да се истакне. Остајало је да се ближе одреде унутрашњи односи међу самим јужнословенским диалектима. Јагић је износио сродност словеначког језика са српскохрватским (исп. нарочито Arch. XX 34 и даље), али њихове односе није довољно јасно формулисао према осталим јужнословенским диалектима. То је било остављено науци нашој после овог времена да учини. И, заиста, иако се признавала тачност претпоставке о неједнаком пружању језичких црта у сродним диалектима (о неједнаким изоглосама или изофонама и сл.), ипак се увидело да су извесни делови извесне диалекатске територије гушће повезани једнаким особинама него ли други, тако да се може говорити о ближој сродности по језичким цртама једних крајева него других. Полазећи од тих констатовања утврђено је (опет не без помоћи и самога Јагића 1) да се на Балканском Полуострву једна језичка заједница Јужних Словена развила у две диалекатске групе: источнојужнословенску, са некадашњим старословенским језиком и бугарским, и западнојужнословенску, са словеначким и српскохрватским језиком.

Ја нећу излагати даљи рад у том правцу; али морам нарочито истаћи да су ови резултати наше науке дали могућну основицу за још дубље и још тачније одређивање односа међу нашим диалектима и реконструкцију историје нашега језика.

У току ове расправе видели смо да међу свим питањима централно место припада утврђивању српскохрватског језичког јединства. Оно је отварало нове видике и даље перспективе. Велики део заслуге што се до њега дефинитивно дошло, после многих лутања и колебања, припада несумњиво двојици великих научника нашега народа: Ђури Даничићу, који је и сам имао неко време сумње и колебања, и Ватрославу Јагићу, који је готово од првог дана свога научнога рада исповедао то као научну истину, и то још онда када је научно није могао доказати. Доцније, они су обојица за њу дали и врло богат материал и врло чврстих доказа. Тако је најзад утрвен пут правилном развијању погледа о прошлости нашег језика.

А. Белић.

1 Исп. напомену у Arch. XIX 276 и даље, затим Arch. XX 34 и даље; Arch. XXII 11-38.

Nekoliko reči o jeziku srpsko-hrvatskih protestantskih knjiga.'

Napisao M. Murko.

Književni rad jugoslavenskih reformatora, glagolskom, ćirilskom i latinskom azbukom, koji je bio namenjen Hrvatima, Srbima i Bugarima sve do Carigrada“, još nije dovoljno proučen, ocenjen i iskorišćen za istoriju srpsko-hrvatskoga jezika.

U kratko doba (od g. 1561. - 1565., 1568.) naštampali su jugoslovenski protestanti 30 spisa2, koji imaju veliku važnost, jer su ih izdali čakavci, većinom iz krajnjeg severo-zapada. Prvi je glavni radnik kod ovog pokreta bio Stepan Konzul, rodom iz Buzeta u Istri. Istrani su bili također: prevodilac Juraj Cvečić te slagač i korektor Matija Pomazanić; osim toga korektori, koji su radili u domovini: Ivan Fabjančić iz Pazina, Matija Živčić, kapelan i vikar u Pazinu, Franjo Hlej, župnik u Gradišću,3 Ivan Lamella, župnik u Toplicama u donjoj Kranjskoj, a rodom iz Pazina. Odličan saradnik Juraj Juričić bio je iz Vinodola u Hrvatskom Primorju 4.

Svećenik u Istri (i Kranjskoj) bio je također Antun Dalmatin 5 (latinski Dalmata), koji je najviše uređivao ćirilska izdanja, te je svakako polazio iz susednih krajeva Dalmacije, možebiti već iz Senja, koji se je tada brojio u Dalmaciju, ili ostrva kao Rab. Sličan Dalmatinac bio je i Leonardo Merčerić, koji je preveo proroka Isajiju“.

1 V. moju raspravu „Die Bedeutung der Reformation und Gegenreformation für das geistige Leben der Südslaven“, Slavia IV. (još nije štampana).

