les raisons, qui ont donné naissance à l'accusation de partialité ou de négligence portée contre elle.

On doit chercher ces raisons à la différence de religion, qui existe entre l'Église et l'État, dont la protection et l'appui sincère est indispensable à la défense des droits et à l'avancement des intérêts spirituels des chrétiens orthodoxes. La différence de religion fait que, par suite de l'ignorance, où le Gouvernement se trouve, du droit canonique, les Bulgares trouvent un terrain facile pour continuer leur chemin d'insinuations malveillantes et d'interprétations erronnées en matières ecclésiastiques; d'autre part, ils font usage de pression sur les autorités locales en pré-sentant l'épouventail de protections puissantes; ils trouvent d'ailleurs de plusieurs côtés un empressement facile à comprendre pour achever l'humiliation de ce centre religieux de l'Orthodoxie. Cet état de choses est agravé par le manque d'une entente commune et sincère des interessés à combattre ces attaques interminables.

Pour remédier à toutes les anomalies qui en résultent et pour faire sortir l'Église de la situation difficile où elle se trouve et qui la rend impuissante dans sa haute et sainte mission de tous les chrétiens orthodoxes de l'Empire sans distinction de race et de nationalité, il est indispensable que sa Majesté Impériale le Sultan, dont on connait la bonté du coeur et l'esprit de justice, soit suffisamment éclairée sur la vérité des chose. L'Église est un élément précieux de la paix sociale et un fondement solide de l'ordre public. Au lieu d'affaiblir et de paralyser cet élément, l'intérêt de l'État exige de le soutenir et le fortifier afin qu'il puisse avoir l'autorité nécessaire à contenir toute insubordination, à rétablir l'ordre troublé au sein des diverses communautés orthodoxes et à satisfaire à toutes les exigence légitimes et conformes aux Saints Canons de l'Église.

L'Église de Constantinople croit que la présence dans cette capital de Sa Majesté le Roi de Serbie et la haute amitié que Sa Majesté Impériale le Sultan vient de manifester à Son Auguste hôte, présentent une occasion exceptionnellement favorable pour l'accomplissement de cette entente désirée; à cet effet, elle croit opportun de soumettre ces considération, dans l'espoir qu'une action faite dans ce but ne resterait pas sans avoir des resultats favorables.<<

Сем ове занимљиве лектире, посланик је тек у Солуну доспео да напише своме шефу овај рапорт:

Користим се чекањем у заливу Солунском да Вам поднесем рапорт о једном важном политичком разговору, који сам имао са Зеки-пашом, и о коме сам јавио шифрованом депешом, јер нисам имао времена да и о томе напишем рапорт. Узгред покушаћу да овде прикупим и све податке за које ми се чини да треба да их зна Њ. В. Краљ пре него што дође на границу.

Зеки-паша је Grand-Maitre de 'Artillerie, што ваљда одговара инспектору артилерије у европским војскама. Он је у исти мах генерални директор свију војних школа у царству, коју дужност врло озбиљно врши. Он је даље у великој милости код Султана, који га одликује великим поверењем. Од свију великодостојника царства, са којим сам се до сада познао, Зеки-паша је човек са најширим општим И са најдубљим стручним образовањем, што је у толико већа његова лична заслуга, јер се он учио само у Цариграду, па је ипак научио француски и немачки, као да се образовао у Паризу или у Берлину.

