дер Голцом да пошље турску војску у Пловдив да поврати status quo ante, на што је Султан био најпре пристао, па се после неколико сахати дао уплашити, да је за њега лично опасно смањивати гарнизон цариградски. Од свога пада 1885. Кучук Саид је живео у пензији, попуњавао је своје образовање, (јер је своју каријеру почео као обичан писар на Порти) и научио је прилично француски. Он је ретке интелигенције, брзо и поуздано формира врло тачно мишљење о људима и стварима; страшно је тврдоглав и човек апсолутно чистих руку. У спољној политици нагиње Русији. Његово наименовање тешко да ће бити по вољи Инглеској и Аустроугарској. Крвни је непријатељ капитулација.

О Туркан-паши сазнао је : да је Арбанас. Свршио је грчку гимназију у Јањини, где му је садашњи Патријарх Антим VII. био професор. Доцније добио је европско образовање. Дипломат из каријере. Поред свих слатких манира турски фанатик, али >son fanatisme n'est qu'apparent, pour parvenir.

29. маја 1895. добио је посланик извештај да је рашкопризренски митрополит Мелентије на смрти. Он је одмах прекинуо писање рапорта о промени на Порти на је одјурио у Фанар да »кује гвожђе док је вруће« т. ј. да заснује свој рад на томе да српски архимандрит Дионисије буде изабран за митрополита рашко-призренског чим Мелентије умре. О овоме разговору са Патријархом написао је нарочити рапорт своме шефу, али се копија тога рапорта не налази у овим хартијама.

Вративши се из Фанара посланик је одмах отишао на Порту да посети новог Министра Спољних Послова и новог Садразама.

Туркан-паша примио га је врло љубазно. На честитања одговорио је како је и сам дипломата из каријере, како је врло срећан што у сад. дипл. кору у Цариграду има тако пријатних људи, са којима ће бити право задовољство радити.

»На то му ја рекох реферише посланик у спом рапорту од 30. маја 1895. Пов. No 322. да сам уверен да ће наши службени одношаји бити не само пријатни него и срдачни, јер и ја имам срећу да заступам једну државу у којој сам Суверен управља спољном политиком, јер после лањског пријатељског састанка наших узвишених Господара, никакав наш службени посао не може наићи ни на какве тешкоће. Мислим да сам овом реченицом постигао што сам хтео, јер је Туркан паша после ње удесетостручио своје љубазности. Да бих га вратио на оно што је мени прече, ја му као доказ за горњу реченицу наведох

нашу конзуларну конвенцију. Питање рекох на коме се радило десет година, па се није могло свршити, сада је за неколико месеци доведено дотле, да су уклоњене и последње сметње; акт за ратификацију већ је у Јилдизу, и да није било последњих догађаја, који су апсорбирали сву пажњу, конвенција би наша већ била ратификована, јер су ми надлежни у двору већ честитали на царској иради која је о томе већ изашла. Тај успех релативно кратко време од како ја на њему радим са свим је појаман, јер та конвенција не само да је подједнако корисна за обе државе, него ће она у рукама Царске владе бити снажно оружје за њему борбу противу страних капитулација. Али ја злоупотребљавам даброту В. Пр. кад већ на првом нашем састанку, и пре него што је оно имало каде оријентирати се у своме ресору, досађујем одмах пословима.« Моја напомена о капитулацијама тако је жацнула Туркан-пашу да је чисто поскочио на својој столици, и рече: »Напротив ја сам врло захвалан В. Пр. што је изволело одмах додирнути један од послова који су у раду, јер прво, ми не треба да изгубимо ни један тренутак за послове који су корисни за наше државе, а друго, мени је добро дошло све што нам може помоћи у нашој борби противу капитулација, чије би укидање за нас била права срећа. - И Туркан-паша узе калем и хартију те записа нешто и обећа што скорије говорити са Њ. Светлошћу о тој ствари. Ја га потсетих и на то да чекам на одговор на моју ноту о трговачком уговору. Он и то записа.

