Кнез Војислав, одлучивши се једном да напане Дубровник, није се дао омести многим обзирима. Не добивши од републике повољан одговор, он нареди свом намеснику у Требињу и Конављу, Милману, да почне непријатељства. Милман поступи по наредби; удари у првој половини јануара 1361. на Жрновничку Жупу и много је оштети. Дубровачки извештаји говоре о 5000 дуката штете. Иако није наишао на знатнији отпор Милман се није упуштао у даље продирање, што би се денекле дало тумачити, да је овај први нападај био више де= монстрација, него прави рат. Видевши сву озбиљност положаја Дубровчани се на све стране стадоше спремати на отпор. У Жупи почеше јаче утврђивање појединих места; исто тако припремаху и обрану Стона. Да би били што сигурнији мире се брзо са поповским Чихорићима и обавезују и њих, примивши их међу своје грађане, да бране подручје републике. У Будви добијају за пријатеља градског кнеза и служе се њим нарочито против Которана, својих старих такмаца и непријатеља, који се сад нађоше, по сили прилика, као Војиславови савезници. Као свој притисак против кнеза Војислава Дубровчани су одредили забрану снабдевања његових сиромашних и у главном сточар= ских земаља са два најважнија артикла: житом и сољу. Дубровачка република у такој својој неприлици сећа се, иако нешто касно, и босанског бана и тражи пута и начина, да и њега нешто живље заинтересује за ствар. У фебруару месецу ишао је њихов човек, Ђорђе Владимировић, на Твртков двор, 1) не= сумњиво с намером да га крене на извесну активност. На жа= лост, о тој мисији данас немамо никаквих ближих вести.

Међутим, мађарски крал, који је имао неких нарочитих схватања о правима далматинских општина, тражаше од дубровачке републике извесне измене дотадашњег реда и не пока= зиваше много добре воље, да их, док то не изврше, нарочито помогне против кнеза Војислава. Тај резервисани став мађар= ског краља дошао је Дубровнику у врло тежак час, у пролеће, кад је изгледало врло вероватно, да ће Војиновић обновити своје нападаје. Доиста, 19. априла 1361. стигла су у Дубровник писма цара Уроша, која су поновила прошлогодишње захтеве у погледу Гучетића, и, према том, непосредно потсетила републику на опасност, која јој прети. Кад мађарски краљ није хтео да се својски заузме за Дубровник било је природно очекивати, дато неће чинити ни његови клетвеници. И, доиста, ми видимо да остају

1) Monumenta Ragusina, III, 1895., 63.

пасивни и хрватско-далматински бан и бан Твртко, па чак И мање личности. Други неки, као Чихорићи, били су у свом држању толико неодређени, да су у Дубровнику били у неизвесности могу ли их сматрати за пријатеље или за непријатеље.1)

Како Дубровчани нису пристали да испуне захтеве српског цара то је сукоб постао неизбежан. И, доиста, крајем јуна поче нападај кнеза Војислава, који је очевидно ишао за тим, да оплени и уништи дубровачку жетву. Војиславова војска, жарећи и палећи, стигла је све до близу градских врата самог Дубровника. Република се спреми на отпор и борбу, и позва оштрим наредбама све грађане, присутне и отсутне, да помогну у невољи град св. Влаха, који је опседнут «против бога и правде» од Војиновићеве војске.2) Одреди се одмах и обрана Стона, против кога је Војислав спремао поход још раније. Раз= јарени, Дубровчани су уценили главу Војислављеву са 10000 перпера, а обећали су убици дубровачко грађанство и камену кућу у граду. Ко убије кога кнежева сина добиће 1000 пер= пера, а ко му донесе главу у Дубровник још хиљаду више.3) Ретко је кад република са толико беса и страсти устала против кога од својих противника и желела, да му до краја ископа кућу и траг. Сукоб између републике и кнеза Војислава пову као је за собом и сукоб са царем Урошем, само што непри јатељства у овом другом случају беху чисто трговачке и економске природе. На страну Дубровчана ступише, против свог владара и против Војиновића, зетска властела Балшићи, вероватно из жеље, да се докопају Котора. Рат се услед свих тих момената јако заоштри и компликова и једно време изгледаше, да ће узети опасније размере.

