Први сусрет Дубровника с Дубровчани се с Турцима првом сусретоше на обали Мраморнога Мора у светој Бруси. Османлије бијаху тек на освитку своје моћи. Никеја, сијело васељенскога сабора, падши у шаке варварске бјеше запечатила судбину мале Азије. Пожар Галипоља (13591, с ону страну мора, отвораше онај силни пролом у поВијести Јевропе, што се ни до дана данашњега не испуни. Велики султани вођаху свјеж народ на освојење свијета. Дубровачки трговци шмигнуше већ тада кроз османлијске шаторе и основаше пријатељске везе с Турчином. Први сусрет би сусрет мира. За Урхановога нашљедника Мурата І. (1360-1389) међу малом, далеком кршћанском опћином и освајачем Уговор са Муратом 1. (1363). Једрена и Пловдина дође до уговора. Историске прилике које родише тим чудним пријатељством значајне су изван сваке мјере. ни Дубровник на пријатељ ство с Портом. Опростивши се мудро прихваћенога млетачкога старалаштва, Дубровник, жедан слободе, бјеше примио Стање српскијех земаља 10- (1358) заштиту моћне, али мање погибне круне угарске, » на којој се“, по ријечима Ђона Рестија, „ огријеваше, а да се никада није опекао". Самосвојна у своме ходу и одређивању своје политике, Република је природно тежила на уједињење и мир у српскијем земљама. Добро је знала, да јој мир и јакост на залеђу јамче трговачко првенство с једне 1 «La più bella e sicura massima", изврсно пише племенити ceнатор, «trasmessa dalli maggiori fu quella di cercar per protettori della «Republica principi potenti, ma non finitimi, delli quali la protezione si <potesse voltare in oppressione, mentre un vicino e potente protegge con«tro gli altri per ragion del proprio stato e tiranneggia il protetto ad ar«bitrio della propria volontà, senza che costui possa aver ricorso ad alcuna «potenza; quindi gli antichi Senatori della Republica, conscj di questa ро«litica verità, non vollero mai ricorrer alla protezione delli principi slavi, per «non averli tiranni; dopo essersi disfatti dalla protezione veneta, perche li «pesava troppo, avendo sempre vicine le loro armate, ma in diversi tempi «procurarono la protezione degl' imperatori d' Oriente, delli re di Sicilia «ed ultimamente della Ungaria, dalla protezione de' quali la Republica «sentiva calore senza scottarsi. Croniche di Ragusa, libro VIII. pp. 196 «-197, ed. Nodilo. стране, а с друге помажу успјешној државној радњи кршћанства на Балканскоме Полуострву. Ну јалов јој посао. Хаотичне српске и у опће југословенске нарави не даваху мира ни саме себи, ни Републици. Краљеви, цареви, властела, свак на по се и сви заједно не познаваху ни мира ни јединства нити могаху обезбиједити побједе и уједињења једнога часа. Све што граде распада се. Вјера се о њиховоме даху цијена и раствара. Највећа царства цвате и вену од јутра до мрака. Грозна се недјела збивају по дворовима. Од онога дана кад се Дубровник одлучи да мири Стјепана Душана с оцем Урошем III' и ако је овај радио Дубровнику о глави, па све до Вукашинове узурпације (1368) има самијех тридесет и седам година. Кроз то вријеме Дубровник доживље уморство Душановога оца, апотеозу онога који се назва: » Цар и Самодржац Србљем, Грком, и Блгаром“, пропаст царства, грађански рат, на друго убиство, па „мрзост опушћења" над српскијем земљама. И тако сред расула толике величине остаде само Дубровник жив и свјеж, проширенијех граница, 2 учврстивши своју кућу кад није могао да учврсти сусједову. (3 Сриско се царство дакле, бесмртним лудилом онијех малијех владара « 3 распадаше и моралном и државном немоћу приправљаше народ на робовање. Османлије вођени једном мишљу, једнијем барјаком, једном вјером куцаху на врата остарјелих словено-грчкијех дворова. Године 1361. заузеше, након крвавог боја, Једрене. Године 1362. Пловдив. За четири године Турци бијаху разапели 1 Другога априла 1331. бише изабрани поклисари М. Тудизи, Мато Ђорђић и Ђоно Лукаревић да пођу у име и на трошак, опћине да мире оца са сином «јер мир међу њима мио је Богу и свему свијету, а нама «је и нашему граду веома користан». L. Reformat. II. passim. 