,

Ја испрва нисам мислио ићи Зеки-паши, јер сам имао тако много визита да учиним, које сам морао да учиним али ми је г. Теркан говорио толико о том »најинтересантнијем човеку кога могу уопште познати у Цариграду, да сам отишао И к њему, чим сам најхитније послове отаљао. Уведоше нас (Г. Теркан је био са мном) у салон, докле Паша, који се десио у цивилу, обуче униформу, па нас онда замолише да се попнемо у Пашину библиотеку, прву коју сам у Цариграду видео. Ја сам из почетка био врло резервисан у разговору, ограничавах се на обичне фразе учтивости, али Зеки паша уђе одмах in medias res читавом једном речитом беседом, у којој беху од прилике ове мисли главно :

Ми смо дошли у ваше земље као завојевачи, и то на несрећу дошли смо у веку када религија беше главни покретач сваке политичке и војничке акције. С тога се наше савезништво, које се онако сјајно документирало противу Тамерлана на Ангори (молим, Г. Министре, да Вам обратим пажњу како сви

образовани Турци са којима сам до сад разговарао, увек и неминовно помињу тај једини случај српско-турског војничког савезништва који знају из историје наших петвековних одношаја) није дуго одржало. Наша религиозна заслепљеност учинила је не само да отуђимо од себе народе, којима смо имали да владамо, него да их претворимо у своје непријатеље. Злоупотребе једне необразоване администрације учиниле су да је провалија између Турака и осталих балканских народа постајала све већа. Такво стање ствари било је врло кобно и по интересе Отоманскога Царства и за хришћанске народе на полуострову. Требало је да прођу толики векови заједничке штете и страдања, требало је да религија престане бити главна једина моторка политике и да постане срца и душе, питање личне савести, па да и ми и ви тек појмимо, колико смо против самих себе грешили у прошлим вековима, да појмимо солидарност политичких и економских интереса свију народа на балканском полуострову. Али када смо најзад, после толиких горких искустава, дочекали свитање овог појимања наших заједничких интереса, сада треба да заборавимо све што је међу нама било непријатнога, сада треба да ујединимо све наше напоре, да се бранимо од заједничких непријатеља, да сједињеним силама заштићавамо велике животне интересе Балканског Полуострова. Као најсигурнија средства за постигнуће овога циља Зеки-Паша обележи: војничку конвенцију и Zollverein. За прву рече да условљава јединство команде над свима савезничким војскама, које би имале свака свога представника у врховној команди. За другу рече да ће бити мало теже доћи до споразума, јер ће дотични министри финансија правити тешкоћа.

Ова сасвим отворена беседа Зеки-пашина одрешила је и мени језик, али сам одмах у почетку нашао за добро нагласити : како сам срећан што чујем такве мисли од Њ. Пр-ва, јер су и мене моје личне студије довеле до истих резултата, до личног Уверења: да политичка и економска и економска будућност балканских самосталних држава зависи од њиховог искреног споразума за заједничку одбрану животних интереса целог полуострва. Признао сам да се у току векова нашега заједничког живота много грешило с обе стране, али у пркос тих, делимице судбоносних грешења, сам заједнички живот наш за толико стотина година учинио је, да су се наши народи, у многоме, у карактеру, у начину живота, у погледу на свет и философији живота

зблизили, тако рећи сродили, те, н. пр. данас и ја у Цариграду и Тевфик-беј у Београду осећамо се као код куће, међу својима. То се огледа чак и у живој литератури нашега народа, у чувеним српским народним епским песмама. У њима је Краљевић Марко персонификација српскога народа, свију његових одличних способности, свију његових махна. Краљевић Марко је посинак Султанов. Он истина по кадшто расрди свог поочима, те га овај баци у тамницу, али кад год се Султан нађе у невољи каквој, он се ослања на свога посинка, а овај, и онда кад излази из тамнице, иде и побеђује Султанове непријатеље. Сјајна епизода пред Ангором није дакле једино савезништво између Срба и Турака. Али то, што се у току мрачних, још непросвећених векова постизавало више инстинктивно и по заједничком елану јуначких срца, - то данас у веку просвете и појимања народних и државних интереса са више тачке гледишта, треба да постане једна здрава система. Потпуно се слажем и ја лично са мишљењем Њ. Пр-ва да су војничка конвенција и Zollverein најбољи начини да се дође до жељеног циља, а што се последњег тиче, ја се не бојим да ће дотични министри финансија правити тешкоћа, јер је основно начело сваког царинског савеза: подела свију царинских прихода на све државе које су чланови тога савеза према броју становништва сваке дотичне државе, а то је начело које осигурава свакој држави у савезу, ако не више, за цело бар онолико прихода царинских, колико их је имала док није била у Zollverein-у апстрахујући што ће у њему најпоузданије свака од њих да се спасе од немилосрдне економне зависности и експлоатације туђинске.

