свијета. Све што се досада зна о дубровачкој повијести, све што је до сада публиковано било из државнога Аркива дубровачкога, тек је мали дио огромнога повијеснога материјала што једнако лежи у Аркиву без користи за народ. Зашто је то тако? Зашто је Аркив Млетачки толико већ обрађен, а Дубровачки није готово нимало? Зашто је талијански народ могао и знао приопћити свијету славну млетачку повијест, и повијести другијех великијех република на полуострву, а ми нијесмо умјели досада ускрснути дубровачку? Да одговоримо на сва та питања, требало би да продремо дубље у тајне нашега духа, и да објаснимо зашто смо ми тако брзи узвисивати пјесму и њом се хранити, а тако спори слушати озбиљни глас и државничке свјете нашијех отаца. Јер је тешко и тужно имати исповидјети, да је нама вијест Холандије и Португала познатија од повијести Дубровника и да се тек сада, у очи стољетнице пада Републике Св. Влаха, почиње откривати завјеса што покрива ону чудну и славну повијест. Ко хоће у данданашњи да напише најмању страницу њезину, треба да чита годишта и годишта оне стотине дебелијех књига и оне тисуће депеша, па да пролиста многе картоне иностранијех Аркива док дође до свога чедног циља.

по

Тако смо и ми могли тек завирити у то заборављено благо, радећи четири пуне године у самоме сакупљању материјала. Од дана се до дана откриваху споменици прошлости пред нашим заблијештеним очима и осјећасмо сву силу Нибуровијех ријечи: » Wer Verschwundenes ins Dasein zurückruft, geniesst die Seligkeit des Schaffens".'

Читаоци ће, дакле, спазити, да смо само летимице испричали многе врло знамените ствари и догађаје као н. пр. у овој првој књизи: трговину Дубровника с Истоком, откупљивање робова, улогу Прокуратора Св. Ма

1 Ко повраћа живот несталијем стварима ужива блаженство стварања. Niebuhr, Römische Geschichte. Einleitung.

рије и напредак дубровачкијех колонија и цркава на Балкану. Ове се празнине не могу попунити у један мах. Ако наше дјело доживи друго издање; ми ћемо тада објаснити ове фазе дубровачке радње на Истоку које се не могу познавати само по дубровачкијем исправама, него и по документима Мадридскога, Бечкога и Ватиканскога Аркива.

Прва књига наше дипломатско-историјске радње обухвата перијоду постања веза Републикиних с Портом и прича прве сусретаје гипке латино-српске опћине са новим освајачем Истока. Прекинули смо приповиједање Догађаја с освојењем Херцеговине 1482.) јер је управо те године пошљедњи бедем кршћански на Балкану пао у руке турске на је Република, нашавши се сама супрот Османлијама, дала нову орјентацију својој политици и почела у великоме стилу ону утилитарну политику према Порти која ће се подударати са златним временом дубровачке историје. Овај други и најзнаменитији период обухвата пунијех двјеста годишта и завршује с преломом турскога оружја под Бечом и са настајном обновом Вишеградскога Уговора са Ћесаром (1484—1684). Трећа ће напокон књига обухватати перијод пропадања дубровачке Државе и Високе Порте све до пада Републике године осме овога вијека. У ово пошљедњијех двије стотине године Дубровник ће се узпркос непогоди времена и унутрашњој корупцији знати ипак користити политичком ситуацијом у Јевропи и новом фазом „источнога питања“, па, преваривши Републику Св. Марка, вјечну своју непријатељицу, ставиће своју независност под окриље отоманскога царства. Већ у оно вријеме неповредности raison d' être Турске империје догма су јевропске политике. Успјех на Пожаревачком Конгресу лабудова је пјесма дубровачке дипломације.

И тако; добротом Краљ. Српске Академије Наука, предајемо ову прву књигу Српскоме Народу. Ако наш слаби оглед не буде морална наука свијем нама у ово најодсудније доба историје наше, заман смо радили. На ову филозофску страну дубровачке историје полажемо, у интелектуалноме реду ствари, све наде наше, као што су талијански патриоте прије уједињења Италије полагали наде на ускрснуће републиканске историје њихове велике отаџбине. И ради смо довршити овај приступ ријечима које нам дубровачка повијест упоређена са историјом Србије диктова ономлани прегледајући једну Новаковићеву радњу : „ Освитак XIX. вијека“ писасмо год. 1894. видио је готово исте године пропаст Дубровника „и ускрснуће Србије. Онај исти превратни дах са Сене оборио је тисућгодишњу слободу дубровачку и раскинуо » четверовјековно ропство српско, па док Црни Ђорђе »ханџаром обараше спахилук турски, Наполеон обараше „мамузом кнежевски пријесто дубровачки. Једна овет„шана аристокрација леже у гроб, док се најчистија се„љачка демокрација на свијету придизаше из гроба. И „Србија устаде, али не нађе више на далекоме, топломе „мору силуету оне старе пријатељице која јој толико » пута закрили кнезове и оставе, која је некада испрати мудрим свјетима свога латинскога генија од рођаја Не„мањићске династије до косовске ноћи. Политички те „двије земље нијесу више равне. Али филозофски и историјски уснула Република још увијек пробуђелој Краље„вини говори као „онај који власт има“. Њезина исто»рија, неизразивим моралним тјескобама написана од » Лазаревијех вреника" учи из опустјелога Двора помла»ђену Краљевину хтјети умјерено и јако, живљети у сми„слу једне трајне, државне радње, стварати и распрости»рати своју сферу интереса" како је некада бјеше рас„простро Дубровник од јадранске пучине до дунавскијех

мочвара унакрст по Балканима, не ступати опчињени » прошлом славом, него се користити погрјешкама, ра» чунати са чињеницама и приправљати се понизно „умјерено, у видјелу с висине, на пространију државну „радњу. Ово су гласови које може свак чути у оној ги„гантичној повијести. Ово су науке које путник може слушати по ноћи кад се тишина и мјесечина удружене „прелију око капитела и опустјелих сједала и каменити»јех скала зграде у којој пошљедњи велики сриски владар »сједе као бјегунац супроћ трону дубровачкога кнеза. „Са ове двије повијести у уму и у души била би права , народна коначна катастрофа, да нас нађе несправне на„стајни вијек“.

У Дубровнику, на дан Св. Влаха 1897.

MOTTO:

ERAVAMO PRENCIPI LIBERI QUANDO COMINCIAMO A PAGARE IL TRIBUTO ED ANCHE ORA PER LA DIO GRAZIA GODIAMO LA LABERTA".

Маројица Кабога Великоме Везиру Кара Мустафи год. 1678.

,CHE PER QUANTO CIGNE EL CERCHIO DE LE MURA DE RAGUSA NON SE TROVERA ALTRA CITTA DEL MONDO COME SI VOGLIA GRANDE, CHE IN FEDE ET DRITTURA LA POTESSE PASSARE, NON GUARDANDO MAI AD ALCUN SUO SINISTRO O PERICOLO O SPESA PER SERVARE LA LIBERTA ET FEDE COMO S'HA VEDUTO PER MOLTI NOTABILISIMI ESEMPLI A VOY MANIFESTI".

Дубровачки Сенат својим поклисарима у Босни код војводе Хрвоје. 16. фебруара 1423.