>У салону Великог Везира скоро је цео диплом, кор, сем Руса. Сер Филип остао је код Садразама 21/2 сахата, што је учинило да је Антим VII., који је такође чекао морао да оде. Тако исто и Каталани, и немачки отправник послова фон Донерсмарк. У неко доба отворише се врата од Садразамовог кабинета, из којега изађе сер Филип са својим драгоманом, Блоком, а за њима један човечуљак, коме су се она двојица клањали.

Тај човечуљак са проседом брадом и са лицем старог расејаног немачког професора, то беше нови Садразам. Пошто је испратио Сер Филипа тумарну међу нас, стаде се руковати с нама, говорећи свакоме »Имам некога да примим; сад ћу ја доћи. Белгијски посланик хтеде онако с ногу да сврши са својом аудијенцијом па му рече како је дошао само да му честита, али Кучук Саид и њему рече ⟫Сад ћу ја доћи па оде у свој кабинет, а векилефендија уведе американског посланика. Ми, који остаемо у салону, стадосмо се згледати и питати шта му

значи оно »сад ћу ја доћи, кад ми сви чекамо на ред да идемо к њему? Ја сам се тешио да имам само још једног колегу пред собом, кад барон Каличе уђе у салон. То је значило чекати један сахат више. Тако је и било. Тек пошто су сер Филип и Каличе прегњавили Кучук-Саида дође ред и на нас. Очевидно сада не беше моменат за ону беседу коју бејах у глави скројио за мој први разговор са новим Садразамом. Ја дакле промених план и задовољих се да му поред честитања кажем само ово: »Ако Ваша Светлост узме у обзир колико су тесно везане судбине Турске и Србије не само у прошлим вековима, него нарочито у наше време, када су и интереси наших држава скоро идентични, као што доказује лањски долазак мога Суверена у походе Њ. Ц. В. Султану, онда ће В. Св. разумети да моја честитка није само учтивост него израз моје среће што су послови царства опет поверени опробаним рукама таквога турског патриоте и државника као што је В. Светлост«.

>Садразам ме је непомично и са разрогаченим очима гледао и ћутао... Међутим није се било још чуло да је Кучук-Саид икада имао наступ лудила. Ја наставих: »Да, Светлости, ја сам срећан, јер сваку срећу царства осећам као своју, као што је и свака брига његова и наша брига«.

Сад се одреши језик и новом Садразаму. Говорио је лагано, бирајући реч по реч.

Ја срдачно благодарим В. Пр. на драгоценим речима, које ми је сада изволело казати. Веома ми је мило што видим да и В. Пр. као и Ваш претходник... (овде се мучио да настави фразу, али не рече кога мог претходника мисли, ни у чему смо нас двојица слични, него напусти ту реченицу несвршену). За сада могу само поновити, колико се радујем идентичности наших идеја. Овде В. Везир опет запе. Ја му похитах у помоћ >> тим идејама, Светлости, ја бих желео да се опширно разговоримо. Али ја видим да моменат није подесан за опширнији разговор. С тога ћу ја, ако В. Св. допусти, други пут нарочито доћи ради тога разговора на устадох. Овако сам урадио не само што одиста тренутак не беше згодан да говорим ни о нашим Дезидератима, ни о зулумима у Ст. Србији, ни о томе коме ти зулуми иду у рачун, ни о лањским обећањима Султановим и т. о чему свему мислим да говорим са Кучук-Саид-пашом, ако се уверим да њиме вреди о свему томе говорити, него поглавито за то што мислим да ми најпре треба замолити В. В. за нова упутства: Треба ли, премаданашњој ситуацији у Европи

д.

да идем и даље путем, који сте ми лане у Јилдизу одредили, и којим, као што се из предњега види, ја још идем, или треба ограничити се на посматрање догађаја и задовољаваги се свршавањен текућих, детаљних питања?

>>Кад сам се праштао од В. Везира он ми рече да ће у свако доба бити срећан да ме прими и самном говори.

