burah. Kod cårkve nadju curu, i onda ju pozakone, i cura ide sama kući s drugimi curami, a oni svatovi idju za njom pěvajuć i pucajuć iz kuburah.

Kada dodju kući děvojačkoj, izadje otac ali stric ili brat, koj je već gospodar od kuće, i pita ih: da po kakvom putu oni gredu (idu) simo. Oni odgova radu: da su imali jedno zvěre (zvěrče), pa da im je uteklo, za dobar mu štuluk (dar), ako ju tko vidi, da je išlo mimo kuće ili u kuću.« — Sada oni (kućani) odgovaradu: Da nisu ništa čuli ni vidili; da kakovo je zvěre? Kakove je vàrsti? Kakove farbe? Koliko je staro? — Oni odgovaradu: Da za dobar mu štuluk, možebit da se to još začuje.

U nutra u kući ima sve puno zvanikah, koje su na pir stariji od cure sazvali, a s onom děvojkom, do pet ili šest drugih děvojakah, i onda počmu iz vodit jednu po jednu, i pitaju: »je li ovo?« Oni iz vana odgovore, da nije. A oni svatovi imadu u nutra jednu platjenu žensku, koja ima, kada će onu (pravu) curu izvesti, dati im jednu bilježku (Zeichen), da je ovo. Kada izvedu děvojku van, onda kum daruje onoga, koj ju izvede s jednim forintom ili cvancigom, i onda kaže njezin otac ali stric, ili starešina od kuće, mladomu ili djuvegii, (Bräutigam), neka daru je njezinoga otca, ili strica ili starešinu, kojega on jednimi čizmamí ili rubcom svilnim obdaruje. U sta ro vrěme blie su čizme uvěk žute. Onda donesu u bisagama žensku opravu njoj, a ono děvojačko š nje skinu. Kad je děvojka, nosi šare hlače (Strümpfe), kapu càrvenu ili rakčin na glavi, pregaču šaru, i nikakvoga kova srebarnoga u kosi. — Kad je žena, onda metne pancire (ures od cekinah i srebarnih novacah s tokami srebarnimi) na kose, i toke metne sprěda po pȧrsih, město càrvene kape na glavu jačmak (běli rubac), pregaču manje šaru, i hlače skȧrletne.

-

Ona roba děvojačka, ako je sestra, ostane sestri; ako li nije sestre, koja je u rodu siromaška, njoj dadu. Onda idu u nutra, sedu za stol, jědu i pijedu do pol noći, pevaju, pucaju i vesele se.

Děvojke koje su okolne, kada je noć, svaka done. se jedan snopić luča, i onda světle za stolom svatovom; ove svečarice plate onda svatovi. Kad se nasta nu svečarice, onda izidu kumovi i děveri van, i divane medju sobom: »da je veće doba ustat za otići kući, i onda gospodar kućni, donese oriža (Reiss) na stol, (jestvina ova znamenuje da se imadu rastati) i svatovi divane medju sobom: »Koliko će bit punicah za darovati?« Na to djuvegia odluči, koliko će

darovati, Ako je u stališu, on daruje sve, ako ne, to jednu rodjenu (majku od cure). Punica ona, koju on poslie daruje, a prie odluči, dade njemu košulju i rubac.

Zatim donesu 4 ili 5 vrěćah i idu spravljat děvojačku robu, koja mora imat po 12 košuljah svojih, po 12 pregačah, po 3 zubuna (surke bez rukavah), po 2 haljine, 1 biljac ali ponjavu (běli gunj), 20 jačmakah, i po 20 párih obuče (kopice od vune scifrane) i onda pitaju: »ima li što od perčie, blaga ?« tako kažu: »imade po 5 ovacah, po 4 koze, jednu kravu,« itd. Onda pitaju: »>Gdě će to zimovat? Ako joj je otac ili brat priateljski, onda kaže, da će on sam pridàr žat to blago do Jurjeva; ako ne, mora ona sáma skårbiti za blago. Posle toga idu blagoslov davat. Klekne mladić i mláda na prostàrt mladin biljac (bělac gunj) dole, i naliju kupicu vina i onda pita otac: Šta bidu rada oni ? »Na što odgovara djuvegia: »Rada bi blagoslova od Boga i od njih starijih.« Na što otac odgovara: »Da ih blagoslovio Bog! da im Bog da sreću u narodu, u kući mir i blagoslov, da kad bi oni amo došli, da bi svaka dobra sreća š njima došla, mir i blagoslov Boga svemogućega l< Onda uzme otac mladin onu kupicu, popije pol, a pol djuvegia, i onda poljubi djuvegia tasta, i naliju drugu kupicu vina, i onda pita mater devojke ili mlade: da što bi ona rada. Mláda odgovara: da bi rada blagoslova od Boga i od njih starijih, a već mater počme plakati, i blagoslivlje (plačući), da joj Bog da sreću, mir i blagoslov, i popije onoga pol žmulja (stakla) vina ona, a pol mlada. Zatim se dignu gore, i poljubi mláda otca i mater, ili bio stric ili brat, koj je blagoslov davao. Našto se rastaju.

