и сама вјера бјеху силно уздрмали у владама и као охладили оном еклипсом Свете Столице.1

Потљедице уговора с Портом за даље развијање Дубров

Овако би склопљен први уговор једне кршћанске Државе са Османлијама. 2 „Тај ванредно значајан догађај за сиљење турскога господства у Јевропи", 3 удари за сва времена особито обиљежје везама дубровачким с Портом. Не смијемо сметнути с ума да је Дубровник не само прва држава

ника.

3

1 Ми смо назначили годину 1365., за први уговор дубровачки с Портом као историски најприличнију и ослоњену на Рестијев аукторитет (Annali di Ragusa кІь. VI). За Рестијем се поведоше Engel, Jouannin (Turchia. Venezia. 1842, пријевод с Француског), који би први тумач Францускога краља за источне језике, те је можда црпао своју вијест из самијех турскијех извора, Hammer, Zinkeisen (Geschichte d. Osmanischen Reiches I, 268) и Hertzberg. Али у Рестија има једна квака и један недостатак. Он говори да је уговор склопљен са султаном Урханом (Орхане), али овај год. 1365. није владао, него син му Мурат І. То би дакле био знак да Рести није имао уговор пред собом, а да можда за његова времена и за времена Франа Гундулића (1564), чији је повијесни материјал он наслиједио, више није те исправе било у аркиви републикиној. Никакво чудо, помислимо ли на трусове и пожаре који походише Дубровник током вијекова. Али Урханово име, додуше без ознаке годишта, налазимо такођер у Appendini-a Notizie istorico-critiche sulle Antichità, Storia e Letteratura de' Ragusei (Ragusa. 1802. I. 295), који ужасно мијеша догађаје те се по свему види да се односе на Мурата, у Рикота (ор. cit.) и у Thornton-a, Etat actuel de la Turquie (trad. franç. Paris. 1812) који је изврсно своје дјело написао год. 1807. те, без сумње, није познавао ни Апендинија, ни Рестија. А како да протумачимо непрестану, дошљедну, тврдњу дубровачке владе и њезинијех посланика да је Дубровник углавио погодбу с Урханом? Док нам на ово питање не одговоре Реформације друге половице XIV вијека, ми ћемо држати да је формалноме уговору са Муратом I., претходио свакако старији уговор међу дубровачким трговцима и Урханом у који се дубровачка влада није умијешала. Треба нам додирнути још једну значајну околност, бива да Рести под год. 1365. не зна за какове дубровачке посланике, но говори у опће, неодређено, а под год. 1371. вели да су по други пут уговор склопили дубровачки посланици, но ни овдје не може да им наведе имена. То нам чини да сумњамо да Рести није прочитао ни тај други уговор.

2 Ђенова склопи први уговор такође с Муратом, ну тек г. 1387. 8. Јупија; Млеци приступе још касније.

3 «Für die Bedeutung seiner in Europa bereits gewonnenen Machtstellung вели Херцберг (op. cit. стр. 493) «ist es höchst characteristisch, dass schon jetzt ein christlicher Handelsstaat den ersten Handelsvertrag mit der jungen Weltmacht zu schliessen begehrte".