2 Године 1332. испослова Дубровник у Цара Душана потпуну предају Стонске Превлаке. 3 «Die unsterbliche Thorheit aller dieser kleiner Machthaber». Ријечи Херцбергове Geschichte der Bizantiner und des osmanischen Reiches bis gegen Ende des XVI. Jahrhundertes. Berlin. 1883. шаторе у сред сриједе Балкана, уништили бугарско царство, приправили пад Србије и Византа, који не бјеше више него питање времена. У тај се психолошки час Дубровник одлучи на корак чију нам је смјелост и саблазан за оно доба тешко одмјерити и докучити у дан данашњи. Први сукоб Исламов са Кршћанством препаде сувременике страховито. Турско племе показиваше наиме одмах у почетку способност не само да руши као Хуни; Обри и Татари, него да на рушевинама и гради. Кршћанство не назријеваше у Турчина само моралну наказу „него и енергично зло, ка» вагџијскога, славохљепнога душманина у коме беспутност жића и окрутност владања бјеху подигнуте на спстем, освећене вјером, распрострањене мачем". Тога ради, па и за то што кршћанство бјеше правно уређено и душевно развијено, страх бјеше јачи, име Антикрста приличније тој новој политичној сили на јевропскоме континенту која се заклела покорити сву земљу и затрти траг кршћанству. 2 Папе бјеху позвале српске владаре да с угарскијем краљевима одбију навалу новијех варвара. Доста је читати њихова писма да се увјеримо о ужасном одјеку турскога оружја у сред сриједе кршћанскога свијета. Опћити дакле са том немани без оружја у руци, да пријатељски, и давати јој новаца у замјену користи бива признати јој право да влада освојеним земљама бјеше саблазан онолика колико да је у вријеме Кристово било на ум пало јеврејској опћини углавити пријатељство са Самарјанима. и повластица 3 1 The Turks in their relations to Europe Lectures by Cardinal Newman. Historical Scetches. London. 1891., стр. 110. 2 «It is a mystery» вели кардинал Newman (op. cit. стр. 105). «but «the fact stands; since the year 1048 the Turks have been the great Anticrist among the races of men". 3 Особито писма Папе Иноценца VI. (1352—1362) и Урбана V. (1362-1370). B. Balan La Chiesa Cattolica e gli Slavi. Roma. 1880. Documénta IX-XII. шљено то Али у Дубровнику бјеше толико политичке зрелости, толико за оно идеално доба чуднога детерминизма, лико бјеше тај град за рана прожет потребом слободе због које се учини» све свима“, да оно, на што се одлучише Ђеновљани и Млечићи тек у великој близини и у горкој невољи, он учини с далека, без потребе, промии знано. Гледаше како му обијест српске властеле упропашћује трговину, како ће та траљава зграда на једном грухнути силним стропотом. Дубровачки небројени трговци приказиваху даномице вијећу моћ и младалачко одушевљење новијех господара Истока. Хоће ли опћина да обезбиједи трговачке путове и да је вихар не понесе заједно с оним владарима, треба да похити. Још мало, и биће касно, јер сили силом не одоље. Године 1365. оне које се саградише Џамија у светој Бруси и Сарај у Једрену, приступе дубровачки послапици к цару Мурату I. и приказавши му Дубровачкога „слаткога“ и њему непозната воћа, понуде му годишње нет стотина златнијех дуката, а у замјену да им султан удијели потпуну слободу и заштиту трговине по његоВИМ земљама II по водама и у Леванти. Погодба би Постанак Туре. углављена писмено. Али султан, не знајући писати, умочи руку у црнило, па, раскречивши палац, притисне је на уговор, мјесто потписа и печата. Од царевијех прстију писари нацрташе доцније арабеску са испреплетенијем ријечима корана. Тако, првијем уговором с кршћанском државом, постаде Tughrà, бива царски знак, пред којим Турци падају нице као пред божјим СЛОВОМ. 