Odlaze svati kući s mladom, a one pirnice i pozvanice (gosti od pira) nose vàrče, i boce (flaše) i vino za onima svatima, i laterne, toliko dugo do pol puta, i onda se rastaju i izljube se sa svátovi, koji uvěk pěvaju i pucaju.

Kada dojdu kući djuvegiinoj, onda mládu tri puta okol vatre propeljaju i dadu joj jedno mlado děte u ruke i ona ga opaše s jednim pasom. Onda ju odve du za stol i sede, i svati dodju za stol i odmah ide djuvegin otac i mati blagoslov davat. Kada blagoslov svȧrše, onda ih odpelju spavat, a svati drugi već pěvaju, pucaju vesele se i ostanu od nedělje do četȧrtka.

Mladu odpelja děver u komoru spavat. Sutra dan mora se ona najpȧrva, već kao snaha, iz kreveta dignut i kuću poredit, i onda mladi kum iliti dĕver

ide s njom na vodu, i donesu vodu, ili u kablju, ili fučii, (?) pa onda peru svate i svaki svat daruje 10 do 20 grošah, kako koj more. Onda idu za drugim da rom gledat, mladoj ručak proměnit, to jest: idu okolo kuće, pa štagod živadi najdu, prase, kokoši itd. sve poubiju i mladoj nose na dar, neka ima i ora posla za pripravljat za oběd. Kada je već oko pódne, opet zovu sve svatove, svakoga na svoje mě. sto. Kada se posědu, izadje veliki dar van, i onda dariva mlada: rubce, košulje, kolače, jabuke, duvan itd. Jedan je mladi děver, koj novce pobira za nju; kada novce skupe, i onda ode van mladi i mlada, i mladi děver prebroje koliko je novacah sakupila mláda, na što ona poplaća sve svoje stvari što je za dar potrošila. Zatim dodju na lice zemlje t.j. za stol, gdě su svatovi, i kažu očito, koliko je mlada novac sakupila 50, 60, 80. for. itd. koliko već pri velikom daru sakupiti može, ter zahvali svim gospodim svatovim. Izmedju ovih nadje se jedan kovač, koj kaže, da ide kovat medju svatove, te hoće da sve razbije po kući, čemu nijedan kućni gospodar suprotstaviti se nemože, nego ga lepo prosit, koliko zakuje, da će mu pošteno platit, šta kod toga kovač dobi, sve mládi dade. Zatim sprave se 3 ili 4 mladi ljudi, da idu u selo u lov. U selu, ako nesakriju kokoši u kakve jame, sve pobiju, niti ih směju ni tužit, ni tražit; to sve mladoj snahi u ruke predavaju.

Kada je na tretji dan t. j. u srědu, onda mlada snaha mora sáma lovcima i kovaču pripraviti jelo, i onda dojde njezina svekårva, i nju pred njima pohvali, da kako umi jestvine spravljat, a svekru govo ri: »hodi amo, pa vidi i ti, kako naša snaša umi nama lepo pripravit.<< Stara svekårva vavěk za snahu dàrži, da je to njezina obramba i njezina poslužbina. Stari svekar govori: »Da ako sve tako bude naparvo, vladanje će bit dobro.«

Četvȧrtak dodje, kumovi govore: »>Ustajmo i rastajmo se! za što već je dosti stana, od nedelje dana!« Ali se stara svekårva jako plače; da je samo bila ljude sakupila, pa sade rastavila. Koliko go dar praha najviše imali, sve su pogoreli, koj godar kuburu u svatove doneo, nije nju kući zdravo odneo, i tu se ljube i gàrle, i plaču a djuvegia govori: »Někomu je plakat, někomu je kukat, a meni uživat, što sam odabral!« Kum dariva, kuma priima i vadi mu iz svojih njedarah jabuku. »Odlazi kume u dobri čas,<«< veli mu, i svi tako rekoše. Kuma stara još govori:

»Da vredno nebi bilo, da se nebi sve popilo. Veli stari kum: »Potecite i sve van odnesite, neka ljudi uživaju, neka budu kazivali, da su na piru bili i u svatovim jeglen (šale) imali!« Svi se izljubiše i pozdraviše, i svoju kumu mladu ostave s rěčmi: »S Bogom kumo, draga dušo, nezaměri, da nismo još preko petka ostanuli; ali nije takova užanca (usus navada) naša stara bila. Dokle su dàržali stari, dotle i mi mladi, evo ovako, i sad s Bogom draga!«*)

Književne věsti.

