A sad sve mi nade i sile ginu, Ko razumie moje muke vaj?

Sudbo il Bože, prosti
- da nepatim,
Ili ćutiš slast u muci toj?
Pust me plakat, pa da umrem zatim,
Veći bit ću neg je udes moj.

ILIA.

Prizor iz Bugarskoga života.

(Konac.)

U Tetovu se je od párve zore malo i veliko prometalo. Věst o sinoćnjem dogadjaju, koju im je Turčin donio, proleti kao munja sve turske i kårstjanske kuće. Osmanlie su se bunili, tursko ljudinstvo hodalo je urlikajuć po ulicah i bacalo se blatom i kamenjem na karstjanske kuće. Ubogi kárstjani zatvorili su se u svoje kućarine, pali na kolena i sklopljenimi ruka. ma uspeli oči na razpelo, na kip muke Isukȧrstove, kojega dan narodjenja danas su svetkovali, moleći da od njih odvrati preteću im pogibelj. Hrabrii momci izašli su na polje i provukli se kroz těsne uličice do manastira lešnjačkoga, da ondě sakriu svoj kukavni imetak, koi deset koi dvadeset parah, koi više koi manje. Otac Ćiril prebivao je već sto godinah u onomu samostanu, i ostao je uvěk bez uvrěde, kad su Turci ostale kárstjane progonili: s toga mnijahu tetovski kȧrstjani, da su kod njega blago svoje dobro sahranili. Tako se je kod njega skupilo preko 6000 parah ovo biaše bogatstvo tolikih stotinah kȧrstjanah, jer im turski běs nije više ostavio. Častni redovnik spravlja rado novce svoje kárstjanske bratje, nesluteći, da će za ovu uslužnost glavom platiti. On ih razgovara, opominje i u pamet im dovodi nauk i ršči spasitelja danas narodjenoga. Ukrepljeni i utěšeni povratiše se sirote potajno svojim kućam; a Ciril pade na kolěna vapeći: »Gospodine pomiluj nas!« Jadna Bosno i Bugarska! još nisu prošnje tvoje prodrěle do neba, kao da se još nije utažio gnjev Božji, što se je gotovo polovina tvojih stanovnikah odrekla Isukarsta i njegove spasonosne věre.

Da Allah dá, te se čvarili u toj vatri, prokleti zariče muselim šaljite tamo dvadeset djauri! konjanikah, da pobacaju ta pseta u vatru! — Ljudinstvo je počelo po ulicah vårviti i kårstjanom kuće obijati; nu eto od tvårdjave dolaze Arnauti, a pred njimi lukavi aga, te raztěraju čete ljudih. Za koi čas su bile ulice prazne, a kárstjani, budući oslobodjeni od daloje sile, blagosivljahu pravedno sàrce muselimovo.

Dan je mirno prošao; zaufanost se povrati u kårstjanska sàrca, ter se podvečer usude posětiti càrkvu, da proslave Božić pobožnimi molitvami.

To je aga želio.

Tavna noćca je zemlju pritisnula. Na otvorena gradska vrata unišlo je dvanaest muževah, děva u càrnoj suknji pribila se je uz jednoga, kao da se neusudi bez njega koračiti. Unišavši u varoš popeše se na bedeme; izvade izpod kabanice kàrvave glave, te ih izrede nad kapiom. Svàršivši posao sidju doli i otidju polagano k manastirskoj cårkvi, gde su se već bili pravověrni na službu Božju skupili.

Nu jedva da su několiko korakah napredovali, išlo je mimo varoške kapie několiko Turakah, koji su staršeće ondě glave zapazili. Jedan to pokazuje drugomu, Turci na čete màrmljaju, běsne, dok se nětko neozva: »to su počinili ovdašnji djauri, nitko nije unišao u varoš». »Vur, vur (udri) !« zaviče běsno ljudinstvo i navali put kårstjanskoga manastira.

Arnauti se neopiru više ovoj navali, dapače oni parvi u manastir provale *) i počmu obijati puste i srušene ćelije, jer otac Ćiril biaše jedini stanovnik manastirski. Prodrěli su tja do njegove ćelije i našli u njega pověrene mu novce.

Ajdjidi!« podvikivahu: Devo vam jaspre, stari djaurin treba da pokaže skriveno blago la te navališe u càrkvu i odrinuše duhovnika od oltara vičuć: »ja. spru, jaspru! Ubogi starac nije imao odavna ni jedne pare, al mu nisu věrovali, već naloživši slamu, koju su iz njegove postelje izvadili, pověsiše za noge sto i dvadesetgodišnjega starinu, vičući neprestano : >>jaspru, jaspru!« najposlě upališe slamu; u divjoj radosti vikahu: »čvari se dakle, staro pseto !<<

»Gospodine, oprosti im, neznadu, šta rade!« molio se je starac u svetoj tàrpljivosti, pa je zamuko.

