дубровачке самосвојности једва се могла крјепче и значајније објавити него ли плаћањем данка Турчину. РеДубровник, публику не присили ни нужда, ни нападај, ни освојење да извојшти у Османлија ту гаранцију своје слободе. Њезина мирољубива политика нађе нову примјену и нову оријентацију ономе староме систему плаћања новаца у замјену користи који провејава кроз све везе са српскијем владарима. Гаранција се та, тога ради, првом указује у повијести нашега града као дјело трговачке политике. Послије освојења српскијех земаља, на ту се основу уцијепи државоправно уређење добра сусједства.' Али то сусједство није могло бити него живовање једне од најслабијих уз једну од најсилнијих држава на свијету. То и означује треће лице данка, бива очување неповрједности дубровачкијех земаља и дубровачке слободе. У републикином данку ваља, дакле, видјети састављену, многостручну државну радњу, баш како састављена бјеше сама природа тога организма. Данак бјеше поклонство слабијега јачему, бјеше измјена трговачкијех користи; magna carta католичке цркве на западу Балкана; бјеше знак пријатељства освећенога часном старином и силним заклетвама; * бјеше напокон умјерена задовољштина пожуде варвара за владањем. Према кршћанству пак плаћање данка бјеше парадоксални знак слободе. Плаћање новаца и на Истоку и на Западу, бива једноличност системе примјењене на различите ситуације и на различите државе одрицаше свакоме право да од

Природа Дубровачкога

данка.

2

1 «Земља них» говори сам цар Мурат II. год. 1430. «да буде беззабавна од сусјед них, који јесу у повељи госпоства ми.» Повеља дата 6. децембра 1430. у Једрени (Миклошић. Monumenta Serbica Br. CCCVIII). 2 Ево нпр. заклетве султана Бајазита II. у уговору потписаноме у Једрени 22. новембра 1481. «Тако ми очине и дедине душе, и тако ми «живот децах мојих, и тако ми пут, што путују, и сабљу с којом се «опасују, и тако ми рка пророк божиих и великога пророка нашега Му«хамеда и тако ми 3 мусавств. што верујемо и исповедујемо и почитамо ми мусулмани, и тако ми веру коју верујемо, и тако ми господа бога, «који је створио небо и земљу....» (Миклошић. Mon. Serbica CDXLIX). Овакијем се клетвама Мухамеданац није могао лако огријешити!

плаћања данка извије неко више право господовања над једном државом која се даваше свакоме а отимаше свему свијету.'

Пошто Дубровник одрече угарскоме краљу вишеградски уговор (1526) јаче се приљуби Порти и савршеније уреди редовне везе са Турцима, е да би се опростио погибљи својатања западнијех власти, особито Млетака. И тако, једини од пограничнијех држава Порти, Дубровник основа на том данку цио један систем. Претече нову политику јевропскијех великих сила према Турској служећи се њом да ујемчи у кругу својијех интереса равнотежу без које би на јужноисточној обали јадранскога мора прикрила једна велика држава слободу једне друге.

тумачи праве везе с Портом.

Не смије нас саблазнити Фразеологија дубровачке канцеларије и дубровачкијех поклисара према Порти у Дубровачка фразеологија не ХѴІ. и ХѴІІ. вијеку. Нема, цијенимо, државе која је више плаћала ријечима него Дубровник. Читати писма, говоре, прошње, наруџбе онијех који сами себе називају „poveri Ragusei“ рекло би се да нема потиштеније државе на свијету, и да су Дубровчани султанови харачари као српска раја. А опет не можемо рећи да Дубровник није знао што је дужан своме достојанству. Видјећемо дана у његовој повијести кад му пријетња смрти и битни интереси државни ставише на уста јаке ријечи, распалише у његовијем синовима ведру вољу жртвовања. Али, сасвијем тијем, дубровачки гениј, који је на тијесном пољу својих спекулација у којечему пре

1 Занимљиво је видјети како је један њемачки путник у Свету Земљу год. 1483. Иван гроф Солмс схватио баш овако прецизне државоправне везе Републикине. Племенити ходочасник говори: «In welcher «Statt (sc. Ragusa) di Gemein für sich selbst ist und selber herrscht, und erkennet keinen andern Herrn, denn dass sie dem König von Ungarn «jährlich Tribut gibt, dessgleichen thut sie auch den Türken, damit sie «Frieden mit ihm haben. Beschreibung der Meerfahrt zum h. Grab. 1483. приопћио D-г П. Матковић у Radu XLII (Путовања по Балканском Полуотоку).