1 «Cette manière de signer», вели Rycaut, «est aujourd'hui en une aussi grande venération parmi les Turcs, que les Tables de Moyse le sont parmi les Juifs, et les plus saintes reliques parmi les Chrétiens". Histoire de l'État présent de l'Empire Ottoman (Amsterdam 1671. trad. franç. par M. Briot. Ch. IV.) У најновије доба турски учењак Ахмед Митат Ефендија у дјелу «Мусафал», повијест новога вијека (Цариград, 1887.), назва бајком постање Тугре како га испричаше дубровачки историци, на Хамер и Апендини, тврдећи, да су сви први султани умјели писати. Прек 2 Оне исте године папа Урбан V (1362-1370) допусти неким Дубровчанима да тргују с невјерницима. Опћина проширивши тај допуст склопи трговачке уговоре не само са Муратом I, него и са султанима Мисира, Сирије, Икона и Битиније. Рек' би да се богољубиве душе у Дубровнику саблазнише о лакоћи с којом стаде домаћа влада да опћи с невјерницима. Имамо ли да вјерујемо предању, „да би народ прихватио савез с Турцима, би думна наведена да рече: како је то било озго објављено као хотјење божије". * Овај макјавелизам добро одговара времену авињонскога робовања црквеног кад се запт црковни 3 лани, неки Абдулах Неџиб Беј, мектубџија јањинскога вилајета, нађе и приопћи реченоме историку исправу по којој би несумњиво било доказано да је Мурат био вјешт писању. Та је исправа «вагфић» (даровштина благом дјелу), учињена у име Муратова брата Сулејмана, који умрије године 1350., при опсади Галипоља. На тој се исправи чита сакраментална реченица: «муџебинџе амел олуна» (нека се тако учини), ријечи које по Ахмед Митат Ефендији није смио НИКО писати до сам Султан својом руком. Писмо те реченице припадало би врсти званој «ta'alligirmassi", којим једнако пишу улеме, а то је персијско писмо са скраћеницама. Ахмет М. Ефендија додаје, да се и дан данашњи зна за својеручне потписе свих султана до првога султана Османа (Revue d'orient 29. Марта 1891). Овако турски учењак. Но мислимо да би требало доказати да је за Урхана и Мурата збиља био закон да сам султан својом руком смије написати реченицу о којој је горе говора. Па учени Турчин не даје одговора оној другој чињеници коју спомиње Хамер, бива да три најученија Муратова поданика, на гласу у повијести турске књижевности, математичар Махмуд, граматичар Молах Гемаледин и догматик Бурханедин оставише отаџбину, јер не могаху живјети у части код Султана. Питање дакле једнако није одсјечено. 1 Види у Theiner-a Vetera Monum. Slav. Merid. I. Breve Гргура XI. 24. Марта 1373. којим допушта двјема дубровачким бродовима да возе тpг ad partes Saracenorum”. 2 Engel. 3 Geschichte des Freystaates Ragusa. Wien. 1807, passim. Дубровник, илирска Република пријевод из Милерове: «Allgemeine Weltgeschichte» Меда Пуцића (Danica Ilirska год. 1849). О том предању говори такођер Rycaut (Op. cit.) «On dit que cela se fit sur l'avis qui leur fut donné par une réligieuse, qu' ils (les Ragusois) estiment sainte, qui prevoyant la grandeur future de l'Empire des Turcs, leur dit que l'unique moyen de conserver leur République libre durant plusieurs siècles, estoit de se soumettre au plus heureux de tous les Princes et à celui qui devoit conquérir la meilleure partie du monde. Ils crûrent ce conseil et envoyèrent aussitôt deux Ambassadeurs au Sultan Orchanes etc.". |