Broj 40.

Soneti od

Drag. Galca.

IV.

Što ću?

Bratjo, oj sinovi vårlog ploda, Jasno sjaše Slave dan jednoć! Věrna, častna biaše karv naroda, Živa, stalna ljubav svoga roda Gdeno naši

tamo bjaše moć!

Tečaj XI

Dà l' ću samo viek ljubit na sieni Oči modre i vlase svione,

11 ćeš pustit, da u grob ledeni
Ljubav moja za vieke utone?

Oj angjele, ti sva moja nado,
Daj razvedri jednom svoga roba,
Raj s tvog oka daj mu već otvori;
Ako nećeš, da u doba mlado
Gine tielom sve do cárna groba,
A da dušu sdvojenje mu mori!
VI.
Viera.

»Ja te ljubim« kad je izustila;
Suze ronih, suze od radosti. -
Koga nebi ta viest veselila

S ustiuh ljube pune od krieposti?
Nu ufam se, da netražiš mila,
Ti od mene zakletvu viernosti,
Jer je meni rieč viek sveta bila:
>>Tvoj, tvoj viekom« nek ti bude dost..
Jer ak' tebe, mojega angjela,
Moje sȧrdce, dušu duše moje,
Zaboravit i zapustit mogu:

Tak mi majka nebila vesela.
Jer nedȧržim zakletve nikoje,
Nevieran sam sebi i svom Bogu.

Zakoni, věra, narav i običaji dunajskih Slavjanah u vreme njihovih navalah na iztočno carstvo.

Od

Tadea Bulgarina.

(Konac)

6. Hrana. Prokop govori, da su se Slavjani hra nili prostimi i suhimi jěli, kao Mesagete i bili su im spodobni u nečistoći. To nije značaj jedinih Slavjanah, nego svih varvarah i poludivjakah. Ali suha jěla predpolažu izobilje jěstiva. Pogače ili cicvare, Pogače ili cicvare, gusta kaša i njim slična jěla, potrěbuju više brašna i tarane nego li jušadi. Dunajski i adriaticki Slavjani još dan danas najvole jěsti pečene bravetine i štogod od těsta. To je jedina njihova prosta hrana. Iz rěčih Prokopovih zaključujemo, da su Slavjani morali imati mnogobrojna stada, a iz istorie znamo, da gděgod su se ustanovili, svagdě su se poljodělstva poprimili. Nijedan narod neupotrebljava toliko žitne hrane kao Slavjani. Dan danas Slavjani živuć odaljeni od Němacah neljube prěsnoga povȧrtnoga voća i vole hranu prostu, kiselu i čvȧrstu, nego li jušadi i slastice.

7. Jezik. Jezik dunajskih Slavjanah morao je biti veoma spodoban onim narěčjem, koja govore Morlaki, Carnogorci i ugarski Slavjani, koji manje nego svi drugi Slavjani obće s inostranci i sa suplemenici proměnivši mi se po stranom uplivu i izobraženosti. U Carnoj Gori nečitaju drugih knjigah izvan càrkovnih u Kievu utištenih. Jezik Morlakah, Càrnogoracah, Slovakah i Bugarah jest sredina medju cȧrkovnim jezikom i narěčjem stanovnikah Malorusie, Galicie i južne Rusie. Sårbski se je jezik, premda istoga korěna, odalio u mnogom od gorenapomenutih narěčjah po tomu, što su u vreme procvětanja sårbskoga carstva u njeg navalili Slavjani svih plemenah, a od toga je proizišo směs i izopačenje parvobitnoga sàrbskoga narěčja. Tko zna po maloruski, po ukrajnski i razumie càrkovni je zik, taj može lahko razuměti Càrnogorce, Morlake, Slovake i Bugare. No Velikorusu, Poljaku, Čehu i Vendu neznajućemu drugih slavjanskih narěčjah potrebno je neko vreme, dok nauči razuměti adriaticke i dunajske Slavjane, a oni će mnogo bȧrže razuměti Rusa nego li Poljaka i Čeha. I tako po našemu mně. nju gospodujuće narěčje kod dunajskih Slavjanah bilo je Rušnjačko to jest jezik, koj se govori u Ukrajini i u Galicii.

