Глава I. --- ДУБРОВНИК И ПРИРОДА ЊЕГОВЕ ПОЛИТИКЕ. ВЕЗА ПРВИ УГОВОР С ПОРТОМ (1365). КРСТАШКА ВОЈНА 1444. ГОД. И БОЈ КОД ПОКУШАЈ ДИОБЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ И НОВСКИ МИР 10. ПРОПАСТ БОСНЕ И ПОГИБАО ОД НАЈЕЗДЕ ОБНОВА УГОВОРА СА БАЈАЗИТОМ II. ОСВОЈЕЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ (1482). НОВА ПОЛИТИКА РЕПУБЛИКИНА ПРЕМА ПОРТИ, Оно каменито море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и Постање Дубровника. кланце, одморивши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дути вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: то је Срђ и дубровачка обала. Ну одгрнете ли с оне обале ловорику и чемпрес, пелен и мрчу, агаву и пому, оне ће вам се хриди, као велики грчеви утрнулијех вулкана, осамљене на мору, указати тек у потпуном дивљаштву и у болној сјети. Ништа не подсјећа на „мрзост опушћења“ Светога Писма колико оне руменкасте и сиве литице поређане по вољи слијепе силе на пучини једва сто миља од благословене Италије. Да није биљурне јасноће мора и неба што оживљује и блажи оне оштре црте, једва бисте могли помислити да на оним стијенама могу наставати људи. Тамо, једног дана крвава покоља, од онијех што иснратише у гроб задње останке Рима, неколико се ускока стекоше, изгубљени и обезнањени. Гледајући гдје пламте зидине очинскога града, не слутише доиста да је тај бијег приступ и приправа новој борби! Понијеше са собом обличје Рима који бјеше одсјекао калуп свакоме редовноме човјечјему друштву. Одведоше свога бискупа и ис точне свеце. К римској опћини почеше слазити планинци славенске крви, жедни слободе и грабежи. Опћина закрили, као некада Рим, дошљаке са четири вјетра. Даде заклониште свакоме, али себе никоме не предаде. Море и брдо ухватише вјеру. Око града подигоше се неприступни бедеми. Дубровник се роди. Младост проживје у бурном приправљању оне италословинске смјесе што му обиљежи природу и одреди мјеЗначај Дубровника сто у повијести нашега народа. Већ у рады првијех вијекова одвоји своју персоналност од осталијех сусједнијех градова с којима га ипак везиваше заједница прошлости и установа. Али, мимо ту заједницу, она особита смјеса крви испреде граду особиту ћуд, особит циљ, особит облик. Дубровник стаде први дан међу оним стијенама пред питање живота. Ријеши га свим силама многостранога духа, уобличи лице и природу према њему. Јачаше бијен сред свакидашњих бојева с људима и с природом. Нико га никада не покори силом. Многи му народи прођоше под бедемима, али га не сави ни један: ни Млечић, ни Норман, ни Арапин, ни Турчин. Једне одби силом мишице, друге силом ума. Млетке позва промишљено и поносито, а отпреми их једнако промишљено и једнако поносито. Увидје за рана краткоћу и погибао побједа силе. Загрливши мир, створи мало по мало потпуну политичку систему. Испреде ситну тканину интереса и услуга, те се учини потребан свакому. Лукавством и прорачуњеном понизношћу, згодним насиљем, трговачком ћуди, вјерношћу заданој ријечи, имперсоналном владавином очува своју оригиналност и обезбједи себи слободно кретање својијех сила. Тако је све здраке свога духа сакупио био у једну мисао, да не изгуби слободу, да је сваки полет душе загушио. Све је у њега одмјерено и заокружено тајним устезањем и одрицањем сваке велике тежње контемплативне или мистичне природе. Тако Дубровник није родио ни једнога сликара, премда обиловаше гласовитим сликама, ни једнога градитеља, премда је сам наставио на прочељу Двора најплеменитије предање римскога генија. Нити једнога генијалнога пјесника и