Бан Твртко и његов човек жупан Санко, сусед Војиновића и Дубровника, остадоше у овом сукобу неутрални. Главно средство дубровачког притиска против Војиновића беше спречавање увоза соли у њихову сточарску област. И ако исправна и према бану Твртку и према Санку република и њима даје со само под условом, да то буде за њихову употребу, а ни= пошто за њихове суседе. +) Јасно је, према том, да је неутралност босанска била права, то јест подједнако пријатељска и према једној и према другој страни. Јер Дубровник несумњиво не би

1) Mon. Rag., III, 82.

2) ІЬ 1., 90. У Dipl. Zbor., XIII 150, без разлога је писмо Дубровчапа својим суграђанима у Котору датирано 6. јуном место 6. јулом.

3) Mon. Rag., III, 87.

4) Ib., 97, 102, 117.

постављао горњег увета, да није био уверен и обавештен о везама Војиновићевих људи са бановим и жупановим. Као један детаљ из тадашњих одношаја између бана Твртка и дубровачке рe= публике сачувана је ова одлука дубровачког већа од 26. јула 1361. Бан је молио републику, преко једног свог посланика, да му за неку ближе непознату сврху уступи своје лађе. Дубров= чани су одбили ту молбу извињавајући се тим, да су лађе употребили, с војском заједно, за своје службе, необично повећане ради рата. У осталом, говорили су они, бан је »такав господин, да може допрети и даље од Дубровника по својој земљи, ако само жели да дође.«1)

Око средине августа кнез Војислав је напустио опсаду Дубровника, опустивши и опет пред полазак његово подручје. Али тим није прекинуо и ратовање или, боље рећи, четовање по њиховој држави. Дубровчани, место да одахну после ње= гова одласка, доспеше у једну другу, врло незгодну ситуацију. Њихова оштра блокада против Котора и њихово сметање сло= бодне трговине са поданицима цара Уроша доведе их у сукоб са Млечанима, који су љубоморно чували свој престиж на Ја= драну и своје трговачке интересе. Ражљућени дубровачким поступком против својих лађа, Млеци узеше претећи став, поза= твараше дубровачке трговце у свом граду и дадоше осетити, да у тим питањима нису вољни правити компромисе. Сва посредовања дубровачка и дубровачких пријатеља остадоше без= успешна. У малој републици видело се тада јасно, да је услед таквог млетачког држања сав повољан изглед њихова ратовања доведен у питање. Кнез Војислав се могао присилити на мир само тако, ако његовом подручју буде спречен довоз соли, жита и оружја. Сад, кад Млечићи тако енергично онемогућују тај план, изгледи за успех постају врло малени. У неприлици, дубровачка република куша тад да се мири са Војиславом. Као посредника узима обостраног пријатеља, жупана Санка. Ду= бровник је био вољан да пребије штету за штету; али је кнез Војислав, сигурно обавештен о њиховој невољи с Млечанима, постављао услове победника побеђеном. Ради тога први преговори, вођени од септембра до средине октобра, прођоше без успеха. Кад није успела с Војиславом, република је одлучила, да с мање штете попусти Млечанима и да, попуштајући, ве= штом аргументацијом извуче од сињорије св. Марка одлуку, да неће помагати њене непријатеље са она три главна артикла за

1) Ib., 99.