7. Oboružanje i način vojevanja. Premda Prokop govori, da nisu Slavjani imali oklopah i da im je oružje sastajalo iz hȧrbah i težkih štitah, ipak iz odgogora slavjanskih vodjah avarskim poslanikom može

mo zaključiti da su Slavjani imali mače. Štiti su im věrotajno bili dȧrveni obvučeni kožom, jerbo oni nisu mogli imati množinu željeza. Iz opisanih bitvah Slavjanah vidi se da su imali takodjer lukove i strě. lice još ktomu otrovom namazane i da su bili cěnjeni kao odlični strělci. Zna se takodjer da su od někada jošte imali buzdovane. Naši istorici uvěravaju, da su Slavjani sårtali na nepriatelja žestoko u neurednih če tah samo što su ga opazili i da je u pestanju sva nji. hova vojnička znanost sastojala. Tog mi nevěrujemo! U istih Bizantincih nalazi se priměrah, da su Slavjani, bivši okruženi gàrčkim konjaničtvom, znali sastaviti vàrstu tvårdje iz kolah, i stavivši u sredinu robove i plěn, žene i decu, da su se branili kao běsni. Ovaj način branjenja sačuvao se je u zaporožkih i ukrajnskih kozakah i oni su ga upotrebljavali u bitkah s Poljaci i Tatari. Izvan toga nije moguće dopustiti, da nebi Slavjani, kojih je vojska više putah brojila do 100,000 junakah, poznavali bili bojni red. Toliko množtvo lju dih nije moglo vojevati bez znanja bojnih gibanjah i věžbanjah. Věrojatno, da su poznavali takodjer tako nazvani klinoslični red ili tako nazvanu svinjsku glavu, kojimi su se Rusi jurve služili proti Tartarom, i da su Slavjani proti gàrčkim urednim četam na svaki način vojevati morali u gustih a ne nerednih hàrpah. Budući da su unišli u rimsko carstvo sa ženami i děcom i sobom vodili plěn, robove i stada, nije sumnje da su Slavjani imali ponjatja i o karéu, jerbo bezredna harpa nebi se bila mogla braniti prosti navalam uredne vojske.

Isto tako morali su znati, kako se uredjiva vojnički stan, kako valja straže stavljati itd. Neima dvojbe da je Slavjanom poznat bio vas vojnički poredak Gotah i Atile. Što se kasa lične hrabrosti Slavjanah, to ju svi lětopisci preuznose, i tomu najboljim dokazom služi to, što su se svi ondašnji ratovodci starali da pridruže k svojoj vojski Slavjane. Oni su bili veoma izkusni u svem, što je činilo onda odličnoga vojnika, znali su plěn osvojivat, i toga radi ronili su pod vodu dišući posredstvom dàrvenih cěvih, točno su strě. ljali iz lukovah, bili su hitri i neumorni na progonu i izvan toga izvanredno gibki i krěpki u samoborstvu. Bizantinci u svih slučajih davaju predstvo Slavjanom gdigod su ih samo upotrebljavali. U gorskom boju, govore Garci, da su Slavjani osobito věšti bili; kad je bilo potrebno gradove braniti, kažu da su Slavjani bili najbolji strělci. Najznatnie vàrhu svega je to, da su Slavjani pěšice napadali na gȧrčko konjaničtvo i razpȧršili ga često, što će tim više reći, budući da

znamo, da je u ono vreme sva sila vojske sastajala u konjaničtvu. Izvan toga Slavjani nisu samo na polju Gårke tukli nego su im svojom hitrinom otimali i gradove. U obće premda su Slavjani bili lahko oboru žani, po svědočanstvu Bizantinacah, to jest, nisu nosili oklopah, ipak nisu ustupljali u taktici nijednom drugom varvarskom narodu, dakle ni Gotom ni Germanom. To što su se Slavjani usudjivali biti se bez oklopah, dokazuje samo njihovu izvanrednu ličnu hrabrost.

