Слике страница
PDF
ePub

DB879 R2V839

P43468

САДРЖАЈ.

Приступ

Глава I.

Дубровник и природа његове политике. Први уговор с Портом (1365.). Веза са султанима Бајазитом I., Муратом II. Крсташка Војна 1444. год. и бој код Варне. Везе

с Мехмедом II.

10, априла 1454.

[ocr errors]

Покушај диобе Херцеговине и новски мир Освојење Цариграда. Пропаст Босне и погибао од најезде Турске (1463.). Обнова уговора са Бајазитом II. Освојење Херцеговине (1482.). Нова политика републикина према порти.

Глава II.

При

Везе османлијске са сусједним кршћанским земљама. рода дубровачкога данка. Колонијална политика дубровачка на истоку. Постање и еволуција дубровачкијех колонија на балканскоме полуострву. Организација и повластице њиОткупљивање

хове. Дубровачки католицизам на Истоку. робова и примање бјегунаца.

с царством. Консулати.

[merged small][ocr errors][merged small]
[ocr errors]

Извозна И увозна трговина
Ђумрук. Дубровачка скела.

Везе републикине са босанским пашама. Посланства на цариградском двору. Везе у Цариграду ca кршћанским државама. Епилог.

СТРАНА

1

10

67

129

ПРИСТУП.

Године 1887. допадоше нам у руке два писма Николице Боне од год. 1678. написана у тамници у Силистрији. Мирна, достојанствена мука онога великога патриоте који, без фраза, просто и природно предаваше сам себе дубровачкој отаџбини, занесе нас тако, те се наканисмо испричати му цио јавни живот. Бјеше то у нашој мисли касно окајање заборава што се слеже на човјека коме дубровачки оци надјенуше име: Pater Patriae", пророковавши му бесмртност, али, јаох, ево, одмакоше Већ два вијека, почива негдје, заборављен, на обалама Дунава, у бугарској тврђави, док спомен-плоча његова жртвовања, која некада решаше дворану дубровачкога Малога Вијећа, виси у муку обешчашћенога камена међу пожарним справама опћинске полаче данданашњега Дубровника.

((

[ocr errors]

Али, како зачесмо мисао, па почесмо пребирати списе у Државноме Архиву, указа нам се у један мах силни политички оризонат, као кад путник, успевши се уз „Бусовину међу два дуга, монотона зида, угледа изненада са „Точила« многострани вид дубровачке земље и дубровачкога мора. Разумјесмо тада, како је радња Николичина налик на тај пут, па да и она тек води многостраној, силној радњи наше Републике, која многим онаквим љуДима, вјековима жртава своје дјеце, паче одрицања саме себе, одржа слободу и цивилизацију на прагу варварства и смрти. Тако постаде овај покушај причања веза Дубровника с Османским Царством, у коме је Николица доиста централни лик, али није сам ни прије, ни послије

његова славнога живота.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

Још је и друга мисао владала нашим духом приповиједајући борбу дубровачкога ума против Османлија. Држасмо, да се у наше доба одвише писало о књижевном животу дубровачкој, а премало о његовој политичкој повијести. Ово додуше није ни мјесто, ни вријеме да растумачимо како је, по нашему мишљењу, политичка повијест Дубровника пуно знаменитија од његове књижевне историје, коликогођ ова велика и славна била. Али, нека нам буде овдје допуштено рећи, да смо увијек држали повијест Републике ненадмашном учитељицом нашега неискуснога народа у државној вјештини која нама недостаје, а које, у дан данашњи, највише требамо. Видјећемо у догађајима који су фрагментарно испричани у овом покушају, како се Република умјела послужити самом својом слабошћу за утврђење слободе и за оружје напретка. Видјећемо, по њој, како мали народи могу очувати своју индивидуалност и имати одличнога дијела у повијести свијета, не себезналим, надувеним хвалисањем сила које им је Бог одрекао, него мудром употребом онога таланта што сваки народ прими да њим тргује и да живи. Ми не можемо никако вјеровати, да су оне стотине Дубровчана који пронијеше унакрст по Балканима нашу ријеч и необуздану чежњу за тријезним уздржавањем слободе, да су они газили те земље и посули их својим гробовима, а да се од њихне радње ми нимало не користимо за радњу која нас чека. То би у нашему народу било банкротство повијести. Ми, напротив, држимо, да ће дивни душевни бој, што је Дубровник био кадар одржати против силе и величанства Царства, бити поклич што ће наше душе све то више разбуђивати и приправљати на умно, тврдо, жилаво освојење праве цивилизације, јединства и слободе.

*

Овај је покушај врло фрагментарне природе. А да није тако, не би још, за многе и многе године, био угледао

« ПретходнаНастави »