и Мле

Дубров

која се погодила без невоље с новим освајачем, него уједно и једина која се није сусрела с њиме као душманин, него као пријатељ и користан трговачки посредник. То је најглавнији разлог зашто је османлијско оружје, мимо свакојакијех задјевица дубровачких с Портом и пожуда његовијех властодржаца и сатрапа, сустало на дубровачкој међи неколико пута у повијести. Тијем уговором Дубровник обезбједи до краја своју самосвојност. Јер међу Турчином освајачем Босне и Херцеговине чићем господаром Далмације и Арбанаске нику бјеше бирати. Или му се бјеше покорити корану, на постати као н. пр. Херцегнови, гнијездо турско, и придружити своју судбину судбини српске раје, или опет бјеше му савити главу под панце лава Св. Марка и утонути у море далматинско-млетачке културе изгубивши за вијек вијека свој особити cachet, оно нешто што га тако дубоко разликује у свим странама живота од сусједнијех приморскијех градова. Ово је питање, које je Дубровник имао да ријеши. Ове је погибли уклонио уговором год. 1365, бива цио вијек прије него што му освајач покуца на вратима. Је ли Дубровник имао јасну представу о заманним пошљедицама тога корака? Сувремени је историчар негдје казао да бисмо се ми љуто преварили држећи да су историске особе увијек сасма јасно знале што раде. Немамо доста разлога држати да је Дубровник томе правилу изузетак. Околности времена и потребе трговине довољно тумаче ту његову одлуку. Ну сасвијем тијем не можемо одрећи Републици да је она то пријатељство бистро и знано употребила, не само да обезбиједи своју слободу, него и да сагради себи добро одређено и утврђено мјесто у политичкој системи кршћанства. Турцима бјеше дала све што је могла дати

1 Ernest Lavisse (la Fondation du Saint-Empire, Revue des Deux Mondes, 15 маја 1888) «Supposer» вели оштроумни писац «que les per«sonnages historiques comprennent toujours exactement ce qu'ils font «c'est n' avoir point le sentiment du réel».

а да не кидише сама себи. Јевропи одговараше да о тој тијесној свези с Портом виси хоће ли бити, или не бити, хоће ли, или неће моћи вршити своју задаћу у кршћанству.

Уреди ли једна држава чисто и бистро свој међународни положај спасена је. У томе успје Дубровник. Дакако слабој државици не достајаше увијек заштита Турчинова. Па да је и достајала, Јевропа, која исцрпа из ње све што узможе више користи, присили је небројено пута да метанише свакој сили једнога времена. Са свијем тијем никад се не одврати од основне оне свезе, уз пркос многијем црнијем дневима, јер је добро знала да је данак Порти цијена слободе.

За непосреднијех Муратовијех нашљедника Дубровник учврсти своје везе с Османлијским Царством с великом постојаношћу. Ове свезе ради одоље свјетима и пријетњама самијех поглавица кршћанства. Ћесар и Папа гледаху с висока свјетску страну тог великог источног питања. Дубровник, ближи освајачу, савијаше се пред

чињеницама.

Бајазитом (1371—1399).

Године 1371. не само обнови савез с Муратом, него одмах иза тога (1398) одрече краљу угарскоме помоћ Обнова уговора с Муратом против Турака. 2 Након несрећне пустоловине код Никопоља (1396) гдје погибе цвијет Францускога витештва, прими прибјеглога краља Сигисмунда, угости га сјајно, приказа му кључе градске. Са свијем тијем, не хајући за противљење самога Сигисмунда и папе Бонифација ІХ. обнови трговачки уговор с Бајазитом (1399) и, мимо завађенијех Млетака и Ђенове, завлада трговином на Истоку. *

3

Догађаји оправдаше доста брзо бистру политику дубровачку. Освајачка бујица разлијеваше се својим при

1 Resti, Annali di Ragusa, VI.

2 Писмо сенатско краљу 2. марта 1398. године у Diplomatarium-y Белчићеву.

3 Engel, Geschichte d. Freystaates Ragusa, passim.

родним путем. Племенит, храбар, фанатичан и славохљепан народ бацаше се свом својом младом силом на сичијави, оветшали свијет, прекомјерне искварености, злоће и немоћи. Бугарске нема више. Ред је на Србију која након Косова (1389) плаћа Турчину данак освајачки и живи од његове милости. Босна животари. Од југословенскијех држава сам Дубровник стоји високо у моралној величини, пун здрава разума, јак у вјери и државном јединству. Он је сам кадар још покренути неку државничку акцију и спасти што се може. И баш у ово доба, премда већ почињаше дрктати за своју земљу пред навалом Турака на Јевропу,1 покуша да с пристанком султановим, а судјеловањем Босне и Србије, истријеби босанску властелу, па, проширивши границе своје државе, оснује некакав тројни савез на западу Балкана под заштитом турском.

