takodjer starinska odeća Malorusah i Ukrajinacah sasvim neuzajmljena od Poljakah, nu obća svim starinskim Poljanom. U někih mě. stih Morlaki nose dugačku kosu i oděvaju se sasvim na takvi način, kao što su se oděvali Poljaci prie nego što su primili tatarsku oděću. Kaftan Carnogor. ca (bělac) iz běloga prostoga sukna (čohe) spodoban je takodjer na maloruski zubun; po zimi pako nose Carnogorci izvan toga suknene ruske rubače kadkad podšivene kožom. Město plašta Carnogorci nose na vaju se u nevreme i Morlaki. U staroj Poljačkoj upoplećih vȧrst saga, nazvanoga struka. Istim načinom odě. trebljavali su takodjer město plašta podobne sage, koji su se zvali koc i gunja. Taj plašt nazivaju Česi karzno a Dalmatinci kabanica. U obće sve děvice slavjanske, u stranah dunajskih i adriatičkih pletu vlase u pletenice i kite glavu cvetjem podobno kao u Ukrajini, Galicii i okolo Krakova tj. u staroj Hårvatskoj. Što više na otocih adriatičkoga mora, imenom na otoku Karku ženske pokrivaju glavu platnom na način baš kao u Malorusii. Veoma znatno jest, što se u Carnoj Gori ženske oděvaju lěti točno tako kao u Ukrajini, idu pako u samoj košulji i šarenih pregačah. U obće sličnost opravah odaljenih adriatičkih Slavjanah sa stanovnici Ukrajine, Malorusie, Galicie i okolicah krakovskih, koji nisu u tečaju 13 stoletjah nikakvoga medjusobnoga obćenja imali, veoma je srodstvu. Sàrblji primili su većom stranom oděću znatna i mora podkrěpit naša zaključenja o njihovom Turakah i Arbanasah, nu poredak u kućnom gospodarstvu približava se takodjer ukrajinskom. (Dalje će slediti.) Uèrednik i izdavatelj Dor. Ljudevit Gaj. |