2 Fr. Bučar, Povijest hrvatske protestantske književnosti za reformacije, 240-241.

3

3 Ib. 85, 205, 107, 208. G. vicekonzul dr. Krecar iz Istre me je opozorio, da bi Gradišće moglo biti Gračišće.

4 Ib. 118.

5 Bučar o. c. 94. Hrvatski se je potpisivao Antun Dalmatin kao Konzul Stipan Istrian, retko pravilnije Istranin.

6 Ib. 126.

Reformacija je svuda mnogo uradila, da je književne jezike postavila na osnovu živog govora, ili je neke jezike uvela u red literarnih (kao slovenački i oba lužičko-srpska), jer polazeći od 14. glave I. poslanice sv. Pavla Korinćanima morali su reformatori širiti evanđelsku nauku na „razumljivom“1 t. j. narodnom i savremenom jeziku. To je vredilo i za naše protestante, te je radi toga jezik ovih čakavaca 16. stoljeća iz Istre i susednih krajeva veoma važan. Nikad pre, a ni kasnije nije Istra igrala u kulturnom životu takovu ulogu.

Na žalost se od ovih protestantskih knjiga u Zagrebu i Beogradu sačuvalo veoma malo, a filolozima je bilo odveć daleko do Ljubljane i Beča, a još dalje do Nemačke, gde ih se je najviše sačuvalo, osobito glagolskih i ćirilskih, koje su nemački vladari i gradovi dobivali na dar, te kao kuriozitete bolje sačuvali, nego li one latinicom štampane. Od 9 latinicom štampanih knjiga sačuvalo se 6 samo po u jednom izvodu. Tako si možemo tumačiti, da Đura Daničić za svoju „Istoriju oblika srpskog ili hrvatskog jezika“ (1878.) nije upotrebio nijedne ovake knjige (o „Sintaksi" da i ne govorim), i da su za „Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika“ Jugoslavenske Akademije bili upotrebljeni samo glagolski Katekizam, glagolska Postila, „Prvi i drugi del Novoga Testamenta" ćirilski (Apostoli pars iz Šafaříkove ostavštine u Pragu je deo Novoga Zaveta2), ali i ove najvažnije knjige nije bilo u Zagrebu, tako „da se primjeri iz nje ne mogu kontrolirati ni prema potrebi raširivati“.

Posle g. 1897. upotrebljen je latinicom štampani prevod Proroka, koji je izdao Jagić po jedinom sačuvanom eksemplaru. Dakle svega veoma malo za veliki istorijski Rječnik!

1 Sr. osobito stih 9 (po Vuku): Tako i vi, ako nerazumljivu riječ rečete jezikom, kako će se razumjeti šta govorite? Jer ćete govoriti u vjetar.

U predgovoru k glag. (najvažnije ćirilske variante u zagradi) Novomu Testamentu pozivlju se Antun Dalmatin i Stipan Istrian na Pavlovu poslanicu Rimljanima I, 14: „znamo... da dužni esmo svim ljudem, Grkom zaiedno i Barbarom i tako učenimь kako neučenim. Toga radi esmo va ovo naše tĨmačeňe ove priproste, navadne razumne, obćene, vsagdaňe, sadašnega vr()mena besede, koie Hrvatь, Dalmatini i drugi Slov()nci, i Kraňci najveće va ňih govorenju govore, hotыli postaviti.“

2 Rječnik hsj., VI., 936. Osim toga je krivo, ako se knjiga pripisuje A. Dalmatinu, jer i Stipan Istrian (t. j. Konzul) ne stoji zabadava na zaglavnom listu.

Kako lepo mogu služiti protestantske knjige za istoriju srpsko-hrvatskoga jezika, dokazao je Leskien u glavnom samo na primeru deklinacije u Prorocima.1

Po svemu mogli bismo misliti, da su naši protestanti pisali čistim čakavskim, u glavnom istarskim govorom svoga vremena. Tako bi i bilo, kada bi bili naši Istrani i severni Dalmatinci počeli pisati sasvim na novo; ali oni su imali pred sobom već dalmatinsko-čakavski prevod Lekcionara (poslanice i evanđela za nedelje i praznike) za sto godina stariji po postanku i već štampan od Bernardina Splećanina (1495, II. izd. 1543). Da su se njim mnogo služili, sasvim je razumljivo. Najpre je ovo mišljenje izrazio Leskien 2 i Rešetar3, a tačno dokazao Ivan Polović1 za evanđelje po Mateju.

Osim toga bili su Konzul i njegovi Istrani, a i Primorac Juričić, popovi glagoljaši, a svakako i Antun Dalmatin, jer je sam uzimao ućešča kod štampanja glagolskih knjiga i ćirilske po njima uređivao. Za njegovo glagoljaštvo govori i njegova živa hrvatska svest, tako da čitamo na pr. u ćirilskim Artikulima [str. кг]: Ховацкога езика, в Хрватцки, предраги, Хрвате, gde stoji u glagolskom izdanju: Словенскога, ва словенски, Словенци.

