Овај је то учинио истога дана. Г. Делиђорђе је обећао то учинити па је говорећи о томе да ли треба посланик да чека повратак Краљев или да преда кредитива Престолонаследнику „јер он у свима државним пословима пуноважно врши краљевску власт. Друга би ствар била када би Ви дошли у специјалној мисији н. пр. ба запросите руку Краљеве кћери, онда би Ви морали чекати на повратак Краљев, јер он је глава краљевске породице".

на

Са овим неочекиваним Делиђорђевим намигивањем женидбу још малолетнога Краља Србије свршује нови посланик први рапорт о првим двома данима свога посланиковања.

Добивши 9-ог окт. 1891; писмо да ће Регент примити посланика 11-ог окт. пред подне, и да ће га Министар Спољ. Послова после те свечане аудијенције известити да ли ће га Њено Височ. Престолонаследниковица моћи одмах примити, или ће се за то други дан одредити посланик, оде у Министарство да се обавести о грчком церемонијалу за свечане аудијенције а узгред да се лично позна са ђенералним секретаром Министарства г. Разијем. Овај је почео разговор с тиме да је видео из новина како г. посланик зна грчки и да је грчког порекла. Д-р В. Ђорђевић му рече да се његов деда доселио из Епира у Србију и да за то зна нешто мало ромејског1) језика. Г. Рази надовеза на то како потомци Грка, рођени у Румунији стиде се да признаду своје грчко порекло, и ако носе права грчка презимена. „То је ствар укуса - рече Д-р В. Б. јер што се мене тиче, ја се поносим што сам као рођен Србин ипак старином из постојбине Александра Македонског, те се с тога јако интересујем за све што се тиче Македоније..." Г. Рази одмах заплива у разговор о Македонији и оштро осуди Бугаре за њихову агитацију по северној Македонији, која је чисто сриска. Српски посланик похита да му изјави како се чуди шта Бугари траже по јужној Македонији која је, нарочито у литоралу већином грчка. Даље Д-р В. Борђевић није хтео за сада да гази јер му се, право да каже „Г. Рази није учинио особито тежак“.

Истога дана у вече већ је био ручак у част новога посланика и то у инглеском посланству. О политичким разговорима у smoking room-y јавља посланик у своме рапорту No 3.

1) Новогрчког, простог народног.

„Домаћин ми је много говорио о Краљу Ђорђу, о њетовим високим способностима, о његовом великом политичком искуству, већем него што га има и један од његових Министара, али које на жалост остаје без користи за Грчку, јер су га још пре 25 година када је дошао, тако застрашили, да се ни у што не меша, и он се фактички и не меша. У след тога он се ни за што не интересује, чак ни за музику, и ако је цео Дански краљевски дом, а нарочито Краљица његова мати, још и сад у својој 70-ој години велика ентузијасткиња за музику. Краљ Ђорђе је рече г. Монсон - цео свој живот у Грчкој посветио једино васпитању своје деце.

„Од г. Ону, који је такође био међу званицама, пробао сам да сазнам штогод о политичким људима. у Грчкој. Он ми рече да је Трикупис много способнији од Делијаниса, и да му је махна да све што ради fait le Grand. Упитах да ли је истина да је г. Трикупис конвертирао неке државне дугове, којима је још мало требало па да се амортишу, да је од оних 70 милиона, које је узајмио за грађење железнице преко Ларисе до турских линија, на ту железницу употребио само десет милиона, а остало на са свим друге циљеве? Обоје је истина, рече г. Ону, а обоје због велике финансијске мизерије у којој се Грчка налази. Трикупис је са тим новцем запушио друге рупе, направио је лепу флотилу, инвестирао је многе капитале у корисна предузећа, од чијих прихода и прве (од ослобођења) добре летине данашња влада живи, и ако то неће да призна. Знате настави г. Ону - свет говори да је Трикупис непријатељ Руса, да су садашњи више Руси (и ако то нисам ни по чему видео) али ја морам признати да је Трикупис способан државник, само, као што рекох, махна му је што све хоће на велико, све у један пут, и тако је за неколико година свога министровања дуплирао државни дуг Грчке. Самог ануитета иде преко тридесет милиона у злашу из земље, од туда грдан ажио на злато, од туда грдна скупоћа животних намирница. Г. Делијани је пун добре воље, али ја нисам мислио да ће се он сада и оволико држати. Г. Делиђорђе је добар човек, Врло добар човек. Краљ се врло нерадо растао са Трикуписовим кабинетом, али кад је састављен садашњи кабинет, нарочито ми је препоручио Делиђорђа као врло доброг човека. Министар правде је још млад човек, једва преко 30 година,

1

био је до скора enfant terrible у скупштини, у којој је напада и самога Краља. Сад се почео стишавати. О осталим Министрима нема се шта рећи, осем да по где који не зна ни француски. Али у опште узевши, у пркос своје садашње финансијске нсвоље, грчка је земља, која има лепу будућност као и Србија.