8. Značaj, narav i običaji. Bizantinci kore Slavja ne, da su bili okrutni, bezčověčni, grabežljivi, i da su rado opustošivali zemlje. Prikor pravedan, nu pitamo, koj narod nije bio u to vreme okrutan i bezčověčan na nepriateljskoj zemlji, tko ju nije opustašivao i plenio? O varvarih negovorimo ni rěči, nu jesu li možebiti bili isti Rimljani i Garci manje bezčověčni od njih, premda su se svojim prosvěštjenjem dičili. Što više u najsjajniih dnih Rima, Julius Cezar hvalio se je time, da je iztrěbio 1,192,000 varvarah samo u Europi. Pavlu Emiliu brojili su medju zasluge bezčověčno opustošenje Garčke, prodaju gradje od sedam deset razorenih varoših, porušenje gradovah Epira i preseljenje u Rim 150,000 nevoljnikah za màrcvaranje u narodnih igrah. Iliria bila je skoro svih svojih stanovnikah lišena po rimskom oružju, a u Gȧrčkoj, po svědočanstvu Plutarka, ostalo je posle rata, jedva tri tisuće ljudih sposobnih nositi oružje. Julia Cezara ni. su korili, da je bezčověčan zato, što je dao odsěći ruke zaplenjenim Galom, za da nemogu više nauditi Rimu. Gàrci Bizantinci nisu nikada praštali život nepriateljem, kada su ih bez straha mogli pogubiti tako u vrěme mira kao rata. Upravitelji carstva i njim podčinjeni bili su proti istim podanikom carstva nemilosàrdni i mučili su bědne stanovnike iz samoga koristo ljubja. Rim i Carigrad bili su svakidašnji svědoci kaznah, mučenja i izdajstva. Dosta će bit, ako napome nemo progonstva kȧrštjanah i kȧrvoprolivanja medju kårstjani raznih sektah, za da se osvědočimo, da su Garci i Rimljani lahko nadilazili varvare u bezčověčnosti. Zato nije treba koriti Slavjane, jer to je bilo onda u duhu vremena i u običaju kod svih narodah. Nu medju tim, kao što suvremenici kore druge varvare radi kovarstva, laži, razuzdanosti, i zlotvorstva, isto tako skoro svi suvremeni pisaoci pripisuju podpunu dobrotu i plemenitost slavjanskomu značaju. Prokop hvali prostotu slavjanske naravi, dobrodušje i čistosȧrdačnost Slavjanah, govoreći da su bili nezlobni, krotki i nelukavi. Točno takvi ostali su Slavjani

i do sada, svuda, kamo nije europejska utančenost prodàrla duboko u njihovu narav, po selih, u odaljenih od većih gradovah pokrajinah sadašnje Rusie i Poljske i po gorah tičućih se adriatičkoga mora; u Sàrbii, Dalmacii, Horvatskoj, Bugarskoj i Slavonii. Gostovitost prirodjena je strast svim slavjanskim plěmenom, o kojem drugi inostrani narodi ni ponjatja nemaju. Čudnovito i nepostižno, što skoro svi naši istorici nazivaju Slavjane miroljubivimi i nebojnimi premda istoria na svakoj stranki dokazuje neistinitost toga mně. nja. Od rěke Buga do rěke Majna, od bregovah baltičkoga mora do poslědnjeg kraja Moree i od Volge i Dona do Japonie i Kaspie naselili su se Slavjani po svuda s oružjem u rukah. Mač i plug bili su nerazdělni u Slavjanah. Nikada nisu se Slavjani dali vrědjati od inoplemenikah bez da su se im osvětili i on. da jošte, kada su morali ustupiti sili, uzdȧržali su na⚫ rodni ponos. Uvěk kada se je samo desio slučaj, Slavjani su rado u boj išli i pridruživali su se svim ratovodećim narodom i svigdi, gdi se u istorii samo na. pominje o Slavjanih, napunjene su stranke dokazi o njihovom junačtvu i njihovoj tvárdosti duha. Žene vojevali su sa svojimi muži zajedno u vrěme skradnje pogibeli. Slavjani su podnašali muke i podmetali su se smàrti, nu nisu nikada odkrivali nepriateljem uběžište svoje bratje i svoje tajnosti. Dogodilo se je više putah da su se cele hårpe lišali života kad su vidili, da se nemogu izbaviti robstva. Iz svega toga slědi, da je odlična čárta slavjanskoga značaja ratovitost, koja se je i do sada sačuvala u podpunoj sili kod svih Slavjanskih plemenah. Znatno je, da něka slavjanska plemena imaju osobiti dar k muzici, i da ju sva u obće ljube izvan onih, koje ukorěnjeni predsudi vode krivim putem k životu, to jest, izvan razkolnikah. Osobitim darovanjem k muzici odlikuju se Malorusi, Ukrajnci, Poljaci i Česi. Velikorusi više lju be pěvanje nego li inštrumentalnu muziku. Gusle su bile najstarie muzikalno orudje u Slavjanah, koj napominju istorici. I dan danas u Ukrajini, u Malorusii, u Poljačkoj i kod adriatičkih Slavjanah gudioci sviraju i pěvaju po sajmih i kod častih. Čudnovato je to, da se slěpci u Ukrajini i kod adriatičkih Slavjanah nad svimi drugimi zanimaju muzikom. U Poljačkoj prie četerdeset gedinah i u gospodskih kućah bile su neob. hodno potrebne gusle kao što je sada fortepiano. U Velikorusah nisu bile gusle tako u običaju kao kod drugih slavjanskih plemenah. Severni i iztočni Slavjani imali su svoja narodna muzikalna orudja, različna od gusalah.

