1

водама него бродове онога Дубровника, који се толиком жилавошћу бјеше приљубио Истоку где је преживио све остале поморске власти старијех времена и својом смрћу написао задњи лист средњега вијека на азијским обалама и по јеладским водама.

Глава III.

ВЕЗЕ РЕПУБЛИКИНЕ СА БОСАНСКИМ ПАШАМА. ПОСЛАНСТВА НА ЦАРИГРАДСКОМ ДВОРУ. ВЕЗЕ У ЦАРИГРАДУ СА КРШЋАНСКИМ ДРЖАВАМА. ЕПИЛОГ.

са турском земљом одређује његову спољашњу

Велике државе пограничне Турској (како Угарска, Млеци, Пољска и Русија нијесу међиле с царевином него далекијем удима. Сијела политичке, душевне радњу. и трговачке њихове силе нијесу стајале у вјечноме страху од Османлија. Сва повијест веза овијех власти с Турском испреплетена је међашним задјевицама на овој или оној крајини без далекијех и усуднијех заплетаја. Тек би одређенија пријетња, онако на пречац, у срце једне или друге државе, нагнала ову да прими мегдан са силним сусједом, а ударци који се даваху и примаху ријетко би кад имали усудан заглавак.

Колико ли је друкчије стање дубровачке Републике ! Њезина је пријестоница на пушкомет од османлијскијех земаља. Земља је њезина просто продуљење планинске косе освојене од Турчина. Од кнежевскога Двора до турске међе има само три часа хода. Са шљемена дубровачкијех гора могу се видјети ватре босанскијех пастира, а херцеговачки јастребови овдје ондје облијетају Срђ. Дубровник је напокон сам врвио од Турака, сваки од којих бјеше ухода пограничнијех сатрапа, те држаше град у зебњи од открића, лажи, пријевара и задјевица. Бру

1

Одрекавши Република хрвацкоме Бану Петру Бериславићу сваку помоћ против Турчина, Сенат му поручи у писму 28. децембра 1514., да што би гођ њему дао учинио би на силну државну штету. «nе fo«rte ad aures Turcarum, quibus semper nostra civitas fere plena est, id «perventeret. Nam» надодаје Сенат «si centum, causa verbi; daremus, «nos centum millia dedisse predicarent et contra imperatorem tueri Grae«ciam." B. Gelcich- Diplomatarium.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

9

Дубровнике

талне те чињенице имају одређивати цијелу једну државну радњу. Турско царство свом својом колективношћу и непосредним осјећајем своје мишице тишти на срце дубровачке отаџбине. Свака поврједа земљишта — а зна Бог је ли их било! рађа трзавицом дирнутога тијела. Једна цигла пустоловина и паде главни град, пресуши се извор живота, нестаде блага вјекова. Ово сусједство дакле влада државном радњом републикином, има свагдањи уплив на оријентацију дубровачкога живота. Несрећа је пак хтјела, да се оно уобличило у Босну, бива у најпоПотурчена Босна гибељнији облик покрајинске владе у Царству. Босна није била толико подложена, колико рег' би, пристављена Царству. Освојење ове земље би у самој својој суштини различито од освојења Србије и Бугарске. Босанска властела не бише истражена како србијанска. Наставише на против под Османлијама исти онај беспутни њихов феудализам, само у потурченом облику. Они, а не Турци, којијех је врло мало било, заступаху освајачки елеменат. Паше намјесници бијаху као дошљаци и туђинци у овој земљи. Жељаху често ратовати, али још више сносити се са потурицама који се, у корист државе, не одрицаху ни једне, једине повластице и на којима бјеше остала сва фактична, територијална власт. Та чудна појава једне аристокрације која, у замјену за апостазију, задржава самосвојни ход и начине сред свога заробљенога народа, бјеше погибељан углед самијем царскијем намјестницима. Врло удаљени од Цариграда, пресјечени баш од сијела владе, управљаху без икакве контроле давајући рјечита израза реченици: „ Алах је велик, а султан Далеко." Мало по мало настаде предаја госпоства, учини се, прије у Сарајеву, па у Бањалуци, па у Травнику некакав двор, војска, готова једна организација. И да није било положаја Босне, кроз коју цареви низами про

1 Босанске паше сједе у Сарајеву од године 1462. до 1593. У Бањалуци од 1594. до 1637., у Травнику од 1639. до 1850., па најпосле опет у Сарајеву од 1850. до 1878.

