že se slovo to dostalo do textu dříve než-li teprv na srbskochrv. půdě. Ano, zdá se mi, že bylo již v prvotním překladě. Musíme uvážiti, že Lc. 18, 8, kde se výraz vyskytuje, patří ke kompletornímu textu, nevyskytuje se ani v Ass., ani v Sav., nýbrž místo to dostalo se teprv až do Ostr. Toto &ọa je právě v celem ev. textu jen na našem místě se vyskytující tázací částice, předpokládající zde negativní odpověd. Snad si tedy původce překladu této kompletorní části s timto slovem navěděl rady a ponechal je v ckslov. textu, buď tak jako tam shledával mnoho jiných řeckých výrazů, aneb ponechal je tam jen prozatím, až by se dopátral hodícího se výrazu církevně-slovanského. K tomu pak již nedošlo a tak by tam bylo zůstalo apa. V Ostr. máme za to (vedle an ještě) EH: OGPAWIEтK AH Eн kρ a to by snad nasvědčovalo tomu, že se apa nezamlouvalo a hleděli jinak slovo to nahraditi. V Nik. je jen pшTETь AH Rkрoy HA SEMAN, tedy by bylo apa prostě vynecháno a tak je tomu i v Dobřejš. Naproti tomu máme v Mar. a Zogг. уá◊... ^н: CH1⁄4 чABYKCK' пришедъ субо обраштетъ ли вѣрж на земи. Toto субо је v ostatním textu pravidelně za ❝oa lišící se jen přízvukem a sice se vyskytuje v aprakos-textu 8 krát (Mt. 7, 20; 17, 26; 18, 1; 19, 25, 27; 24, 45; Lc. 1, 66; 8, 25) a v kompletorním 7 krát (Mt. 12, 28; Mc. 4, 41; 11, 13; Lc. 11, 20, 48; 12, 42 a 22, 23). 2 krát máme toto čoɑ též v Ap. a na obou místech (Act. 8, 30 a Gal. 2, 17) nalézáme v textech Aи oуão (na 1. místě Slěpč., Šiš., Hval., Christ.) a os... оуãо... Aн (na druhém Ochr., Šiš., Hval., Christ., ale Slěpč. нEо... Aн, tak jako Zogr. Lc. 11, 48, což je spíše chybou). Kdo psal zde Hval. text, neměl tedy nic proti н уão za čo̟ɑ a kdyby byl měl ve své předloze k ev. textu tento výraz, byl by jej byl zajisté též ponechal. Správněji řekneme, že to platí vůbec o původci této redakce.

Co se týče výrazu озмьρEно Внно za ř. έouvqvioμivos oivos Мс. 15, 23, Ass., остранено Nik., осьмиранено Nik. b., изморьно Hval. proti uтн◊ bнн◊ Zogr., Mar., Ostr., ◊дтÊно Sav., Vrač., jeví se nám v tomto ouтh tak volný překlad, při němž rozhodoval též v. 27, 34 v Mat. (A4шA EмOY пHTH 4Th Ch зличи размѣшинъ), že může pocházeti spíšě od Cyrilla. Pozdější upravovatelé přilnuli zase více k řeckému textu, zde zase musil býti v popředí ovšem i Ass., a tak vzniklo ono ♦змьρEн a pod., ale ne snad teprv na srbsko-chrv. půdě; Trn. má огорчено, Dobrom. размѣшено.

Jiné nepřeložené výrazy řecké vyskytují se nejen v našich památkách, nýbrž i také jinde (to platí ostatně i o uvedených zde), tak že nemohou rozhodovati. Výrazů více méně průkazných vlastně tedy ani není. Nemůžeme tedy vůbec tvrditi, že by se ve skupině Nik., Nik. b. a Hval. projevovala soustavně neb aspoň poněkud nápadně zvláštní snaha po zachování staršího rázu textového. Ano mohli jsme dokonce již i jakési novotaření v této skupině památek pozorovati, aspoň v některých případech. Jsou zde sice zachovány i mnohé archaismy, avšak něco obdobného můžeme pozorovati i v jiných srbsko - chrvatských památkách. Vzpomeňme si jen na Ap. Šiš.