време рата. У том је, доиста, и успела. Таква млетачка одлука погодила је у првом реду Котор, који је, притешњен и иначе, почео осетно да малаксава. Али и Дубровнику није било лако. Трговачки град патио је врло много с тога, што је промет са Србијом био деломично обустављен, а деломично веома оте= шчан. Осим тога, за овакво дуго ратовање требало је новаца, и то много новаца, а њихове касе, иако богате, нису биле неисцрпиве. Ради тога мисао, да се дође до мира, има увек ве= лик број присталица, који траже сваком згодом нове разлоге, да покушају преговоре. 9. новембра био је у Већу Умољених стављен предлог, да се пошаље једно посланство босанском бану, али је тај дан скинут с дневног реда, да се понови и прими два дана доцније. Да не би било дангубљења одређено је строго, да нико од изабраних посланика, под цену од 200 дуката глобе, не сме одбити, да крене на тај пут.1) Кад се одредило 17. новембра, да се пошаље и једно посланство ма= ђарском краљу, решено је том приликом, да се ти посланици сврате и код Твртка, да му предаду један поклон у вредности Од 20 перпера и да му јаве, како ће и њему лично доћи једно дубровачко посланство. Климент Држић и Никола Сарака, који беху одређени као посланици бану, кренули су на пут тек 5. децембра. Они су носили Твртку један поклон свите у вре= дности од 500 перпера, што је за републику био осетан изда= так у часу, кад није знала откуд да плати путни трошак посланицима и кад је, добрим делом с тога, отезала њихов од= лазак.2) Упуства, која су била израђена за посланике нису нам очувана, али је ван сумње, да се радило о том, да бан Твртко, као и остали којима су се Дубровчани обраћали, поради на том, да се дође до мира. То видимо из ових података. 13. ja= нуара 1362. обавештавала је република своје посланике код ма= ђарског краља, како је бан Твртко био послао једног свог човека кнезу Војиславу, да посредује за мир. Кнез је љут одго= ворио, да неће мира с Дубровчанима и да бан врати дубро= вачке посланике кући, да не седе узалуд.3) 11. јануара они су доиста и позвати натраг. 4)

За то време, посредовањем млетачке републике, која је упутила у дубровачки крај посебна изасланика, почели су преговори између Котора и Дубровника, који су се, истина,

1) Ib., 138.

2 lb., 142-5.

3) Dipl. Zbor., XIII, 201.

4) Mon. Rag., III, 154.

развијали споро, али ипак постепено водили споразуму. Кнез Војислав и ту је с почетка затезао, али је, видећи да Котор грца и да може склопити мир без њега, пристао најпосле да суделује и сам. Само то његово суделовање није ишло за тим да приведе преговоре до споразума, него да их отешча и просто оне= могући. Средином марта 1362. јављао је млетачки посредник, да је читав рад преко зиме прошао узалуд. С пролећа, кад је олистала гора, почеше поново и стара непријатељства. Само овог пута кнез Војислав је био вештији од републике. Преко Которана, и нарочито преко млетачког посредника за мир, он је дошао у ближе везе са републиком св. Марка, успео да постане њен грађанин и, поврх тога, потпирио је старо нераспо= ложење Млечића против Дубровника. Кријумчарење соли, жита и оружја поче поново и поново доведе до сукоба између две републике. Осећајући, да се отезањем рата само гомилају њихове неприлике, дубровачка господа решише, да се и по трећи пут покушају преговори са Војиславом. 19. маја 1362. обавешта= вали су они и овог пута бана Твртка и жупана Санка »о новостима које имамо,« желећи да их заинтересују за своје ствари. Одмах после тога они са Санком живо преговарају о питању свог сукоба са кнезом, са намером, да га убеде како кривица за рат није на њиховој страни.1) Али, велике користи од посредовања с те стране није било. Ни бан Твртко, ни жупан Санко нису могли учинити ништа друго, него само саветовати Војислава. Кад он није пристајао, остајало је само, да се на то присили. Међутим, ни Твртко ни Санко нису помишљали на то, да ради Дубровника газе у рат са једним према њима исправним суседом. Мађарски краљ није имао дубљег интереса за ту ствар; а исто тако ни хрватско-далматински бан није показивао велике ревности, да олакша малој републици. Ду= бровчанима, према том, није преостајао други пут, него да се обрате српском двору као врховном господару Војислављеву. И доиста овог пута беху боље среће. Цар Урош је показао много добре воље, да се рат докрајчи и вршио је у том правцу изве= стан притисак на Војислава. 22. августа 1362. у Оногошту потпи= сана је најзад мировна повеља, која је пребила штете и вра= тила републику у ранију милост царства. На повељу је и ту и у другом посебном писму дао свој пристанак и кнез Воји= слав, иако мир није испао онако, како је он желео и мислио да може бити.

1) Ib., 193-4.