После смрти пак слава му је била још већа и крај из кога је (Дофинеја) сачувао је о њему и о његовим јуначким делима мноштво успомена, које су даље раширене и појачане тако да је Бајар постао од највећих јунака француског народа у даљној прошлости. И зато ако, насупрот страним изворима о догађајима у којима је Бајар суделовао, загледамо у дела која су о њему писали његови земљаци, савременици и последници, у његове животописе обрађене у виду епа о народном јунаку и о његовим јуначким делима, наћи ћемо исто што смо горе констатовали у нашим народним песмама: Бајар је најистакнутија личност у походу Француском у Италију, он је јунак који чини чуда и сви догађаји груписани су око њега, а о старешинама његовим (војсковођама, с чијим се именима сусрећемо на сваком кораку у изворима страног порекла, једва да има трага, па и кад га има, то је да би се овај народни јунак што јаче истакао. 158)

Овај пример из туђе историје и традиције, који својим карактерним одликама потпуно одговара горе констатованом односу између података страног порекла о догађајима с краја XVII столећа на српском терену и народних песама, чијим је историјским елемементима извор у тим догађајима, мислимо да одбија и једину замерку, која би се могла учинити нашем суду о времену и кругу, у коме треба тражити историјску личност што одговара Муси кесеџији у онаквим народним епским песмама.

158) В. нпр. у La très joyeuse, plaisante et récréative histoire du bon Chevalier sans peur et sans reproche legentil seigneur Le Bayart, composéé par le Loyale Servviteur. Paris, Garnier frères, 1882, Chap. XXVIII—XLI. ИСТОРИЈА У НАРОДНИМ ЕПСКИМ ПЕСМАМА 10

ГЛАВА ШЕСТА

Терен постанка и еволуција народних епских песама о Муси кесеџији и Ђему Брђанину.

Кад смо се латили да покажемо да уопште народне епске песме о Марку Краљевићу у данас познатом виду нису продукат његова времена нити онога одмах после тога, него столећа ближих нама, разних покољења и разних етничких средина, и да се у њима сачувани историјски елементи тичу каснијих догађаја, о којима је било песама па су се контаминовале с већ уопштеним песмама о Марку, није довољно што смо у песмама о његовим противницима Муси и Ђему показали њихове заједничке елементе и заједнички извор онаквим историјским елементима. Задржати се на томе, значило би не довршити започети посао и не показати праву еволуцију народних песама о Марку, која није завршена контаминовањем ранијих песама о њему с песмама о каснијим догађајима, јер се и у песмама с најбоље очуваним траговима, који имају извор у обележеним догађајима с краја XVII столећа, налази каснијих примеса, којима треба одредити порекло, да би нам и целокупна еволуција песама о Марку и њихов данашњи вид били што јаснији. Прво пак питање, на коме нам се треба задржати и које ће нам пречишћено послужити не

само да што лакше објаснимо касније примесе и различну еволуцију песама о Муси и Ђему на разним деловима пространог терена, него и за потврду излагања у претходним одељцима, јесте питање о терену постанка песама о догађајима и личностима с краја XVII столећа, терен с кога су се шириле на разне стране уопштавајући се у толико јаче у колико су се више удаљавале од њега.

Али у колико је ово питање интересантно, у толико је више тешко, једно, што се за ове народне песме, као и за друге, нема непосредних дата о времену и месту постанка, и друго, што у самом почетку разматрања овог питања наилазимо на једну тешкоћу, на једно принципиелно неслагање дата, од којих се полази у разматрању, Јер, ако се пође од нашег тврђења, по коме историјским елементима у епским народним песмама о Муси и Ђему извор треба тражити у горе обележеним догађајима из год. 1687—1689, и на једној страни узме у вид принцип, по коме епска песма о историјском догађају у првом реду постаје на терену догађаја, због чега песма тамо очувана и после дужег времена има вид најприближнији првобитној песми, а на другој страни онакву поделу песама о Муси и Ђему с тог терена на две групе, и у вези с тим констатовани факат: да у песмама друге групе има више и подробнијих историјских и топографских елемената него у песмама прве групе, чији терен куд и камо више одговара терену историјских догађаја груписаних око имена Јеген-паше - пада у очи ово одступање од једног тачног и јасног принципа. При том поређењу пада у очи да епских песама с највише историјских елемената, којима је извор у догађајима у год. 1687 — 1689 немамо у

првој групи, чији терен одговара терену најинтензивнијег Јегенова рада, него с терена поред њега. Одкуда то? Шта је томе узрок? Је ли ту, доиста, одступање од једног од најосновнијих принципа о постанку епске народне песме о историјским догађајима, и ако јесте, шта му је узрок? Јер ако није то, ако нема узрока, којим се такав појав може објаснити, значило би да је погрешан наш горњи закључак, по коме је извор оним историјским өлементима у народним епским песмама о Муси и Ђему у догађајима из год. 1687-1689.

Ми мислимо да се овај појав може објаснити и поред свег његова загонетна карактера. И то мислимо да је потребно учинити не само ради поменутог принципа, који је, стицајем прилика, доведен у сукоб с другим једним, исто тако од најосновнијих за проучавање народних умотворина, него и зато што ће се, правилним посматрањем овог сукоба и резултата који отуда проистиче, објаснити и прави однос између прве и друге групе песама о Муси и Ђему и уопште однос епских народних песама у јужним и северним крајевима српским о историјским личностима и догађајима, да се обележи она и досад више пута констатована разлика између њих у многом погледу па и у погледу историјских елемената, а изнад свега тога разлика која постоји у погледу карактера епске песме између много ужег терена источних и много ширег терена западних крајева српских.

О српској епској песми, о историјским личностима и догађајима у њој, о терену на коме је постала, нарочито у данас познатом јој виду, из кога се ширила на разне стране, постоји једно мишљење које се одржава доста упорно, али на које се

ми досад у овом нашем истраживању нисмо освртали, што се нисмо хтели ослањати ни на какво мишљење, ни на какву претпоставку. У овом пак тренутку можемо се осврнути на њ, не што би се користили њим за одређивање правог терена постанку песама о догађајима из год. 1687-1689, Већ што је, по њему, терен, на коме је српска епска песма добила данашњи вид, на њему се највише одржала и одатле се ширила на север, исток и југ, и постала заједничком својином Срба, Хрвата и Бугара, у главном терен друге групе песама о Муси и Ђему, само нешто проширен. Према том мишљењу, које заступају најбољи познаваоци народних песама, излази да су и ове песме о Муси и Ђему, као и остале о Марку Краљевићу, постале тамо и одатле се шириле на север, исток и југ. 159) Па и према овоме што смо ми досад изнели, не изгледа да је било друкчије, јер од песама свих трију група, оне из друге имају и највише и најподробнијих историјских и топографских података, о па би се према томе могло закључивати да су оне и најближе првобитним песмама о оним историјским догађајима, и да је њихов терен уједно терен првих песама о Муси и Ђему. Али ма како да је горње мишљење погодно за обележавање првобитног терена ових песама, ми се нећемо наслањати на њ из више разлога: прво, што се то мишљење не односи само на песме о Марку Краљевићу него и на друге уопштеног типа о личностима ранијих столећа, док ми овде не само што не узимамо у вид све песме уопштеног типа о личностима ранијих столећа, него ни све о Марку

150) Јагић у Archiv f. Slav. Philologie, Bd. XVI, 232; Халански, Op. cit. 740—741; Маретић у Radu, књ. 132, стр. 45.