текао велике државе, изрекао је био четири вијека прије мисао Наполеона Великога који говораше својим поклисарима:, Пузите, ако треба, двије уре по трбуху, али добите оно што тражите.“ На ниједноме двору као на султановоме није та реченица била од непосредније силније користи! Ну савијање дубровачкијех поклисара у Цариграду не умањи ни мало суверенство републикино. Порта се нигда не умјеша ни у спољашње ни у унутрашње ствари дубровачке. Ако је спољашња политика Републике Св. Влаха била често одређена њезиним везама с Портом, то не би пошљедак ни уговора ни сталне Оријентације, него слободна радња владе којој бјеше повјерена светост слободе и државни интереси најособитије врсте.

1 Неки наши писци, не познавајући ни мало то особито лице дубровачке повијести, настојаху да прикажу Дубровчане као просте харачаре, бива поданике Портине. Свак види апсурдност те ријечи која се једино може оправдати слабим знањем дубровачке повијести.

О употреби ријечи харач и харачар (carazzaro) у дубровачкијем списима рекли смо коју на другоме мјесту (В. стр. 73). Надодајемо да су српски преводиоци државних писама преводили tributario у харачар, јер та ријеч бјеше најпознатија на нашијем странама, а опет једина разумљива Турцима. Њом се служе Гундулић, Ј. Палмотић, Ђорђић и т. д. (харачлија један пут у Палмотића В. те ријечи у Акад. Рјечнику) не дајући јој, међутијем, ни мало значење онога харача што плаћаху кршКански поданици султанови. Да ни сами Турци нијесу узимали дубровачки Данак за харач, најбоље је томе доказ, што се харач рајин уплаћиваше у Мирију бива у државну благајну, а данак се дубровачки и молдавски и т. д. примаше у Хазну бива у особену цареву благајну, као у знак да се данак плаћа османскоме владару као заштитнику другога владара, а не да држава, као организам, има супремацију над једном другом државом (Виђи Cantu St. Universale стр. 234. и Albêri, Relationi passim). Доста је пак завирити у гласовите извјештаје млетачкијех посланика ХѴІ и ХѴІІ вијека (B. Albéri и Barozzi et Berchet) да се увјеримо да су ондашње велике силе, а међу њима Млеци којима бјеше највиша наслада понизити Дубровник кад гођ су могли, да су, велим, врло добро знале знаменовање интернационално дубровачкога данка. О овим извјештајима биће говора на другом мјесту.

Али није само фактично било неозлеђено суверенство Републике плаћањем данка, него и теоретично. Класичку ријеч: «Protectio non involvit subjectionem" потврдила је модерна наука: Сама чињеница вели Хефтер (Cours de Droit International изд. Geffckena стр. 58. п. 8.) «плаКање Данка не умањује суверенство једне државе. Силне поморске вла

Република плаћаше Порти осим данка и још т. зв. Ђумрук. Поврх тога имала је даривати султана, великога везира, паше од дивана, паше намјеснике и напокон је имала просипати десно и лијево новаца као мито, кад би гођ требало да извојшти какву нову повластицу. Пуно је дакле новаца слала Република Турчину. Али се опет не може порећи да је у замјену добивала силнијех користи.