Crkslov. text tetra-evangelia dostal se podle všeho již záhy na srbsko-chrvatskou půdu, přece však měl již za sebou jakousi historii svého vývoje. Skládal se, jak jsme viděli ze dvou částí různého původu: byla to starší část původního aprakos-evangelia a o něco později přeložené části kompletorní. Původcové překladu těchto kompletorních částí neprovedli unifikaci celého tetra-evangelia co do lexikálního materiálu, na hotové částí aprakos-evangelia neměnili nic, ač tu a tam sami v částech jimi přeložených volili jiné výrazy než-li byly v aprakos-evangeliu. Práce jejich byla dobrá, byť se i nemohla rovnati práci vykonané Cyrillem. Ta byla až na to, že ponechal v textu jěste velmi mnoho řeckých nepřeložených výrazů, ovšem výtečná: překládal volně, hleděl všude spíše vyhověti smyslu a nelpěl otrocky na liteře. Poněkud to můžeme také ještě pozorovati u překladatelů kompletorních částí. Na tuto dobrou práci přišla však později pohroma. Přišly generace, které nelpěly na duchu, nýbrž na bezduché liteře, překlad musil se doslova shodovati s řeckým originalem, čímž utrpěl někdy i smysl. Původcové tohoto potvoření neby-li mnohdy ani dostatečně mocni řeckého jazyka. Tímto způsobem vznikly též některé hrubé chyby, za které ovšem nemůžeme činiti Cyrilla zodpovědným. Utrpělo stejně jak jeho dílo - tedy text původního aprakosevangelia, tak i dílo jeho pokračovatelů tedy kompletorní

text: zde nebylo již rozdílu.

V Brně, dne 7. dubna 1925.

Václ. Vondrák.

Језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца код Ђуре Даничића и његових савременика.

У ХІХ веку један народни диалекат постао је заједничким књижевним језиком свих Срба и Хрвата. Примајући свесно једно наречје штокавског говора за свој књижевни језик, и Срби и Хрвати показали су у току XIX века да се осећају као један народ. Чак у случају кад би се могло претпоставити да су некада били два народа, они су тим актом показивали у ХІХ веку да су постали један народ.

Али овако општим закључцима наука о језику не може се задовољити. Она је морала утврдити, полазећи од тачно одређених и правилно протумачених факата, како стоје узајамно и у прошлости и у садашњости они диалекти којима су говорили и којима говоре данас Срби, Хрвати и Словенци, јер од тога зависи и обим и садржај њеног предмета.

Наука о српскохрватскоме језику улази у велику област словенске филологије или лингвистике. Зато су, нарочито у прво време развитка српскохрватске лингвистике, до Даничића и Јагића, мишљења словенских филолога имала велики значај и за разумевања питања о српском и хрватском језику. Нарочито мишљења двојице од њих, Шафарика и Миклошића, имала су снажнога одјека код Срба и Хрвата. Последњи утицаји њихови изгубили су се тек око 90тих година прошлога века, иако су наши домаћи научници већ знатно пре тога времена изнели своја мишљења, која су у науци најзад и победила.

Павле Јосиф Шафарик био је врло уман научник, са ретком научном проницљивошћу. Истина, он није био ни искључиво филолог, ни лингвист, већ учени етнограф; али је морао стално мислити и говорити и о језику као о једној од најбитнијих етнографских црта свакога народа. Он је у груписању словенских језика ишао за Добровским, узимајући руски језик и јужнословенске језике у једну групу, а западно

словенске у другу (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, Ofen, 1826, стр. 33—34); али ја нећу говорити о првом времену његова рада када је он и бугарски језик сматрао диалектом српског језика. Већ ћу се задржати на његовом мишљењу изнесеном о нашем језику у знаменитој и данас књижици Serbische Lesekörner, које је доцније и у својим „Старожитностима“ и у „Slovanský Národopis“ још више развио и удубио. Међу јужнословенским језицима, које спаја са руском језичком групом у југоисточну грану словенску, он разликује бугарску групу, са старословенским језиком и новобугарским, и илирску групу, са српским, хрватским и корушко-словеначким наречјем. Иако је Шафарик друкчије гледао на ова наречја него што ми данас гледамо, његова општа концепција јужнословенских језика ближа је данашњој него ли иједног другог слависта тога времена.