Mnogo putah bila je već očitovana želja, da bi koj od naših spisateljah malu knjižicu za prosti puk i za mladež izdao, u kojoj bi ona kano u zȧrcalu narod svoj slavjanski ugledala, i po tome svojski za slavjansku uzajamnost prionula. Ovoj želji zadovoljio je sada jedan od naših najrevniih priateljah uzajamnosti slavjanske, pošto je preveo iz slovačke čitanke g. Ivana Kollara kratki historičko-ethnografički pregled naroda slavjanskoga. Knjižica ova s naslovom »Malo zȧrcalo naroda slavjanskoga,« akoprem je malena, sadáržava vendar sve, što početniku znati trěba, i zato ju toplo priporučujemo svim častnim duhovnikom, učiteljem i ostalim narodnosti slavjanske priateljem da ju, što više uzmogu, razpro strane. Neznatna cena od 6 kr. u srebru moguće čini, te si ju svaki pribaviti može. k.

Pårvi svezak tretjega tečaja hvaljenoga po slavjanskih děržavah časopisa: »Jahrbücher für slavische Literatur, Kunst und Wissenschaft, redigirt vom Dr. J. P. Jordan, Leipzig 1845,« već je na světlo izišao, i nadamo se, da ćemo svezke te od sada urednie dobivati.S velikim veseljem pozdravljamo ovaj pȧrvi svezak od časopisa, koj se toli lepo za slavu i korist slavjanskoga naroda brine. Rečeni svezak sadȧržava mnogovarstne članke o slavjanstvu, i ovako nas uspoznaje sa svim, što izobraženomu Slavjanu znati valja. Po pravici dakle moramo isti lètopis občinski glas naCena je vàrlo prilična, jeršega naroda imenovati. bo tečaj od 12 svezakah stoji samo 6 for. u sr. (Kmet. nov.)

*) Evo baš ovako, kako sam taj običaj ovdě popisao, slušao sam ga u Brinju od prostoga seljaka Sive Belca iz Franikovca vårh Senja, i koliko sam mogo, dȧržao sam se sasvim njegovih rěčih i reda u pripovědanju. Jedinu proměnu učinio sam,što sam radi lakšega razumljenja město i stavio é.

Broj 13.

Died i unuk.

(Konac.)

Kad dodjoše na briežuljak gori, Svome sinku starac progovori: »K običajnoj klupi me dovedi, A ti, sinko, bliže k meni siedi. Tako sinko, k meni se primakni, Bliže bliže, sȧrce mi potakni, Da ga vruće prelijem u tvoje

Prie neg smårznem evo smårti moje! Kao sunce ono izlazeće

Novi danak nevidjeni kreće,

Tako i vrieme, što je sad pred tobom,
Novi obraz kreće s ovom dobom.
Istina je rast će kô i do sada
List po gorah, cvietak po livada,
Roditi će zemlja kó i do sada,
Bit će žita dost i vina mlada;
Al' će hrana drugačijom silom
Mozag kriepit, kårv goniti žilom.
Dolazit će kó i do ovog sata
Domaćieh lastovicah jata
I tražit će pod tvoijem krovom
Stara gnjiezda u prolietju novom;
Ali neće, ko što vide sada,
Vidiet vrabčad, da u njima vlada.

Što je sada to će i sliediti;
Ali sliedstva sva će nova biti.
Evo zato i tebi gusle nove,
Čisto nove gusle javorove,
Moje stare za te niesu više,
Jer iz starih novi duh nediše.
Uzmi, sinko, uzmi gusle ove,
Hodi š njima, kud te želja zove,
Kojim goder putem hoćeš poći,
Na kraj nećeš tvojoj zemlji doći:
Široka 'e od sievera do juga,
Od iztoka do zapada duga!
Uzmi, sinko, uzmi gusle ove,
Ter izvodi na njih piesme nove,
Piesme nove, po sàrcu duboke,
Po krieposti do neba visoke.
Pievaj samo kad ti duša pieva,
Kad ti siedi na kolienu dieva,
Ona sveta boginja istine;
Nju prizovi, kad ti piesma sine,
Nju prizovi, kad ti pukne žica:
Nek ti bude ljuba i sestrica!
Ako vidiš tužna priatelja,
Zapievaj mu piesmu od veselja,
S jednom rukom u guslice diraj,
Ali s drugom suze mu utiraj,

Tečaj XI.