Ali na polju stade na novo huka i buka, zvuk mačah, pucnjava pušakah; očito je bilo, da Turci bě že. Sad se razjaze vrata od càrkve, hajduci navale u nutra, na čelu im stoji Ilia, pokraj njega je Spasenija. S mukom su prodrěli prěko màrtvih tělesah svoje u bijene bratje, od koje se je jedva polovina iz càrkve spasila.

»Atanasijo, Atanasijo!« vapio je starac. »>Smiluj mi se, Gospodine!« to su bile zadnje Ćirilove rěči; s tavana visio je samo càrn ucvirak.

Ljuto udari Ilia sa svojimi hajduci na zulumčare, koji budući preplašeni, nisu se ni branili; nu videći, da je to malo hajdukah, ohrabre se, i pošto bi iz va na Turci takodjer na hajduke navalili, ovi stanu uz. micati iz càrkve do skalinah vodećih na divananu (doksat) od tornja. Ovdě već samo četvorica hajdu

*) Istiniti dogadjaj.

kah boj bije. Sve se više penju, sad pane jedan, sad drugi, a na divananu stiže sam Ilia sa Spasenijom. Ovdě se aga napred protura; nu jedva da ga Spasenija zapazi, činilo se je, kao da joj se duh razabira, te prošastnost i sadašnjost jasno pred očima trepti. »Vraže!« zaviče, skoči naprěd i obuhvati agu. S podvostručenom snagom turi se s njim prěko ograde; nu aga se dohvati ograde, a děvojka sleti doli, jer je opet oslabila. Al je to agi malo hasnilo. Ilia, koi jedan čas nije odvárnuo oka od Spasenije, posluži se prepanutjem Arnautah i presěče agi pårste. Buduć od boli pusti ovaj ogradu; teżki udarac navěsti, da se je razpȧrnulo tělo zlotvora.

Arnauti su sad běsnie narivali na Iliu, za koi čas pade i on kao pravi hajduk.

Tako su godine 1843 u Tetovu Božić proslavili. (Květy.)

Premda jugoslavjanska književnost još od doba slavnih prednjih spisateljah Nalića, Menzića, Vetranića Marula, Ektorevića itd., sve to veće srećno naprědovaše, kakono to javno izhodi iz mnogovȧrstnih složi. teljah knjigah, koji su cvatili od petnaestog věka tja do danaska; ništa nemanje, za reć pravo, nije imala do sada slovstvo od srednje krěposti, koje bi svojimi hitrotvornimi načini utemeljilo pravi i slavni put u spisanju, i podȧržalo, da rečem ovako, sdružene i malo da ne sjedinjene pod kreljutma obćinskoga izobraženja jugoslavjanske spisatelje.

Na dospětak petnaestoga věka, istina, prikazala se je baš jedna slovnica Ilirsko - Karniolska od Adama Bahorize, latinski i němački složena, ali ovo dělo biaše malo da ne bez prudnosti za obćinu jugoslavjanah, budući da je ovaj ne samo osnovao na izgled gàrčkih, nu još kad i kad napuni ju s neizvȧrsnostima, koje su doisto prem česte kod pokvarenih narěčjah. Otac Bartul Kasić Pažanin podao je na světlo u Rimu god. 1604 svoja uvěžbanja svȧrhu slavjanskog jezika latinski, i bi doisto parvi, koi bez ikakva vodca sakupi, razredi i utemelji lěpi broj prudnih pismenstvenih načinah. Na stupaje po njemu bilježene upravili su se mnogi drugi, ali medju ovimi uzdȧrži