Из овога се види да је оваква концепција о некадашњем језичком јединству Срба, Хрвата и Словенаца, за које Шафарик даје, са много оштроумља, и главне језичке особине (Slov. Národopis, Praha, 1842, стр. 47), била потпуно у духу Шафарикова времена и у складу са великим духовно-културним препорођајем који се вршио код Срба, Хрвата и Словенаца, са Илирским покретом, који се доцније претворио у Југословенски покрет. Зато су претставници ових покрета и били верни заступници идеја Шафарикових, бар у овим њиховим општим контурама (исп. ниже).

лектом

Ако упростимо Шафарикове називе и преведемо их на данашње, онда би његове мисли о главним диалектима нашим биле ово: све што говори и штокавским и чакавским диаон је називао српским именом1; истина, он је поштено и искрено додавао да се они који се јужно од Купе находе, затим становништво Истре, великог дела Далмације до Цетине, па и преко ње чак до Неретве, затим на исток у турској Хрватској називају Хрватима, као и у време Константина Порфирогенита; али их је он, не дирајући у њихово име, приписивао све српскоме језику. За Шафарика, дакле, чакавске особине нису биле такве да му дају довољно права да чакавски диалекат одвоји од штокавског. Хрватски кајкавски диалекат

1 B. Serb. Lesekörner 7, Slov. Star. II 325, Slov. Národ (издање III, 1849), стр. 63.

сматрао је Шафарик хрватским наречјем (иако се оно у ранијим књигама назива „ словенским“), а словеначко-крањски (или ранији словеначко-корушки) - словеначким наречјем, за које је сматрао да је блиско

хрватском. Са оваком поделом диалеката и оваквим називима ми се данас не можемо сложити; али има нешто што је код Шафарика и у овоме врло драгоцено: он је јасно осетио сву близост чакавског диалекта према штокавском, која се порећи не може, а тако исто је осетио и сродност хрватског кајкавског диалекта са словеначким; само би, како изгледа, Шафарик био спремнији да словеначки диалекат назове хрватским него ли обрнуто.

Иако је Шафарик, у главноме, кајкавски диалекат грађанске Хрватске називао хрватским језиком, из његова изношења било је јасно да у највећем делу своје земље Срби и Хрвати говоре једним (илирско-српским или српским, како га је он називао) језиком. С друге стране, и Срби и Хрвати и Словенци чинили су једну већу, „илирску“ језичку заједницу. На основу тога су могли рећи 1850. г. учесници „Књижевног договора" (и Срби, и Хрвати, и Словенци) да један народ треба једну књижевност да има, па зато примају јужно наречје штокавског диалекта као свој, заједнички књижевни језик ...

Али многи други, иако су примали идеје Шафарикове, нису могли да се помире са оним потцењивањем чакавског диалекта које се находи код Шафарика. Тако Б. Шулек у своме чланку о Србима и Хрватима („Neven" за 1856, 233 244) труди се свима силама да докаже да су Хрвати и Срби штокавци, а да су чакавци 1 остаци од оних Словена који су на Балканском Полуострву били пре доласка Срба и Хр

1 Он је имао интересантних података о чакавском диалекту, које је добијао од М. Сладовића (исп. Вукове Скупљ. Грам. и Полем. Сп. III 449-450). Међу цртама које спомиње Шулек има их које су за оно време могле значити открића (интересантно да Шулек није знао за чланак А. Мажуранића у Kolu III!): исп. 6 = = е и каткада о: sesec, mrtveški, ves (село), čo (= ča); вокално 1: pln, pelnica, valk (vlk), vona, jabelko (jaboko); облици као jagla (igla); ę - а иза непчаника; jatra, jati, jazik, čado; kri (поред tiki и т. д.), облици part. praes. gledaje, leže, govore; vineti (изнети); имперф. veljahomo; облици budu, volju 1 p. praes., као и vaju gen. dual., вероватно су узети из старијих споменика. У лексичком материалу има такође интересантног и значајног.