13

Kaži tako, da si sav u svemu
Složan s piesmom, vieran dušom njemu!
Ako nadješ viernu si ljubovcu,

Složnu dušu k duhu tvom udovcu:

Ti nategni žice što najbolje,
Ter poskoči u piesničko polje,
Svako krasno, svako cvietje milo,
Sinko kúpi, siplji joj u krilo;
A kada ti na guslama klone
Trudna ruka, ti dirkaj u spone
Njoj na grudih, vijuć oko vrata
S tvojom rukom sva ćutjenja data!
Ako pako slaviš domovinu,
Dobru majku svakom dobrom sinu:
Ti ustani, tvoju kapu skini,
Digni gusle k nebeskoj vedrini,
Zagledaj se u svietla nebeska,
Iz koijeh viečna ljubav blieska,
Iz njih čitaj, iz zlatnieh notah,
Zlatnu piesmu majci svih dobrotah!
Ali ako zlotvor moćni koji

Tebe svårne, veleć: »meni poji, Proglasi me po širokom svieti, Da sam dobar il ću te sapeti U tamnici u gvozdene mrieže!« A ti, prie neg on tebe sveže, Guslam lupi o zemljicu càrnu, Da s' u prah i trieske sve razpàrnu. Reci njemu: »silni gospodine Nad guslama tvoja sila gine: Nerazumi piesma zapoviedi, Slobodna je -svome glasu sliedi!!« Tako, sinko, nosi gusle ove, Tako pievaj na njih piesme nove; A kad sváršiš tvoje zvanje odje, Kad i tebi skrajnji časak dodje, Ti donesi gusle natrag meni, Položi ih na grob moj studeni, Da mi glase jesi izvȧršio; Što sam tebi sada naložio!« To kad starac reče i izusti, Skloni glavu i dušicu pusti. Sinak uzme gusle javorove, Proizvodi na njih piesme nove, Svuda hodeć, kud ga želja vodi, Na kraj zemlji Slavskoj nedohodi: Široka 'e od sievera do juga, Od iztoka do zapada duga!

P. Preradović.

VADIM.

Pričica, prevedena P. Bučarom.

Jesenska večer hvataše se cårne zemlje. Sunce valjaše se posrěd tamnih oblakah i nad vårhunci stolětnimi puste dubrave sijaše poslědnja njegova zraka. Větar se nadme, uzbuni jezero Ladogu i zastrě zemlju sinjom maglom.

Na stȧrmoj, šikarjem obraštenoj i u móre daleko pružajućoj se stěni stoji kućarica: dim suklja iz njezinoga dimnjaka, i větar ga na sve strane razpàršiva. Pred pragom samotne one kolibice sědi tužan starac. Žalostni pogled upire u pěneće se talase; sědu glavu naslonio je na desnu, laktom na kolěno upȧrtu ruku; lěva darži liru; silni větar titra se s njegovom sivom bradom i kosom. Sad mu sěva vatra iz očiuh, sad mu se marki pogled čini ozbiljan i strašan, sad podire uzdahe iz pȧrsiuh, ter mu se umah lice namargodi i vatra očiuh utàrne. On udari po žicah limili, veličanstveni glasovi zamniše i jeka ih sto putah ponavljaše, dok su najposlě u daljini umukli. Pustinjak uzdahne, svårne oko sad na večernje tamno nebo, sad na burne valove, sad na liru - još jedanput uzdahne i zače igrati i pěvati:

re

-

»Běsnite, běsnite jesenski větrovi, děca nemiloga Pozvizda! Odkrite se brěžuljci, ogolite dubrave! Digni se suho listje iz doline u vis kao truba morska! Spustite se guste maglušine! Běži, sakri se priazno lěto, kao što je poběgla i sakrila se moja sreća! Već od davna běli zima glavu starcu, nestalo je jakosti njegovoj mišici, razhladjena karv nevrije više u njem. Od Peruna boga razstrěljani dub nedaje više okrěpive senke; neima života, neima radosti u mojem sårcu, uvehlo je, kano jesensko listje.«

»Poběgla je, poběgla i odletila moja sreća! Nestalo je slave danah mojih, kao dima těranoga od bure. Gdě ste ljubimci sàrca moga, smiona děco ra ta i boja? Razpȧršeni ste po càrnoj zemljici, ili počivate u hladnom grobu! Ah blaženi, koji počivate u mirnom snu, tiho i němo vam je pribivalište, kao gluho doba u samotnoj dolini! Mir božji s vama, děco prašine! a

Jao meni, jao meni putniku! Samo větrovi u pustinji, samo bučeći slapovi govore sa mnom. Nestalo je ljubimacah moje duše; nestalo ih je, kao žarkoga sunca u prolětje. Mač moj i buzdovan zahardjaše u pokoju; prašina krije štit moj i kacigu. Ja ginem kao sunašce u zapadu, kao izgorěla žeravka.«

"A ti domovino moja, nezaboravljena od mene ni