-

parvo město otac A. Della Bella svojimi slovničkimi naučenji. Bi još god. 1637 na trošak sv. skupštine »de propaganda fides utiskan prevod slovnice latinske od Alvara. I Toma Babić dao je tiskom na svě tiskom na světlo slovničicu već odavna postavljenu u zaborav; i tako drugu ali bolje začetu i uredjenu otac Lovre Ljubuski (Gramatica latino-illyrica Venetiis 1781. Editio tertia); tretju otac Jos. Jurini, koja predhodi ostale (Slovkinja diačkim, iliričkim i talianskim izgovo rom napravljena, u Mletcih 1793 po Andrii Santinu); i napokon četvȧrtu prevrědni gosp. Nik. Starčević (Nuova Gramatica Ilirica. Trieste 1812). Ali sve do sada pomenute slovnice, ili nekim dělom postale su zaboravne, ili su od male cene kod spisateljah jugoslavjanskih, premda ima i ovdě a navlastito u zadnjih i tražiti se more ne malo zlata amo tamo razsijana. Radi česa otac pobožnih učionicah F. Apendini videći takovu nemarljivost, za probuditi jugoslavjane na učenje domorodnog jezika svetom odlukom složi slovnicu, koja je ne malo debela, i poda ju na světlo u Dubrovniku godine 1828, tiskom Martikinia. Nu za reć istinu, premda ovo dělo bi od velike prudnosti do sada, uzdȧrži u sebi ne mali broj betegah. Zato prikazala se je to veće jaka potrěba od děla, koje izhodeći iz pera izvȧrstna uma, moglo bi postati obćenito kod jugoslavjanske književnosti. I toga posla primio se je najprie svih slavni Vuk Stefanović, i za njim izvȧrstni I. Berlić, nu dělo pàrvog jest od male prudnosti, zašto upisano sȧrbskimi pismeni, koje svaki kod nas nepoznaje; a dělo drugoga složeno je starim pravopisom, koi premda bi několiko izpravljen, ništa nemanje nezadovolji svakoga. Za nadoměriti takvu občinsku korist, ustao je tu skoro jedan izvarstni ilirski um, gosp. Viekoslav Babukić, koi, služeći se s trudom predjašnjih spisateljah, nadodavši prem dugo svoje učenje i svoja duboka izkušanja, iskao je hitrotvorno sagraditi i postaviti obćenite načine i temelje ilirskog jezika tako, da je u krat ko mogao prikazati nastojećim na naučenje upravu. Predstavlja spisatelj svojoj slovnici několiko mudrih razmišljanjah pismenstvenih, te po tom slazi na razděljenja od stranah govorenja, i iznahodi ih osam t. j. ime, zaime, glagolj, pričastje, predlog, prislov, veznik i medmetak. I ovdi počamši od imena tja do medmetka, ukrasuje svaku stranu govorenja s mudrimi upravami i krěpkimi temeljima. Glasoviti dr. Pavao

Josip Šafarik mogao je u pȧrvom sastavku českog Museuma god. 1837 na str. 125-127 jako hvaliti ovo dě lo Babukićevo, a pravosudje takva književnika nadhodi kojemu drago protresanje.

Evo sada za veću last domorodacah bi ova knji ga pričinjena s izvȧrstnim načinom talianski pretočena od prevrednog gosp. I. A. K., i taj prevod izišo je na světlo ovih danah s krasnim izdanjem tiskom bratje Battara u Zadru, s naslovom gorinavedenim. Ovoj slovnici predstavljen je izvȧrstni ljuboknjižni predgovor od g. Rodolfa Frölicha, gdě ovaj izvȧrstni muž mudro traži i bilježi vrělo našeg ilirskog jezika, te i s lěpim načinom slavi njegove krěposti, da tako uzbudi kod Slavjanah brižljivost za naučenje, i tako skladno, da se približi sve to veće k izobraženju.

Evo vam dakle, bratjo domorodci, dělo, od kog trěbujete, i koje mora da vas ukrepi. Pružite ruke, dobavite si ga, cena je prem malena, 30 kr. u srebru

L.

iz istog naimenovanja ovih tanacah vidi, dočim se je dan >>Kolo hèrvatsko,« drugi »Kolo slavonsko« zove, a Sèrblji svoj narodni tanac »>Oro« zvani imadu. Pak k tomu nisu Sèrblji već Hèrvati ovi tanac u Beč doněli i razplodili. Mi dakle za dužnost smatramo vas o stanju stvari ubavěstiti, jer prirodjena svakomu Jugoslavjanu narodna ćut nedopušta, da mirnim okom gleda, kako mu se otima koi dio njegovih predajstvah, ma da je baš samo i jedan tanac.<<