Данак није био вазда исти. Од онијех првијех 500 дуката, који намириваху умерене жеље првијех Османлија,

сти плаћале су данак Барбареским државама.» Други модерни писац (Esperson, Diritto diplomatico Torino 1872. стр. 7.), још јасније говори: "Per quanto è poi degli Stati tributari, la cui esistenza è egualmente ri«conosciuta dal Diritto internazionale positivo siccome essi pel pagamento «del tributo ad un altro stato, non lasciano di essere considerati come «Sovrani, godono del Diritto di rappresentanza all' estero.» Зна се нпр. да гусарска држава Алжирска бјеше присилила неке државе да јој плаћају прави двогодишњи данак. Неке друге опет, међу њима сам Дубровник и Млеци не плаћаху данка, него ношаху алжирскоме Деју годишњи дар (В Eugène Plantet Correspondance des deys d'Alger avec la Cour de France 1579-1833, Paris, 1890. Introd.). Хоћели се рећи да су оне прве државе плаћале «рајин» харач Алжиру или биле њему подложне? Видјели смо да су и самоме Тунису, док бјеше у најтјешњој свези са Портом, те јој плаћаше данак, признали вазда потпуну самосвојност. Ако, напошљетку напоменемо да се Порта није никада ни толико мијешала у Дубровачке послове колико је угарска круна у задње доба своје заштите, тада ћемо потпуно разумјети природу веза дубровачких с Портом. Да, истина. Наћи ће се (а видјећемо и у овом дјелу много примјера) да су Турци често говорили Дубровчанима мало мање него као својим поданицима. Али тим се говорима мора дати она иста и још мања важност од оне што се дава дубровачкој фразеологији. Турци говораху свакој држави мање или више у тону господара своме слузи. За два пуна вијека, Султан тикаше самога Ћесара, а о његовијем посланицима говорио би као о коњушницима. Како ће тек говорити маломе Дубровнику? Видјећемо, међутијем, да је начин говора био како би који султан владао и како би које везе биле с Републиком. Много пута говораху у тону пријатељ

ства и штовања.

Након свега тога, једва се може вјеровати да су учени људи могли падати у такве прагматичне блудње, па још и с неком насладом понављати као што н. пр. Љубић у својој расправи: «О одношајих међу Републиком Млетачком и Дубровачком» Загреб 1868. III. стр. 5. п. 3. и IV. стр. 176. биљ. ријечи францускога консула Le Maira у Корону који бјеше површно обавијештен као вазда сви Французи, а особито они ХVIII. вијека. Све су Љубићеве опаске о Дубровнику и Порти налик на ову, па им ваља одрећи сваку критичку и историчку цијену.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

6

Кала у име данка.

данак поче прогресивно расти како би се кад срећа насмијала освајачу. Све што се овај више приближивао дуКолико је Република ила- бровачкијем земљама, све би више тражио новаца у замјену трговачке слободе и мира. Док се стално не заокружи данак, овај би измјенице растао и падао. Кршћанска војска погибе код Варне, данак се повиси на 1000 дуката (1445) Мехмед II. ступа на пријесто (1451) данак опет расте на 1500 дуката. Након освојења Цариграда, султан се жали на Републику, која је закрилила грчке учене људе, данак се подиже на 5000 дуката (1454) Дубровник прима Скандербега а мало година послије његове смрти данак се подиже на 8.000 дуката (1471). ЈеДан Дубровчанин брани са Лореданом бедеме скадарске (1474) данак се опет подиже на 10.000 дуката. И опет када Мехмед закрајини на Род да притисне за тијем Италију, те кад Дубровник бјеше на рубу пропасти, изнесе га повишење данка на 15.000 дуката, а већ од прије плаћаше 12.500 дуката како ће плаћати и позније до свршетка. Страховитога освајача више нема. Мирољубиви султан. Бајазит ступа на пријесто. Данак пада за три тисуће Дуката. Осваја Херцеговину и задњи се над српскога свијета савија и пада (1482), данак опет расте на 12.500 дуката. Од то се доба данак више не повиси систематички. Видјећемо да је неколико пута Порта тражила више и да је Дубровник имао често да јој ублажи зловољу кадкад и три пута већом свотом новаца. Али то бијаху изузеци, анормалне везе које би се скорице уредиле и умириле радњом дубровачке дипломације. Часом за Сулејмана Сјајнога, чије стално пријатељство према Републици није мало свједочанство за пространи и државнички његов ум, Дубровник плаћа Порти само 10.000 дуката. Али за његовијех нашљедника данак се опет повиси на 12.500 дуката, па на томе и остаде до задњега часа (1804). Данак бијаше уговорен у златнијем угарскијем дукатима који се зваху у дубровачкој канцеларији талијанском ријечи: » Ongari.“ У признаницама султанским говори се на просто