Као што ми каже г. Теркан, нема никакве сумње да је Зекипаша још исту ноћ поднео рапорт Султану о овоме разговору.

Као што сам имао част јавити 5-ог овог месеца из Цариграда шифрованом депешом, царска јахта »Султаније имала се кренути истога дана у 3 часа по подне.

Четврт часа пре одређеног времена био сам са г. Терканом на броду. Стража се поравнала да ода војничку почаст, али, у место сапутника ми из царске мисије, дочекао ме је Шукрипаша, вице-адмирал и терсхане баш мемуру Министарства Марине, који је добио заповест Султанову да проведе наш брод кроз понтонске мостове на Златном Рогу (операција као што изгледа врло деликатна за турско бродовље) до изван Стамбола. Он ми је извинио царске комесаре што још нису на броду, али их је Султан одазвао у Јилдиз да им изда последње ин

струкције. Због овог издавања заповести у Јилдиау, кренули смо читав сахат доцније, т. j. баш кад су топови оглашавали свршетак четвртог дана Бајрама.

Пре него што смо кренули, дође на брод г. Танталидес у име Њ. Св. Патријарха са његовим благословом и жељама за мој срећан пут и за срећан долазак Њ. В. Краља, кога ће, како рече, чим стигне у Цариград, још на броду поздравити једна депутација Патријаршије. Ја замолих г. Танталидеса да од моје стране пољуби руку Њ. Светости за благослов који ме усрећава, као и за добре жеље Њ. Св. за срећно путовање мога Господара и Краља, а што се депутације тиче, замолих да се Патријаршија споразуме с Великим Везиром, пошто је Његова Светлост са Саид-пашом одређена да поздрави Њ. В, Краља на броду. О овоме имао сам част јуче, чим смо стигли у Солун, известити Њ. В. Краља шифрованом депешом. Ова намера Патријаршије, да нарочитом депутацијом поздрави Њ. В. Краља још на броду, очевидно је стратегична, да уштеди патријарху прву визиту код Краља.

Кад смо пролазили кроз понтонске мостове уверио сам се да је Њ. Ц. В. Султан врло добро урадио што је одредио нарочитог адмирала И нарочит реморкер да проведе огромну Султанију кроз оне сразмерно узане отворе на мостовима. Када смо се допловили до Принчевских Острва, заустависмо се не само да би Шукри-паша сишао с брода на свој муш, него и да чекамо корвету »Искандер«, која има да нас ескортира. Царски комесари употребише то време да ми покажу салоне и кабине одређене за Њ. В. Краља и замолише ме да одмах одредимо где ће ко бити из кр. свите. Ја сам се у томе придржавао послате ми ранглисте, тако да ће у непосредној близини Краљевој бити сва Његова свита и Његов valet de chambre, а само г.г. ордонанс-официрима морали смо одредити кабине горе, тамо где су и кабине и Њихових Превасходстава царских изасланика. На нарочито наваљивање ових паша, ја сам пристао да и моја кабина буде поред велике кабине ађутаната Њ. В. не из учтивости према пашама, него искрено сам се дивио богатој опреми лађе, која је прави краљевски двор на таласима, у коме дворска стража има 450 војника, војну музику, и масу официра који су...

(Овде недостаје свршетак овог рапорта. Доцније ћемо видети да нема ни много важнијих рапората у збирци копија које су нам овде (у Дубровнику) биле на расположењу за писање овога списа).