Gledaj, brate, čuda golemoga! pročitaj još jedanput ovo mudro izjasnjenje, pak ćeš se pitati, ko i mi, s koje namĕre je ovo izjasnjenje g. dopisnik napisao? Mi barem mislimo, da nije duh razkolničtva ovomu dopisu povod dao, inače bi g. dopisnika nemilostivo prošibati morali; nu uvidjamo, da je neznanstvo ne udobnomu hvastanju krivo, i zato sažalujemo g. izjasnitelja, te ćemo mu blagim načinom dokazati, da neima pravog ponjatja o razměrju i odnošenju pojedinih pokrajinah prama ukupnoj Ilirii. »Kolo nije sèrbski veće ilirski tanac,« kaže g. izjasnitelj. Ala kako se je sirota porezao! Nebi l' se onomu smijali, koi bi tvårdio, da' něka stvar nije englezka, nego da je veliko-britanska? Ovo isto razměrje nalazi se medju serbstvom i ilirstvom. Nu g. izjasnitelja poměšala su ona naimenovanja „kolo hèrvatsko« i »kolo slavonsko,« koja su samo zato načinjena, da znadu oni, koji u gradovih živu, te medju narod malo dolaze, kakovu su varstu od kola prigàrlili Slavonci, kakovu li Hèrvati. Kolo je obće naimenovanje ilirskoga tanca, a kolo hårvatsko« i »kolo slavonsko, kao i »Oro « (što izjasnitelj za někakav različiti sèrbski tanac dàrži), jesu samo vȧrste od kola. Neka idje g. izjanitelj medju narod, pak će viděti, da puk nigdě nekaže: hajde, da igramo kolo hèrvatsko ili kelo slavonsko; već se ufate pak igraju kolo, ali ne hèrvatsko niti slavonsko niti dalmatinsko, nego onako, kako je gdě u običaju. U Sèrbii imade kolo od prěko 90 načinah, od kojih moglo bi se istom toliko posebnih tako lěpih tanacah izvesti, ko što je kolo hèrvatsko ili slavonsko. Ali zašto da se o jasnoj stvari prepiremo? zašto cepamo dlake na četvero? Ajdmo na izvor stvari; pitajmo se: tko nam je kolo ilirsko sačuvao? pak ćemo viděti, dà li se može kazati, da kolo nije sèrb. ski veće ilirski tanac. Jedà li su nam ga sačuvali naši dobri hèrvatski Provincialci, ali bratja Kranjci ili Štajerci? Gospodine izjasnitelju, kažite, što vam iskreno sarce na ovo pitanje odgovara! Nije li bělodano, da je kolo upravo majka Sèrbia uzdáržala, i da se je kod pravih Sèrbaljah i po njih kod ostale

ilirske bratje u Hèrvatskoj i Slavonii sačuvalo ? Kad se o istinitosti ovoga pitanja uvěrite, možete proći i na druga pitanja, koja se obstanka ilirske narodnosti tiču, n. p. možete se pitati: u koga se je sačuvao čisti jezik ilirski, u koga običaji, tko li nam je ponajviše gojio od kolěna do kolěna narodne pěsme ilirske? U svakom odgovoru naći ćete Sèrblje i Serbstvo. Kako dakle da se prepiremo, što je kod Sèrbaljah narodno, što li nije; kod Sèrbaljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti nemože, što nebi narodno bilo; kod Sèrbaljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvornosti i čistoći učiti moramo, ako hoćemo, da ilirski život obnovimo: kod Sèrbaljah, koji su u svetinji svoga Serbstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdȧržali, kojim smo i mi u novie doba radi sloge pod prostraniim imenom ilirstva novim životom uzkårsnuli; kod Sèrbaljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodoga života dati nemožemo. Dakle onaj,koi veli: da što je sèrbsko nije ilirsko, ili što je ilirsko da nije sèrbsko (naravno u smislu same narodnosti) jest ili neznaliea, ili nepriatelj sloge izmedju Slavjanah od velike grane ilirske.

Nadalje misli g. izjasnitelj, da kolo nije sèrbski tanac zato, što su ga Hèrvati a ne Sèrblji u Beč doněli i razplodili. Ala lěpe doslědnosti! takove nije kadar ni isti Hegel izvesti. - Ako su Hèrvati kolo u Beč doněli i razplodili, to su doista hvale vrèdni, što su nastojali, da naš narodni tanac u velikom světu cenu dobije; ali se otale nikako neda izvesti ona posledica, da zato nije sèrbski, što je ilirski. Tà n. p. sav svět znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije sèrbski već ilirski jezik; pače ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu, što mi Hèrvati s bratjom Sèrbljima sada jedan književni jezik imamo.

Još nam je tàrn u oku onaj izraz: Jugoslavjani. Neznamo bo, što hoće, da tim izrazom naznači onaj g. izjasnitelj, kojemu sèrbske stvari nisu ilirske. Jeda li je kod njega ponjatje »Jugoslavjan« širjega ili užje. ga smisla od ponjatja »Ilir?« ili mu je to svejedno? ili možebiti nezna g. izjasnitelj, da je to rěč par force i za nevolju skovana? — Istina i mi smo ju upotrěbljavali, nu, kako rekosmo, od nevolje; ali odkad nam se nebrani služit se izrazom, ko u narodu i dogodovštini živi, i koi je po razděljenju slavjanskih granah od svih i najučeniih muževah za našu granu priznat