Osobito glagolski misali i brevijari su mnogo uticali na prevode naših protestanata, ne samo štampani i pisani tekstovi, nego treba misliti i na to, da su mnogo iz ovih knjiga popovi imali u pameti i nehotice prenosili u svoje prevode i sasvim novih protestantskih knjiga, kako su: Edni kratki i razumni nauci (t. s. Loci communes theologici Melanchtona), Artikuli ili deli prave stare krstianske vere (Trubarova kontaminacija Confessiones tres, augsburske, würtemberške i saksonske), Postila (tumačenje evanđelja za nedelje i praznike), Crikveni ordinalic (Würtembergische Kirchenordnung), Spovid i spo

1 A. Leskien, Grammatik der serbokroatischen Sprache, 425-430.
2 Berichte der sächsischen Ges. d. Wissenschaften zu Leipzig, phil. hist.

Gruppe, 33 Bd.

3 Arhiv f. sl. Ph. XIII, 184.

73.

4 Trubarov zbornik (Zbornik Matice Slovenske, X. zv., 1908) 56 Bila je to obična domaća radnja za državni ispit, koju sam zadao svojemu gračkome đaku.

5 Podvučeni deo titula ćemo dalje citirati kao kratice.

6 Prema predgovoru glagolskog Novog Testamenta izvađena iz postila Lutheri, Melanchtonis, Losii; u predgovoru Postile same stoji na poslednjem mestu Brentii (Brenz).

znanje prave krstianske vire (Confessio Augustana), Bramba augustanske spovedi Apologia imenovana (Apologie der Augsburger Confession), Edna kratka Summa nikih prodik od tĺče [tuče] i od čarnic, Beneficium Christi, govorenje vele prudno. Osim toga ima u ovim novijim knjigama puno citata iz sv. Pisma, koje izdavači barem obično nisu na novo prevodili, nego su ih uzimali gotove iz prvih knjiga.

Dalje je poznato, da su se Konzul i Dalmatin, dok je Trubar vodio njihovo preduzeće, služili njegovim slovenskim prevodima. Oni sami kažu, da su prevodili „iz kranjskoga“ Novi Testament, Razumne nauke, Artikule i Postilu, a to vredi svakako i za Katekizam1 i Abecedarij. U koliko su uticali slovenački tekstovi, i kako, pokazali su do sada Fr. Vidic2 za Artikule, a I. Polovič za evanđelje po Mateju.3

Slovenački uticaji su dakle još malo proučeni, ali se ne smeju ni precenjivati ni podcenjivati. Nemci, kojima su bili pristupni samo nemački Trubarovi predgovori, pripisuju Trubaru previše učešća kod izdavanja srpsko-hrvatskih protestantskih knjiga, i naročito Th. Elze je u svojim studijama nepravedan prema Konzulu i Dalmatinu. Istina je, da Trubar nije bio običan prevodilac, kao Konzul i Dalmatin, jer je svoja vrela samostalno prerađivao, a neka dela i sastavljao iz raznih knjiga; osim toga je on početnik sasvim novog književnog jezika, ali i Dalmatin i Konzul su znali napisati barem svoje predgovore, a njihov jezik stoji svakako više Trubarova.

Jezik naših protestanata ne može dakle biti čist i jedinstven istarski ili severodalmatinski čakavski govor druge polovice šestnaestoga veka, već ima u njem i starijih i južnijih čakavskih, crkvenoslovenskih i slovenačkih elemenata. I tako premda nije doduše čist i jedinstven, ipak se lakše podnose u njemu crkvenoslovenski elementi, nego germanizmi u Trubarovim knjigama.

4

1 U nemačkom predgovoru glag. Katekizma priča Trubar, kako je savetovao Konzula, da prevede s pomoćnicima njegov (vidi se to iz sadržaja) Katekizam wölche von den Crobatischen Priestern in Lands Crein übersehen, corrigiert und uns zu trucken übersent seind. Ovakih mesta moglo bi se više navesti iz korespondencije Trubarove i drugih izvora.

2 Letopis Slovenske Matice za I. 1898., 113

3 Trubarov zbornik, 59 62.

129.

4 Nisu isključeni mali uticaji i drugih slovenskih jezika, češkoga, poljskoga i ruskoga, jer se naši protestanti pozivaju i na ovake knjige, ali dokaza zato dosada nemamo.