лажаху толико пута против Ћесара, ова би покрајина, сва је прилика, била доживјела судбину Мисира, провргавши се у полунезависну државу. Ну овако, у пркос великоме апарату, царски намјесници немаху ни моћи ни воље да држе прави ред у земљи. Особна им слобода достајаше. Њихова се власт признаваше и не признаваше. У свима редовима хијерархије, од херцеговачкога санџака до новскога кадије, бјеше организовано лупештво и мито, па док се даваше царском намјеснику обилан харач, мало би се овај мијешао у после својијех управнијех чиновника. Посвуда, дакле, организована анархија. Хајдуковање бјеше нормални начин живота, многијех тер многијех. Пљачкање, начин управљања.

Можемо сада разумјети како је Дубровник живовао са тим елементима. Босна му бјеше погибељна са свију страна и на све начине. Турски или кршћански хајдуци вријеђаху даномице дубровачку границу, дубровачке људе, поклисаре, караване. Царски чиновници од аге до паше, док их с једне стране бранијаху од хајдука, с друге им нанашаху штете друге врсте и свакојаких задјевица. Против овијех поврједа тражаше се лијека у Цариграду, кад гођ се овај не би опет сам служио потајно или на јави босанским намјестницима да ударе на Републику. Јер би се доста пута збивало ово: што би се Порта стидила питати, клетава ради њезинијех султана, то би велики везири тражили преко босанскога паше. Добитак дијелио би се по пола. Тако се на граници бјеше у вјечитоме страху од какве напрасите зађевице или навале босанскога паше. У тренућу ока могла се свалити бујица, а да Република у први мах, ни не замјети што се иза брда ваља. Млеци такођер (који, супроћ Дубровника, нијесу имали много шта изгубити осјећаху јасно погибао тога сусједства, па нам њезини Баили у Цариграду оштроумно нацрташе прекарност онога стања. „Једна сама краљева заповијест својој чељади да се намире“, вели Кристофор Валијер год. 1616. „може

Поливао босанскога

сусједства.

2

» родити замашнијем пошљедицама и неизбјеживим ратом. » Они то могу учинити врло лако, пишући босанскоме » паши, који ће то хитрије послушати, што ће му то више бити од користи, и што ће се толиким одрјешитим за» повијестима портиним и толикијем пријетњама мање моћ „устегнути.' Тридесет година доцније Alvise Contarini говори још јасније: „Један цигли миг босанскоме паши „и у тренућу ока може букнути рат. Прије него ли Република стане да вијећа, Турци провалише и опљачкаше границу; хоће се великога лукавства, јер забуне и задјевице иду у прилог Турцима, а не Републици. « Године 1680. Giovanni Morosini подсјећа опет Републику на погибао босанскога и грчкога сусједства: * „Послуха ради » и броја војске у Грчкој и у околнијем покрајинама све » до Босне, најмањи миг министра који влада може ство»рити војске, у један мах може се одлучити и извршити, » сјединити непредвиђеном брзином основа и рат.“

3

Ако су тако говорили министри једне од првијех власти на свијету, господарице Далмације и Кандије, а што је тада имао говорити Дубровник који, осим своје мале Флоте, немаше ни војске, ни једне тврђаве на турској граници?

Што је Дубровник

трино у

Босни.

4

Прича о свему што је Дубровник трпио на босанској граници и у самој Босни, била би бескрајна. О самој тој мукотрпној повијести, коју је Република носила ведро и весело знајући да њезина слобода не може не бити удружена с мукама, има државни архив око пет тисућа турскијех исправа, па три дебеле књиге, осим

5

A Relazione letta in Senato nell'a. 1616. B. Barozzi Berchet-Relazioni. 2 Relazione del suo Bailaggio dal 1636. al 1641. Ibid.

3 Relazione di Constantinopoli del Bailo Gio Morosini di Alvise 1675. -1680. Ibid.

4 Кад Република подиже на Неретви једну малу тврђавицу да се брани од гусара, Мехмед II. нареди одмах Хамзи Бегу, херцеговачкоме санџаку, да је «раскине». В. Султаново писмо 25. новембра 1471. у Mon. Serbica CDXXXVIII.

5 Registro di Comandamenti Imperiali Hatischeriffi e Capitolazioni fino al 1784.

Indice delle Bujurulti (Пресуде) dei Passa di Bossina. Indice degli Arzi (бива извјештаји).