Suvremeni Jornand, opisuje Slavjane po čuvenju, věrojatno nije razumio one, koji su mu pripovědali, i iz izopačenih izvětjah toga pisaoca porodi se množina dvojmbah, lažljivih raztumačenjah i prepirkah medju učenimi ljudmi, koji žele primati u slovnom smislu nepremenjeno izvěstja starih istorikah. Jornand govori: Za Dunajem jest Dacia opasana kao věncem, står. mimi gorami. Na levoj strani ovih gorah, k severu i od ustja ove rèke na neizměrnom prostoru, stanuje množina narodah vindičkih, koji su pod različnimi ime. ni poznati, proměnjajućimi se po naimenovanju naselbinah i plemenah, ali u obće nazivaju se Slaviní i Anti. Slavini obitavaju od Novoga-Grada (a Civitate Nova) i Slavina rumunskoga (Slavina Rumunense) i od jezera Musiana (Mussianus) do Dněstra i na severu do Visle i žive ne u gradih, nego u šumah i medju barami. Anti najsilnii (ili najjunačnii) medju Vinidi živu na bregovih càrnoga mora od Dněstra do Dunaja.« K tomu Jornand jasno govori, da su svi Slavjani istoga plemena i roda: ab una stirpe exorti.

Jel' moguće věrovati, da su Slavjani u šestom vě. ku živili u šumah i medju barami kao divje zvěri? Po svoj prilici Slavjani pripovědali su Jornandu o svojih starih gradovih o zasecih ili sěcih, kojimi su oni obgradjivali svoja naseljenja izbirajući si města blizu barah ili jezerah, budući da su hotěli imati s jedne strane naravnu zaštitu u ono vreme, kada je màržnja neprestano kipila medju plemeni i plenjenje cěnilo se je junačtvom. Na isti način živili su i Briti, po svědočanstvu Cezara. Iz toga sastavio si je Jornand drugo ponatje i napisao je, da Slavjani u město gradovah imaju šume i bare (Hi paludes sylvas que pro civitatibus habent). Svědočanstvo, da su Slavjani uměli graditi kuće i sela, nahodi se kod istih Bizantinacah, budući da kažu, da su im Hilvud a zatim Avari razorili sela za Dunajem. Najvažnie, što iz toga opisa slědi jest, da su Slavjani već u VI. věku zanimali sve pokrajine medju càrnim i baltičkim morem i da su Vinidi i Anti takodjer Slavjani ili jednorodni i jednoplemenici. To potvårdjuje takodjer i Prokop. O nadvolžkih Slavjanih nije mogao govoriti Jornand zato, jer su je u toj dobi měšali s Huni i Bugari, s kojimi su bili oni došli na Dunaj. Po svědočanstvu Prokopa, Slavjani su rado živili razděljeno, svaka porodica uz svoje polje, kao što živu i sada Slavjani zadunajski, nu to nije im branilo

imati staništa, gdě je obitavalo zajedno množtvo porodicah, ako je dopuštalo městopoloženje.