Ако није успио, није томе крив ни он ни Турчин него опет душевна и политичка анархија његовијех савезника који бјеху већ дозрели за робовање. Повод дубровачкој акцији дадоше сусједна властела.

ница с помоћу Портином

(1430).

Западну чест Конавала с Цавтатом и Ободом бјеху Дубровчани купили у војводе Радослава Павловића за Покушај раширења гра- тринаест тисућа дуката и за годишњи данак од шест стотина перпера (1419). Ну кад се опћина накани да господари својом земљом, ето Радослава Павловића с приговором: „да им је дао земљу, али да им није допустио зидати на њој градове“.2

1 За прве провале Мехмеда I. (1416—19) у Угарску настаде велика страва у Босни и у Дубровнику. Године 1414. (2. 13. и 23. Јулија) на прве гласове из Једрена Сенат приправи све за обрану државе, наредивши Брачу, Хвару и Корчули па Стону и Сланоме да се наоружају. У Стон се примише многе породице босанске, које већ тада бјежаху пред Османлијама. Али их Сенат не хтје примити оружане. B. Diplomatarium. 2 Види: D-r Konstantin Jiriček, Nastojanje starijeh Dubrovčana oko raširenja granice у дубровачком «Slovincu» бр. 4. и 5. год. 1879. Сви су ови догађаји испричани по овој расправи. Учени је писац исцрпао о овој ствари, ако и не све, а то велик дио исправа Државнога Аркива у Дубровнику.

Не чекајући успјех свога посланства у Дубровнику, пустоловни војвода закрајини на град. На смјели нападај Република одговори још смјелијим савезом (1430). Посланици Бенедикт Гундулић и Никола Рести имаху тражити у босанскога краља Стефана Твртка Твртковића и у војводе Сандаља у име накнаде предају Требиња и Луга с околином, па још предложити савезницима да те земље и многе друге купе у Цара Мурата, који већ тада располагаше њима, премда их немаше у својој власти. Посланици Петар Лукари и Ђуро Гучетић крену (септембра 1430) пут Једрена да ишту у Мурата жупу Врм и градове Клобук, Билеће, Требиње, 2 и Луг. Султан прими љубазно дубровачке посланике. Особитом повељом обнови стари уговор и удијели Републици слободну трговину по турској Држави. Али у послу предаје одгоди расправљања док се ствар не развиди боље. Радосављев посланик Паштровић бјеше наиме поднио Цару повељу „у којој се читало, да Радосав свој дио Конавала није продао, него само дао у залог". Радосављеве се сплетке открију премалећа године 1431. у самоме Дубровнику гдје се састадоше изасланици Радосављеви, Сигисмундови, Сандаљеви и Муратови. Повеља о Конавлима нађе се да је лажна. Ну Република се не хтје умирити док не добије од Мурата барем Требиње и Клобук. „Јер“ говораше Сенат „ако нам Клобук не буде у рукама, биће увијек заклониште и пећина хај

1 Босански краљ није знао Ни шта је Луг! Република му одговори да је земљица код Требиња, и да у њој има само шездесет кућа најсиромашнијих људи. Che per grande loro povertà sono grandi ladri e robatori». Писмо 7. Јулија 1430. посланику Рестију. По овоме се види да је првим покушајем раширења границе Република тражила да обезбиједи своју државу и од босанске господе и од турскога сусједства. Касније тек замисли ширу основу анексије свега залеђа и једнога дијела Боке Которске.

2 Дубровчани (од страха да се не би сам султан полакомио на те земље) разложише Мурату «да су то све земље камените, неплодне и пусте, мало корисне и уопће без велике цијене». О некојима доказиваху да су некада биле у власти дубровачкој, а да и сада дубровачки бискупи носе титулу некијех од овијех жупа. Jiriček, op. cit., passim.