ако је без престанка пјевао. Нити једнога свеца цркви уз пркос ревновању за католичку вјеру које га толико прослави у кршћанству. Музика се у Дубровнику готово и не познаје. А на гробнијем плочама којима је обасут, као да је уписао ријечи: „Нека мртви копају мртваце“. Дубровник је државник, трговац, математичар. И само је тако могао да нам закрили и сачува ова непроцијењена добра: дружевну заједницу са Западом и политички здрав разум, онај што жртвује простране мисли и дуге наде првој дужности свакога друштва, бива да се освоји јединство и слобода како се може, а не како би се хтјело. А шта је имао у себи и око себе да се одужи тој великој задаћи? 2 Природа која приправља колијевке народима није га била превидјела. Бјеше сиромах као Арагонија. Слобода бјеше му, као и овој, сама себи цијена, јер другога разлога није било да тамо живи. Арагонија рече једном својим краљевима да је тако кршевита, да су јој тако сиромашни становници, е би је народ оставио и отишао да тражи себи наставање у плоднијој земљи, да нема онијех слобода које га разликоваху од другијех народа. А Дубровник рече османлијскоме цару: „Бијасмо слободни кнезови када стадосмо да плаћамо данак и, по божјој милости једнако уживамо слободу. Али да нас matia". 4 3 1 Види писмо Edwarda Freemana у «Letters from Istria and Dal 2 «La nature qui fait des berceaux aux peuples ne l'avait pas prévue». Ernest Lavisse о Прусији. 3 Robertson History of the Reign of Charles the fifth Intro duction. 4 Ова нас поносна ријеч живо подсјећа на ријечи Штауфахерове у Виљему Телу: Nich unter Fürsten bogen wir das Knie. Freiwillig wählten wir den Schirm den Kaiser. (II. чин, П. појава). Порта није примила за харачаре1, пошто освоји Херцеговину, ми бисмо били оставили Дубровник и укрцавши се купили двадесет Дубровника«.2 У другијем ријечима иста велика мисао. Незахвална и кршевита земља имаше цијену слободе, јер слобода сама бјеше кадра привезати оне људе за оне стијене. Дакако, Дубровник имаше море а стара га Арагонија немаше. Али море бјеше Дубровнику извор живота, док имаше своју земљу. Сваки час дакле бјеше у погибли да му пресуши у врелу свако благо, свака добит, свагдашњи хлеб. Сва држава немаше више од четири стотине и педесет четворнијех миља. Град два километра у обиму. Погледајмо га. Голо и стрмо брдо. Под њиме бедеми иду вјерно дуж оштрих црта хриди. Вире и на исток и на запад двије куле против два свијета. Куће помамно, стрмоглавце бјеже у густим редовима спремне на обрану. Уске улице, високе стубе. Беспутни бијег одмори се у сриједи града. Око отпочине на једној широкој улици. Чита се за кратак часак једна мирна јединствена мисао. Витка куба Госпе разбија небо и слијева се слатко са цртом двора, са одличним сводовима у којима онај хуманизам, који обасја кроз Дубровник лице народа, слави пјесму склада, армоније и умјерена величанства. Али та утвара мине у тренућу ока. Куће наставе махнити бијег. Нови лабиринт уличица. Неке полаче трком трче у висину са кубом Госпе. Опет бедеми, али само толико да заокруже и обрубе оријашке стијене. Опет тврђаве. Па литице, гребени и пучина. То је све. Сила варварскога царства на суху, сила другог лицемјернога царства на мору. Па многа друга царства около, наоколо. Куга, глад огањ. Двадесет трусова у четири вијека, од којијех два оборе са свим град. Никакве жетве. Једва, једвице вина. 1 О овој ријечи у устима дубровачким коју неки модерни писци нијесу хтјели разумјети или је збиља нијесу разумјели говорићемо у ІІ. глави. 2 Маројица Кабога у меморандуму год. 1678. |