U Slavjanah bio je običaj ljubiti se kad su se sa• stajali sa suplemenici, dà, s istimi inostranci, koji su govorili po slavjanski. Ako je Slavjanin na se primio sprovoditi inostranca, onda je i odgovorljiv bio za nje govu bezopasnost, ako bi bio i iz nepriateljskoga plemena. Uvredu gosta ili inostranca, koj je stajao pod zaštitom gostovitosti, svaki je imao pravo osvě titi. Pri zaključenju mira, podavali su nepriatelju desnicu i izručivali su mu šmiljak vlasih izčupanih s těmena svojih glavah i zajedno sa šakom trave bacali su kamen u vodu. Kad su se zaklinjali u ime Peruna, bacali su na stran svoje oružje, odkrivali su glavu i iza kako su zakletvu izrekli, izpili su staklo vode. U slučaju nepriateljske navale na njihova sela sa. krivali su svoju hranu pod zemlju a starce, žene i dě cu odpravljali su u šume, gore i u obće na města bezopasna. Ovaj običaj sačuvao se je do sada ne samo kod južnih Slavjanah, nu i u zapadnih guberniah, gde i u mirno vreme darže hlěb u jamah obloženih korom od dårveta. Razuměva se, da je za ljude, koji u kućah stanuju, svaki čvȧrsti podrum zemlja; dusi najski su Slavjani dragocenosti, koje su ratu prisvojili, zakapali u zemlju, i zato ih Gàrci, koji to napominju, kore, da nisu znali koristiti se plěnom, U obce Slavjani odlikovali su se poštenostju, prostotom naravi i neobičnim junačtvom, što ih je postavljalo u ćudorednom odnošenju, nad svimi varvarskimi narodi onog vremena, dà, i nad istimi prosvětjenimi Garci i Rimljani. O nijednom narodu negovore suvremenici toga, što ponavljaju jedinodušno o Slavjanih najbolji i najizobraženii istorici: Rimski Cari Mavricij, Konstantin grimizorodni, Prokop i Jornand: Slavi fidem integram semper conservant, t. j. Slavjani dèrže uvěk podatu rěč ili věru.

Směsica.

u

(Prinesak k dogodovštini slavenskih umetnostih.) God. 1567 dana 12. Listopada predstavljala se je jurve u Pragu u českom jeziku žalostna igra pod imenom »>Sveti Vaclav« i učini takov utisak na česko občinstvo, da su ju još više putah zatim na obću radost davati morali. Dakle već pred 278 god. predstavljali su se S najboljim uspehom igrokazi u slavenskom jeziku, pak opet ima ljudih, koji tvårde, da još i u našem stolětju Slaveni nisu zrěli za zabave te vàrsti!

Tu počivam smatrajući
Moć svemožnu boga u dielima;
Tu počivam pievajući

O nebeskim milostima,
Čim se sunce kriva u oblacima.

Kraj tvog ležeć tu zȧrcala
Slušajući ljubki žamor tieka,
Vidi mi se ura mala
Biti vrieme moga vieka,

Kô dan prošli svi tvori čovieka.

I stavljajuć sladka muka
U snebitje duh moj zanešeni
Na dobu me prošlog nuka
Mislit žitja, ravnog sjeni,

Jer sadašno sviet otrova meni.

I. Gundulić.

Tečaj XI

Ter čim gledam u bližini Kak tvoj bistri leti tiek u tmine, U mislih se meni čini,

Da i mladost mâ tak gine

Bacajuć se viečne u dubljine.

Ivan Kukuljević.

Jaroslav i Novogradjani. Ulomak iz Milerovog děla: »Veliki Novigrad.<< (Iz nemačkoga.)

Sofio,*) sveta, neprispodobiva, ponosna slobodna dáržavo, kojoj poslovica někada biaše: »Poštenje jest duša Novog Grada!« i o kojoj je prirěčje někada nastalo: »Tko može proti bogu i Novom Gradu?« prie nego počmem zazvat ću te još jedanput, kako se bog sa udivljenjem zaziva. Ti grade sile i muževnosti, ti slobodni medju robovi i podjamenici. Kad su barbarski pogani zemljom Slavjanah vladali, ostao si ti nepredobljen, neutegotjen, nepodjarmen; kad je jošte duševna noć obstirala zemlju, spominjale su već odaljene dȧržave s udivljenjem tvoje ime. Slobodni muževi položiše još u vreme, koje nemožemo više izračunati, pàrvi kamen tvojih zidovah, slobodni muževi

*) Pridavak Velikog Novog Grada po zaštitnoj svetici toga grada.