„Одатле је лако било направити прелаз у Стару Србију и Македонију. На моје чуђење што овдашњи силогос не дејствује на васељенску патријаршију да, потпомажући своје верне Србе, стане на пут ширењу бугарске шизме, г. Ону рече: да многи људи, па и његов колега у Цариграду (Нелидов) мисле да цариградска патријаршија прима заповести одавде из Атина. То је са свим неосновано. Патријаршија гледа само своје интересе. Она се боји да не изгуби епархије које би поверила Србима. Али дајте Ви њој кандидате који су свршили њену богословију, који су турски поданици, који ће њој бити гарантија да ће патријаршијски интереси бити очувани, па ће вам их Патријаршија поставити за Владике, о томе немојте ни мало сумњати. Најзад рекао ми је г. Ону од речи до речи ово: „Кад будете писали г. Ристићу пишите му да ми је врло жао, што ме се преко Вас није сетио ни једном речи. Ја се њега. тако често сећам, а он на ме није ни помислио“. Ја похитах да уверим г. Ону да г. Ристић за цело чешће на њ мисли са најбољим сећањима, и, ако му по мени није послао своја поздравља, за то ћу по свој прилици бити ја крив, јер оба пута када сам тражио г. намесника да пред полазак примим његове заповести, нисам имао срећу да будем примљен. први пут за то што је г. Намесник био у великом послу а други пут Г. Намесник није био код куће, Али ја нећу пропустити итд.

Но како ја нећу да ризикујем да моја писма г. Ристићу остану без одговора као и моје посланичке визите њему, то Вас молим. Господине Министре, да имате доброту горе наведене речи г. руског посланика доставити Г. Краљевском Намеснику, и да ми, у интересу моје мисије доставите одговор г. Ристића“.

У 111/2 часова истога дана примио је принц Константин као Регент Краљевства, новог српског посланика у свечаној аудијенцији, по церемонијалу сличном ономе на београдском двору (само што уз поздрав дворске страже није свирана српска

химна, јер због дворске жалости не свира музика у двору). Разговор на свечаној аудијенцији био је тако невероватно духовит да га је посланик у своме извештају Министру цитирао од речи до речи на француском језику. Ево како је изгледао на српском тај разговор:

Посланик: Част ми је да предам Вашем Краљевском Височанству писма, која...')

Принц Регент: Ово је Ваше прво место у дипломатској служби?

Посланик: Јесте Височанство.

Принц Регена: Ви долазите право из Београда?

Посланик: Да, Монсењеру.

Принц Регена: При поласку Ви сте видели Краља. Како је Краљ после његовог великог путовања?

Посланик: Њ. В. Краљ је у одличном здрављу.

Принц Регена: Ви имате и једног секретара с Вама? Посланик: Молим за допуштење да Вашем Кр. Височанству представим г. Милана Апостоловића секретара посланства.Принц Регент: (Апостоловићу) Ви сте дошли заједно са пуковником?

Апостоловић: Јесам Височанство.

И то је било све. Принц је пружио руку и посланику и секретару. Свечана аудијенција беше свршена. Делиђорђе је још казао посланику да је Принцеза Софија нешто слаба те га не може одмах примити, али он ће му доцније јавити када ће га примити. „Ви нам доносите срећу“ рекао му је дворски маршал. То беше алузија на кишу која је на пољу пљуштала први пут после суше од седам месеци.

Због те суше Грчка нема никакве бујније вегетације, нема довољно паше за стоку, и за то је неподесна за сточарство. Бројно стање стоке из године у годину опада, увоз стоке са стране расте из годину у годину. Па како смо ми у Србији релативно богати стоком, то је нови посланик Србије у Грчкој, одмах после најнужнијих посета и формалности, одмах у другој недељи свога бављења у Атинама, послао свој рапорт од

1) И оволико речи казао је посланик само за то што му је гроф Монтолон рекао. „И ако неће бити беседе, Ви морате рећи 2-3 речи јер не можете са свим мушавачки предати Кредитива."

14. октобра 1891. право Министру Народне Привреде у Србији. Ево неколико места из тог извештаја:

из

„Докле је бројно стање стоке у Грчкој године 1889 износило 5,328.708 које крупних које ситних грла, спао је тај број за циглу годину дана и износио је 1890: 4,669.558 грла, то значи мањак од 650.150 грла за циглу годину дана. Појамно је да је увоз стоке са стране већ преклане изнео вредност од 4,312.300 франака. У пркос уведене увозне велике царине, нарочито на крупну стоку, и ако половина стоке понесене Русије угине на путу због транспорта морем, ипак је цена увежене стоке много јевтинија од домаће, што најбоље карактерише услове за напредак грчког домаћег сточарства. Од увозне царине ослобођена је стока која се догони сувим преко Турске границе (због грчког уверења да преко границе живе све сами Грци). За мене је на овом месту главно да забележим: да је догон стоке сувим, у пркос врло мршаве паше И врло оскудних појила уз пут, много кориснији од транспорта морем.

„Из горе изложенога може се извести да би Србија могла да се користи ситуацијом сточарства у Грчкој, те да озбиљно покуша увоз своје стоке у ову земљу, у толико пре, што би се, ако би у томе успела, еманциповала од познатих злоупотреба ветеринарских закона за рачун политике у Угарској на коју је иначе једино упућен извоз наше стоке. Питање је којим путем да ударимо? По моме мишљењу имају два пута. Један је онај који је наш почасни консул у Пиревсу г. Оригони предложио у своме рапорту од 20 авг. ов. г. да Србија своју стоку шаље железницом у јужну Македонију, ту да је „национализира“ и одатле да је сувим увози у Грчку. Други би пут био да Србија закључи трговачки уговор са Грчком. У првом случају питање је да ли ће Србија имати великих извозника стоке, који би умели и нашли рачуна да се баве Тим национализирањем стоке,“ (које би одмах могло постати задатак за нарочиту студију нашега консулата у Солуну) или би сама држава, преко свог трговачког агента, управљала тим Бослом. Даље је при тој методи питање: да ли би грчки консули у дотичним турским провинцијама врло радо давали нашим извозницама потребне сточне пасоше о њеном национилизирању, или би у томе правили тешкоће? На другом путу