>>Како се већина диплом. кора већ преселила на Боспор, то је у интересу службе да се и ја што скорије преселим. Ја ћу се у току ове недеље преселити у Терапију, где сам узео кућу између француске и италијанске амбасаде.«

4-ог јуна 1895. јавља посланик (Пов. No 339.) Краљу да му је сер Филип казао да је Кучук-Саид озбиљан државник, можда најспособнији кога Турска данас има и да је то човек са којим ће се моћи радити. Ингл. амбасадор нема никаквог разлога мислити да би Русија и Француска одустале од даље акције у питању рефорама, које су три силе предложиле, ако би дошло до каквих енергичних мера. Иначе тешко је у политици бити пророк.

>Г. Нелидов је био много откопчанији. На моје питање да ли је Инглеска решена, у случају да и Кучук-Саид не хтедне пристати на предложене реформе да гази даље, г. Нелидов је одговорио: »Не мислим. Каква већа спољна акција била би врло незгодна платформа за неизбежне нове опште изборе у Инглеској Међутим, рекох, В. ВПр. види из инглеске штампе да јавно мњење тамо захтева, да се овога пута са свим рашчисти с Турском и за љубав тога формално гура Аустрију да уђе у Македонију ? - Видео сам, али не верујем ни у какву озбиљнију акцију рече г. Нелидов. >Можда с тога, рекох, што Инглеска није сигурна да ли две велике силе, које су до сада у овим предлозима ишле с њоме упоредо, не би одустале када би дошло до принудних мера противу Турске ?« >Може бити, јер она то зна, а можда и са још каквих својих разлога. Било како му драго факт је: да се за последњу недељу дана држање Инглеске према Турској знатно изменило, као HITO самога сер

4

ce може видети и на промењеном понашању и Филипа«.

После овог разговора српски посланик примио је некога, кога он у својим рапортима Краљу зове »Проблематични, који је био у стању да сазнаје и најтајније ствари са Порте и из Јилдиза, и који је те новости саопштавао једној амбасади за добру плату, а српском посланику бесплатно за то што се уверио

да је турски пријатељ. Dr. Владан је био врло обазрив са тим Проблематичаром«, јер је овај могао бити нарочито слат из Јилдиза или из дотичне амбасаде да уходи шта се ради у срп. посланству.

С тога је срп. посланик дуго сумњао у поузданост извештаја тога драговољног достављача, али се све више уверавао да су тачни. Од седам новости, које је он данас донео посланик, пета је гласила овако:

>Порта је сазнала да Црна Гора од неког доба гледа да на својој граници с Турском изазове какав озбиљнији сукоб. Услед тога изашло је царско ираде, које наређује Великом Везиру да позове г. Бакића и да му пријатељски, али озбиљно представи, да те црногорске махинације треба одмах да престану. У истом смислу и Туркан-паша да нареди турском посланику на Цетињу.

Пошавши да верификује донесене му новости, тек што је изашао на улицу посланик угледа г. Бакића у колима. Он га заустави и упита да ли је истина да су њему чињене на Порти какве представке против некаквих црногорских покушаја да се на граници изазове какав озбиљнији сукоб ?

Г. Бакић фактички зину од чуда, па онда рече:

-

Ја се, ево баш сад враћам од куће Великог Везира. Најпре бејах добио депешу да му дођем сутра. За тим добих писмо да ме Садразам чека још данас. Ја појурих из Емиргијана мислећи да је Бог зна шта. Кад тамо Вел. Везир имао је само да ми учини ту представку, за коју Ви, чудновато, већ знате. Али та је представка учињена са свим пријатељски. Још је Кучук-Саид додао это су Туркан-пашини послови а не моји, али Султан је мени заповедио да Вам то кажем, за то сам Вас звао. Разуме се да је цела ствар без икакве стварне основе.

Очевидно проблематични« беше у стању да сазнаје по гдешто што само неколицина на Порти зна.

4-ог јуна 1895. беше посланик отишао да узме своје даме које беху у посети код Џевад-пашинице. Један црнац му рече да је паша молио да елчи-беј најпре сврати код њега. Ово га је зачудило, јер Џевад од како је у пенсији (што у Цариграду значи за велику господу: у домаћем затвору) није апсолутно никога примао. Посланик је отишао у Пашин селамлук. У место бесног маршала с Имтијазом на грудима, који је пре 8 месеци срп. посланику казао да се сувише много брине за интегритет отоманскога царства, и да сувише заборавља да је